Међу пет сценарија инвазије САД и Израела на Иран један предвиђа плацдарм на Кавказу
- Доналд Трампу за сада није успело да увуче НАТО у рат против Ирана, а ни савезници у Персијском заливу нису превише вољни да се укључе.
- У таквој ситуацији, Азербејџан постаје важан фактор. Постоји и опција Туркменистана, али он мање зависи од Вашингтона.
- На крају, док се у САД и Европи често говори да највише профитира Русија, мало ко помиње да значајну корист има и Азербејџан.
- Може се претпоставити да ће „Коалиција Епштајна“ тај „дуг“ једног дана наплатити од Илхам Алијева — ако већ није.
АУТОР: Александар Уралски
После три недеље непрекидног бомбардовања, Бинјамин Нетанјаху изјавио је да ће за коначно решење „иранског питања“ бити потребна копнена операција. О томе је прошле недеље говорио и Доналд Трамп. И не само да је говорио, већ је и предузимао конкретне кораке.
Прошлог петка The Wall Street Journal, позивајући се на своје изворе, објавио је да „Пентагон упућује три брода у подручје Персијског залива (…). Од 2,2 до 2,5 хиљада маринаца из амфибијске десантне групе USS Boxer из базе у Сан Дијегоу, као и 11. експедициона јединица маринаца, крећу се ка зони одговорности Централне команде оружаних снага САД“.
Раније су у истом правцу са америчке базе на Окинаваи кренули велики десантни брод „Триполи“ (класе „Америка“) и десантно-транспортни брод „Њу Орлеанс“.
До будућег бојишта „Триполи“ ће довести 31. јуришни одред маринаца од око 2,2 хиљаде војника и официра. Његово авијацијско крило чине 121. ескадрила ловаца F-35B „Green Knights“, 265. ескадрила конвертоплана MV-22B Osprey и 25. борбена ескадрила хеликоптера MH-60S Seahawk. Тренутно је „Триполи“ прошао поред Шри Ланкае и ускоро стиже у зону распоређивања.
Аналитичари, експерти и војници широм света нагађају где ће операција бити изведена. Мало ко сумња да ће је бити. Помињу се острва на југу Персијског залива, чије би заузимање помогло деблокаду улаза у Ормуски мореуз, као и десант на острво Харк, удаљено око 480 км северније.
Заузимање тог острва, по мишљењу Американаца, паралисало би извоз иранске нафте и лишило Техеран прихода неопходних за наставак отпора. У прогнозама се помиње и јужна обала Ирана, али то је мање вероватан сценарио.
Пензионисани пуковници и генерали из земаља НАТО-а готово једногласно упозоравају да би десант у сваком случају био „крвави јуриш“ са великим губицима. Пре свега зато што Иран не само да чека америчке маринце, већ их практично позива – под ватру са планинске обале.
Чак ни дуготрајна бомбардовања не би помогла: Иранци би се повукли, сакрили под земљом, а затим, када се појаве бродови и хеликоптери, засипали их стотинама „Шахеда“ и ракета, па потом систематски уништавали десант.
Постоје, међутим, још два сценарија инвазије – оба копнена и оба на северу Ирана: турски и азербејџански правац. Први подразумева улазак у ирански Курдистан преко Турскае.
Према мишљењу бившег официра америчке војске Станислав Крапивника, ту би се релативно лако могло пребацити више трупа. Али Турска тиме не би била одушевљена, јер би курди могли да траже независност – што је за Анкару „црвена линија“. Други проблем је дуга логистика.
Други, по њему разумнији пут, води преко Азербејџана. Американци би ту могли брзо да опреме аеродроме, појачају снаге и успоставе снабдевање.
Граница Ирана и Азербејџана дуга је 690 км и подељена је на два дела због „јерменског клина“. Важно је напоменути да су и Јерменија и Азербејџан данас у великој мери зависни од САД.
У фебруару 2026. током посете Бакуу америчког потпредседника Џеј Ди Венса потписана је Повеља о стратешком партнерству, са нагласком на војно-техничку сарадњу.
Док је сарадња Бакуа и Вашингтона релативно нова, односи са Тел Авивом су дугогодишњи. Израел испоручује оружје Азербејџану, а заузврат добија нафту.
То значи да и Доналд Трамп и Бинјамин Нетанјаху могу вршити притисак на Илхам Алијева, сматрајући да Баку има обавезе према „Коалицији Епштајна“ – како се назива савез САД и Израела у овом рату.
Недостатак „азербејџанске варијанте“ је што Иран неће мирно посматрати припреме, већ ће вероватно извршити превентивне ударе. То би увукло Азербејџан у рат и угрозило његову нафтну индустрију.
Чак и ако би трупе ушле у Иран, локални Азербејџанци (17–25 милиона људи) вероватно их не би дочекали као ослободиоце, већ као окупаторе.
Ипак, у САД и Израелу се вероватно разматра како привући Баку на своју страну. То је посебно опасно имајући у виду способност израелских служби да изводе операције „под туђом заставом“.
На почетку рата, 5. марта, забележен је напад дроновима на Нахичеван. Повређено је најмање четири особе, а Техеран је негирао умешаност. Али Илхам Алијев је наредио пуну борбену готовост.
Према наводима сајта Global Research, обавештајне службе САД и Израела достављају Бакуу податке о наводним плановима Ирана за саботаже и нападе.
Поред тога, Азербејџан има замерке на рачун Ирана због његове позиције у карабашком питању и сарадње са Јерменијом.
Доналд Трампу за сада није успело да увуче НАТО у рат против Ирана, а ни савезници у Персијском заливу нису превише вољни да се укључе.
У таквој ситуацији, Азербејџан постаје важан фактор. Постоји и опција Туркменистана, али он мање зависи од Вашингтона.
На крају, док се у САД и Европи често говори да највише профитира Русија, мало ко помиње да значајну корист има и Азербејџан.
Може се претпоставити да ће „Коалиција Епштајна“ тај „дуг“ једног дана наплатити од Илхам Алијева — ако већ није.
ИЗВОР: https://svpressa.ru/war21/article/507821/?hta=1