Дарина Глигорова, Између краја Савеза и почетка Федерације: Русија у бугарским дипломатским анализама (1990–1999)
- Д. Григорова гради своје излагање око три кључна проблема — фактора распада СССР-а, механизма успостављања режима јељциновског ауторитаризма и геополитичке оријентације младе Русије у периоду 1992–1999.
АУТОР: Дмитриј Лабаури
Године 2025. у Бугарској је објављена књига доктора историјских наука и професора Софијског универзитета „Св. Климент Охридски” Дарине Григорове, насловљена „Између краја Савеза и почетка Федерације: Русија у бугарским дипломатским анализама (1990–1999)”. Ауторка књиге, будући искрени пријатељ наше земље, одавно се потврдила као највећи бугарски стручњак за историју Русије, па и шире — као познавалац загонетне и сложене руске душе. О томе, између осталог, сведоче њени фундаментални радови као што су „Слобода и самодржавље. Руски либерализам крајем XIX века” (2007), „Евроазијство у Русији” (2008), „Империја феникс. Између совјетске прошлости и евроазијске будућности” (2015), као и бројне публикације и интервјуи у којима она објективно и непристрасно покушава да страној публици приближи слику наше земље, ослобођену наметљивих пропагандних стереотипа.
У развоју иностране русистике њена најновија књига представља велики догађај, али, чини се, највеће интересовање ипак изазива код домаћег читаоца, навикнутог последњих година на табуизовање многих питања најновије руске историје. У фокусу пажње Д. Григорове налази се најдраматичнији период наше савремене историје — од позне Перестројке до краја Јељцинове епохе, другим речима, онај чворни период у којем су постављени темељи савремене руске државности. Његове главне прекретнице већ су одавно познате широкој публици, али новину књизи Д. Григорове обезбеђује ослонац њеног истраживања на бугарске дипломатске изворе, који су, како се показало, ризница изузетно драгоцених информација, између осталог и захваљујући високом професионализму бугарског дипломатског кора који се очувао током деведесетих година.
Д. Григорова нам открива широку панораму преласка од совјетске прошлости ка руској садашњости, виђену очима бугарских дипломатских представника на постсовјетском простору. Тешко да је потребно говорити о вредности таквог приступа за нас. Правац имагологије у историјској науци, који посматра историјску епоху или појединачни проблем кроз призму туђе перцепције, одавно је стекао популарност међу истраживачима. Поглед са стране, споља, нарочито ако је професионалан и непристрасан, често омогућава боље разумевање суштине предмета проучавања. И у овом случају одговори дипломатских службеника мале и периферне, али истовремено историјски и културно повезане са Русијом источноевропске државе, на чворна питања руске стварности деведесетих година, задивљују својом прецизношћу и проницљивошћу.
Како је еволуирао неформални политички идентитет совјетске интелигенције уочи и током Перестројке? Какву је улогу у краху совјетског пројекта одиграла партијско-бирократска номенклатура? Како је на распад СССР-а утицао католички фактор и зашто је Горбачов отишао у Ватикан уочи сусрета са Бушом на Малти? На који начин се Перестројка претворила у антисовјетски пројекат? Како је настала и учврстила се руска модель суперпредседничке републике? У чему се састојала „стратешка осетљивост” Руске Федерације у зору њеног настанка и како су се њени геополитички приоритети развијали током деведесетих година? Какву је улогу одиграо украјински фактор у распореду снага на постсовјетском простору и како је утицао на еволуцију спољне политике Русије? На сва ова питања ауторка књиге, а самим тим и читалац, налази исцрпне одговоре у извештајима и аналитичким разрадама бугарских дипломата, који су скрупулозно и савесно информисали своју владу о трансформацијама кроз које су пролазили позни СССР, а затим и постсовјетски простор.
Д. Григорова гради своје излагање око три кључна проблема — фактора распада СССР-а, механизма успостављања режима јељциновског ауторитаризма и геополитичке оријентације младе Русије у периоду 1992–1999.
У погледу првог проблема она је категорична — уз сву значајност спољног притиска на совјетски модел, његову стабилност су пре свега нарушили унутрашњи фактори дестабилизације, који су, са своје стране, добили снажан импулс из самог највишег ешалона власти. Није случајно што је увод у књизи насловила реченицом М. С. Горбачова: „Сутра и ни часа касније!” Таква је била директива М. С. Горбачова у односу на бугарског руководиоца Тодора Живкова у новембру 1989. године. Ресурси совјетског дипломатског апарата и тада још свемоћног КГБ-а морали су одмах бити бачени на свргавање лидера који је у читавом социјалистичком лагеру био најлојалнији СССР-у (стр. 11). Овај пример има симболички карактер, илуструјући стил убрзане и бескомпромисне капитулације у име „заједничког европског дома”, којег се М. С. Горбачов држао практично до самог краја своје председничке каријере. После сусрета са Бушом на Малти у децембру те исте 1989. године, према речима Д. Григорове, невидљива директива која је лебдела у ваздуху — „ни часа касније” — другим речима, радикални дух промена којима су совјетски руководиоци били опседнути, покренула је одбројавање већ и за самог Горбачова, и за читав Совјетски Савез (стр. 12).
Наравно, није само Михаил Сергејевич био једини творац распада СССР-а. Д. Григорова детаљно анализира и тзв. „руски фактор”, персонализован у лику Б. Н. Јељцина, признајући га као кључан у процесу дезинтеграције Савеза. Извори на које се она позива осликавају заиста слику упорног и напетог надметања двојице лидера — совјетског и руског — у степену националне издаје, у којем је Јељцин ипак неизменно био корак испред. Тако је, на пример, ако се Горбачов претежно равнодушно односио према националистичким Народним фронтовима Прибалтика, посредно подстичући њихову активност, Јељцин их отворено и жарко поздрављао, пружајући им свестрану подршку. Независност Естоније, конкретно, призната је његовим личним указом 24. августа 1991. године, свега четири дана након њеног проглашења. Притом Јељцин није нашао ништа боље него да у текст свог указа укључи упућивање на Тартуски мировни уговор из 1920. године, чиме је у даљем току санкционисао и територијалне претензије Естоније према Русији, и захтеве за компензацију због „незаконите окупације” (стр. 38). Једнако је показатељан и пример у вези са проблемом Курилских острва. Ако је Горбачов отворио Пандорину кутију, званично признавши постојање територијалног питања у односима са Јапаном, Јељцин је практично одмах отишао још даље, предложивши да се то питање постепено реши у корист Јапана у замену за финансијску помоћ РСФСР-у од стране Токија (стр. 81).
Извори на које се ослања Д. Григорова приказују несавладиву и вољну Јељцинову тежњу ка власти путем разарања СССР-а и стицања независности РСФСР-а. Свако средство за постизање тог циља било је за њега оправдано, било да је реч о сервилности пред Западом или о издаји руских националних интереса, који су му, како је више пута доказао, били потпуно равнодушни. У том погледу био је потпуно прагматичан, стекавши до 1991. године пријатељство са националистима и русофобима свих врста на постсовјетском простору — од Гамсахурдије и Кравчука до вођа Сајудиса у Прибалтику. Милиони руских људи, који су компактно живели изван РСФСР-а, од самог почетка били су принесени као жртва без икакве сенке туге или саосећања.
Али ни Јељцин није био усамљен. Међутим, његов главни ослонац није био народ Русије, како се понекад погрешно сматра, већ партијско-бирократска номенклатура РСФСР-а, за коју су оквири административно-командне економије постали сувише тесни и која је била заиста опијена сном о перспективама тржишне економије, приватне својине и сопственог новог владајућег статуса у независној руској држави. Спој сепаратистичких расположења руске номенклатуре са подједнако сепаратистичким расположењима номенклатуре савезних република на крају је и довео до распада Савеза, али, како пише Д. Григорова, управо је РСФСР, због свог доминантног статуса, имала одлучујућу улогу у „убиству СССР-а” (стр. 131). Народ Русије у тој једначини био је сувишан, он није био актер Перестројке и револуције 1991. године; њему је била додељена само улога вођеног објекта, који делује у интересу затвореног партијског олигархата, својеврсног совјетског привилегованог бојарства, опседнутог материјалним стицањем и жеђу за додатном влашћу. Све то омогућава Д. Григоровој да прихвати становиште оних истраживача који су одбацивали поређење краха СССР-а са класичним „падом старог режима”, када импулси револуције долазе одоздо и имају објективну природу. Штавише, очигледан континуитет у управљању земљом владајућег слоја који се после 1991. године само „префарбао” омогућава јој да парафразира познато монархистичко начело: „Партија је умрла, живела партијска елита!” (стр. 70).
Парадокс ситуације састојао се у томе што се Јељцинова политичка каријера, која је започела вртоглавим успехом управо захваљујући његовој популистичкој борби против привилегија номенклатуре, у стварности завршила потпуно супротним резултатима — крах совјетског поретка и настанак младе руске демократије не само да нису окончали изолацију олигархијске и наследне номенклатуре од друштва, већ су је и уздигли у ранг таквог привилегованог племства којем би, можда, позавидели сви виши сталежи средњовековне Европе. Управо је та чињеница касније омогућила појединим јавним делатницима и истраживачима да револуцију 1991. године карактеришу управо као „криминално-олигархијску”.
Уосталом, и финале напетог сукоба Горбачова и Јељцина показао се сасвим у духу унутарсталешких односа номенклатуре. Дана 24. децембра 1991. године, у замену за нуклеарни кофер, Горбачов је од Јељцина добио политички имунитет, стан, вилу, аутомобил, обезбеђење и издашно финансирање до краја живота (стр. 89).
Посебну пажњу Д. Григорова посвећује улози западног фактора у догађајима Перестројке. Она примећује да се Запад, на челу са САД, између осталог и захваљујући специфичној америчкој мекој моћи, до 1991. године претворио у идеолошку доминанту на коју су се оријентисали практично сви токови политичког живота СССР-а. Довољан је само одломак у њеној књизи о томе да су се већ првог дана пуча ГКЧП-а америчкој страни за подршку обратиле обе стране — и Јељцин и пучисти. Конкретно, потпредседник СССР-а Г. Јанајев у писму америчком председнику Џорџу Бушу молио је за признање нове владе пучиста од стране Сједињених Држава, уверавајући да ће „реформе бити настављене”, као и спољнополитички курс Перестројке, а да ће „сарадња између две [наше] земље” добити само нови подстицај (стр. 110). Писмо Јанајева Бушу релативно је недавно декласификовано у америчком архиву и може да послужи као заиста живописна илустрација епохе позног СССР-а.
При томе Д. Григорова износи убедљиве доказе у прилог томе да је Запад до последњег тренутка наступао против распада СССР-а, уз ограду једино у погледу независности прибалтичких република. Бугарске дипломате, које су пажљиво пратиле став САД, бележиле су чак и после августовског пуча 1991. године доследне напоре Вашингтона усмерене на очување јединства Совјетског Савеза, а бугарски посланик у Кијеву, који је посматрао посету кључног идеолога америчке спољне политике Збигњева Бжежинског украјинској престоници у октобру 1991. године, извештавао је о његовом категоричном и упорном упозорењу украјинским властима: „Никакав сепаратизам!” (стр. 111–112).
Администрација Џ. Буша је до самог краја 1991. године подржавала режим Горбачова, а не Јељцина, страхујући од непредвидивих последица распада Савеза у виду балканизације, хаоса и рата на великом простору Евроазије, при чему је совјетско нуклеарно оружје сасвим могло да се нађе у рукама радикалних снага (стр. 111–113). Ову чињеницу је касније признавао и најпрозападнији руски министар спољних послова А. Козирев*, тврдећи да су „западни лидери категорично били настројени против распада Савеза” (стр. 113). Па ипак, Јељцину је, у савезу са Кравчуком и Шушкевичем, упркос свему, у децембру 1991. године пошло за руком да постигне оно што се чинило немогућим.
Д. Григорова наглашава задивљујућу тачност бугарских дипломатских прогноза у погледу финала Перестројке, нарочито у поређењу са у великој мери идеологизованим прогнозама ЦИА, која до последњег тренутка није веровала у скори крах СССР-а. Чињенице говоре у прилог томе да су бугарске дипломате биле боље упознате са совјетском стварношћу и специфичношћу разорних процеса перестројке партијског апарата, економије и друштвено-политичког живота у целини. Прецизна запажања, стални контакти са представницима различитих друштвених снага и умеће да се проблем сагледа изнутра већ су их крајем 1990. године уверили у неживотност „реформисаног” совјетског модела и скори распад СССР-а (стр. 74–75, 364). У опширној службеној белешци министру спољних послова Бугарске Љубену Гоцеву, бугарски посланик у Москви је у децембру 1990. године, тј. тачно годину дана пре распада Савеза, детаљно и аргументовано набројао кључне факторе предстојећег распада, међу којима је на прво место ставио управо политичке разлоге. За њима су следили идеолошки разлози, а тек потом, по значају, економски разлози (стр. 75). Криза је, дакле, у схватању бугарских дипломатских представника у Русији, била рукотворна, потицала је пре свега од саме елите земље.
Једнако категоричне биле су касније и оцене бугарских посматрача о природи социјално-политичке и социјално-економске катастрофе већ у независној Русији у првој половини деведесетих година. Конкретно, бугарски дипломатски представник у Москви је 1994. године, тј. у периоду када се већина земаља бившег социјалистичког лагера већ опоравила од преласка на тржиште и показивала позитивну динамику развоја, у извештају Министарству спољних послова Бугарске поделио своје разумевање узрока продуженог и све дубљег социјалног катаклизма у Русији. Они су се, по његовом мишљењу, састојали не у некаквим објективним трошковима тржишне конкуренције, већ у „циљаној економској политици државе” (стр. 210), која је земљу довела на ивицу катастрофе и социјалне експлозије. Идеолози и спроводиоци те „економске политике” били су Ј. Гајдар и А. Чубајс, а њен главни корисник, по мишљењу бугарских дипломата, постао је корумпирани административни апарат, који је своја властодржачка овлашћења трансформисао у право својине над кључним ресурсима и тако се претворио у „својеврсну државну буржоазију”, која се бавила отвореном пљачком земље (стр. 148). На крају је формиран „чиновничко-олигархијски режим” са модификацијом средњовековног система кормљења и местничества (принцип доживотности и наследности функција), с том разликом што се сада радило о „кормљењу” не само са државне службе, већ и уопште са свих облика испољавања друштвене активности. Верзију о таквом неофеудалном моделу управљања земљом први је јавно изнео професор В. Лафитски, али, како показују извештаји и аналитички прегледи бугарских дипломата, они су у својим запажањима руске стварности долазили до потпуно истих закључака (стр. 148).
Као резултат тога, према оценама бугарских дипломатских службеника, до 1998. године у Русији се створила ситуација у којој је власт потпуно „изгубила меру у удаљавању државе од економије, банкарског система, спољне трговине и контроле над субјектима федерације”. Региони су, конкретно, били толико препуштени сами себи од стране федералног центра да су 1998. године били приморани да самостално, на сопствени ризик, уводе „ванредно економско стање”. А криза која је те године избила новом снагом је објавила опасност од распада Руске Федерације (стр. 232–233). Процес „раздржављења”, започет у периоду Перестројке, достигао је свој врхунац до 1998. године, када је, по признању бугарских дипломата, „растућа корпоративна субјектност” у земљи коначно угрозила субјектност државе као такве. При томе групни интереси елита никако нису увек одговарали националним и државним интересима, већ су често ишли насупрот њима. Штавише, држава се фактички самоискључила и из своје кључне функције — обезбеђивања безбедности и одржавања социјалног поретка, што је водило ка експлозивној „активизацији криминалних структура”, које су се „ослањале на огромне капитале сиве економије” и свом снагом се пробијале ка власти, где су озбиљно намеравале да потисну позиције обуржоажене партијске номенклатуре (стр. 232). О свим тим процесима бугарски дипломатски представници, често не скривајући емоције и чуђење, информисали су своју владу, фактички записујући за потомке летопис земље која је са упорном решеношћу методично уништавала саму себе.
„Дубока криза”, „финансијски колапс”, „финансијска катастрофа”, „банкрот земље” — постали су најчешћи термини у речнику бугарских дипломата, коришћени 1998–1999. године за карактерисање резултата социјално-економске политике тима А. Чубајса у „раздржављењу” руске економије. У међувремену, постојаност Чубајсове фигуре у ешалонима власти, упркос свој његовој непопуларности у друштву, била је заиста феноменална. Објашњавана је, између осталог и од стране бугарских посматрача, само једним — улогом коју су на њега ставиле Сједињене Државе. Администрација председника (АП), коју је предводио Чубајс, претворила се у највиши и вануставни орган врховне власти, који је под себе подвио и владу, и парламент, и регионалну политику, а при томе никоме није полагао рачун. Изузев, вероватно, само својим западним кураторима и појединим олигархијским групама. Само током 1992. године Чубајс је позвао на рад у своју администрацију 200 америчких саветника, што је, по свој прилици, и обезбедило његову политичку дуговечност. Године 1994. бугарски дипломатски представник у Москви скренуо је пажњу на један карактеристичан детаљ: поновно именовање Чубајса, који је већ у то време био крајње непопуларан у друштву и у опозиционим политичким круговима, на дужност потпредседника владе „извршено је посредством посебног председничког указа, који је заобишао квоту одређену за структуру федералних органа извршне власти, и временски се поклопило са посетом председника САД Клинтона Москви” (стр. 173, 206, 208).
На позадини „раздржављења” у економији, науци, образовању и социјалној сфери, бугарске дипломате су бележиле парадоксално супротан процес у сфери изградње вертикале власти, што је било повезано са „феноменалним властодржачким инстинктом” Јељцина (стр. 239), који му је омогућио да угуши политичку опозицију и формира, према дефиницији бугарских дипломата, режим „просвећеног ауторитаризма”, који „подсећа на класичну совјетску једновласт” (стр. 230–231). При томе су политички профил и реторика Јељцина за дипломате остајали противречни. По праведној примедби бугарског посланика у Москви 1997. године, који је покушао да окарактерише његову идејно-политичку оријентацију, „само руски политичар и државник може истовремено бити монархиста и републиканац, демократа и диктатор, националиста и интернационалиста, либерал и конзервативац” (стр. 209). Једино што је представљало непоколебљиву константу у Јељциновом понашању јесте жестока тежња ка задржавању власти.
Овај Јељцинов властодржачки инстинкт очувао се и у периоду његовог другог председничког мандата, када је, по запажању бугарског посланика у Москви, свемоћној Администрацији председника почела да конкурише структура која уопште није била одређена нормама уставног права и која је била просто неформална група привремених моћника, приближених личности председника РФ. Бугарски посланик је у извештају домовини означио ту групу, која се у кулоарима називала „породицом”, као „мини председничку администрацију”. Исти посланик је у другом извештају скренуо пажњу и на следећу особеност другог председничког мандата Бориса Николајевича: „Јељцин руководи Русијом не стално, већ периодично”. На тај деликатан начин бугарски дипломата је, по свој прилици, извештавао о све чешћим и дубљим алкохолним опијањима руског председника, која су у то време била апсолутна јавна тајна за читав страни дипломатски кор у Москви, али ипак на неки задивљујући начин нису спречавала Јељцина да „задржи контролу над стратешким питањима” управљања земљом (стр. 209–210).
Д. Григорова скреће пажњу на чињеницу да су једине структурне институције које су после 1993. године остале уточиште државотвораца постале војска и Служба спољне обавештајне службе, на чијем је челу био Јевгениј Примаков. Управо је системска и свеобухватна криза државе приморала Јељцина да у септембру 1998. године именује Ј. Примакова, који се до тада већ потврдио као принципијелан и професионалан руководилац и на месту министра спољних послова, за председника владе. То именовање, које је у великој мери затим предодредило и долазак В. В. Путина на власт, постало је преломни тренутак у најновијој историји Русије.
Д. Григорова посебно наглашава и улогу америчког фактора у унутрашњој политици Јељцина. На примеру октобарских догађаја у Москви 1993. године, које она тумачи као „антиуставни преврат” руског председника, она детаљно открива механизам управљања америчке администрације руским унутрашњополитичким процесима. Ауторка књиге, ослањајући се, између осталог, и на податке бугарских дипломатских службеника, тврди да је припреме за насилно растеривање Врховног совјета Јељцин започео у условима најстроже тајности још почетком 1993. године, али да га је тек сигнал администрације Б. Клинтона натерао да пређе у одлучујући напад на руски парламент (стр. 167). Подаци сведоче о томе да је у јесен 1993. године Јељцин претходно усаглашавао своје поступке са америчким послаником у Москви Томасом Пикерингом (стр. 168), добијајући „непосредну и одлучну подршку” америчке стране, чврсто решене да Русију избави од „реакционарних” и „национал-шовинистичких” снага у име „демократије” и „отвореног тржишта” (стр. 168–169).
Како се, међутим, испоставило, америчка помоћ није била несебична. Још у фебруару 1993. године В. Черномирдин и потпредседник САД А. Гор потписали су тзв. „урански споразум”, по којем се Русија обавезала да ће током 20 година испоручити САД 500 тона високообогаћеног уранијума, прерађеног у нискообогаћени уранијум. Уранијум је требало извлачити из демонтираних руских нуклеарних ракета. Споразум је потписао Черномирдин, а не Јељцин, пошто је само тако било могуће избећи неопходност његове ратификације у Врховном совјету. Према условима споразума, прва партија уранијума требало је да буде послата у Сједињене Државе најкасније до 1. октобра 1993. године. Током 20 година Руска Федерација је испунила све преузете обавезе, а последња партија уранијума послата је у САД у новембру 2013. године. Споразум Клинтона са Јељцином на крају је постао заиста споразум века за САД — ако је за производњу сопствених 550 тона оружаног уранијума Сједињеним Државама било потребно готово 50 година (од 1945. до 1993), руских 500 тона добиле су за свега 20 година, и то без нарочитих трошкова. Према оцени истраживача А. В. Островског, којег цитира Д. Григорова, урански споразум представљао је „државни злочин” и довео је до „једностраног нуклеарног разоружања” Руске Федерације уз „нагло увећање нуклеарног потенцијала САД” (стр. 171). Уосталом, садржај споразума готово одмах је постао табу, а научници, војници и новинари који су покушавали да пробуде јавни интерес за њега умирали су под чудним околностима (стр. 172). Сам урански споразум су 1994. године пратили споразуми о успостављању америчке контроле над руским оружаним плутонијумом (стр. 172).
Захвалност Клинтону за некадашњу помоћ у очувању власти Јељцин је задржао до краја своје председничке каријере. О томе су, између осталог, сведочили његови чести поверљиви разговори са америчким председником, који су се тицали руских унутрашњополитичких процеса. Један од последњих таквих разговора одржан је у новембру 1999. године у Истанбулу, уочи предстојећих парламентарних избора у Русији, и тицао се транзита власти у Русији. Касније ће Јељцин у својим мемоарима написати да су за предају председничке фотеље наследнику знала само два човека — он и Путин. Али протокол истанбулског разговора Јељцина и Клинтона, декласификован у америчком архиву 2018. године, чији садржај Д. Григорова наводи у својој књизи, омогућава да се оповргну речи Бориса Николајевича: о свом избору наследника он је, у најмању руку, обавестио још и америчког председника. Штавише, тон разговора са Јељцинове стране готово да је наговештавао покушај да од америчког покровитеља добије благослов за тај транзит власти: „Ви ћете заједно водити послове. Он ће наставити Јељцинову линију у области демократије и економије и прошириће контакте Русије” (стр. 239). Узгред речено, овај разговор се одиграо у периоду беспримерног раста антиамеричких расположења у руском друштву, изазваних НАТО бомбардовањем Југославије и потоњим етничким чишћењима у одвојеној од Србије покрајини Косово.
Као црвена нит кроз књигу пролази проблем вишемилионског руског становништва које је, као последица распада Совјетског Савеза, остало изван граница Русије.
Д. Григорова наглашава потпуну равнодушност према његовој судбини у периоду Перестројке, како од стране централних совјетских власти, тако и од стране јељциновског руководства РСФСР-а. При томе се позива на запажања бугарских дипломата, који су, између осталог, бележили озбиљан друштвени раскол у прибалтичким републикама, где бројно руско и рускојезично становништво никако није желело да буде неми статиста и већ је 1989. године у Летонији и Естонији, као противтежу националистичким Народним фронтовима, формирало снажне и бројне Интерфронтове. Сви покушаји овог руског покрета да успостави дијалог са Горбачовљевом администрацијом били су, међутим, осуђени на неуспех. Савезни центар је демонстративно игнорисао масовни лојалистички покрет у Прибалтику и градио односе искључиво са национал-сепаратистичким Народним фронтовима, који су истовремено добијали подршку и од стране локалног партијског апарата. Са стране јељциновске администрације, у односу према руском становништву Летоније и Естоније, одвијала се чак наглашено изражена издаја. Д. Григорова, на пример, бележи једну такву епизоду. Дана 15. маја 1990. године активисти Интерфронта Естоније, очајни због немогућности да легалним путем одбране интересе рускојезичног становништва, и у знак протеста против обнове националистичког Устава из 1938. године, кренули су у јуриш на зграду Врховног савета у Талину. Република се нашла на прагу грађанског рата. А већ 28. јуна 1990. године градоначелник Лењинграда А. Собчак је, као да се ништа није догодило, потписао са премијером Естоније Е. Сависааром Споразум о сарадњи (стр. 39–44).
Исто тако неоднозначна била је ситуација и у Украјини. Бугарске дипломате су бележиле раскол украјинског друштва. Конкретно, они су скретали пажњу на чињеницу да је националистички РУХ*, основан 1989. године по узору на Народне фронтове Прибалтика, био пре свега дело активиста из западних области Украјине и националистички настројене кијевске интелигенције, и да није налазио подршку на југоистоку ове совјетске републике. При томе се становништво Донбаса, према запажањима бугарских дипломата, традиционално оријентисало на Москву и залагало за аутономизацију бивших територија Доњецко-Криворошке републике и федерализацију Украјине у оквиру СССР-а, док је Крим водио очајничку борбу за одвајање од УССР-а и повратак у састав РСФСР-а. Па ипак, украјинска совјетска номенклатура у шароликој републици одлучила је да изабере националистички пројекат РУХ* и доктрину унитарне државе, чиме је за године унапред створила дубок раскол између власти и друштва — у већини рускојезичног и оријентисаног на савез са Русијом (стр. 116–123, 303, 342–343).
У својим извештајима домовини бугарске дипломате су у првој половини деведесетих година понекад једва скривале емоције, описујући процесе које су посматрале у Украјини — том истинском источноевропском Франкенштајну, застрашујућем својом непредвидивошћу и агресивношћу. Реч је у овом случају и о дуготрајној нуклеарној уцени од стране украјинских власти, и о покушају Кијева да присвоји себи целокупан војни потенцијал СССР-а размештен у Украјини, што јој је одједном омогућило да до почетка 1992. године, без икаквог отпора Москве, добије другу по величини армију на свету са нуклеарним арсеналом који је премашивао укупне нуклеарне могућности Велике Британије, Француске и Кине (стр. 323). Особени неодговорни стил понашања украјинских власти у питању нуклеарног разоружања, заснован искључиво на претњама и уценама, довео је на извесно време у ћорсокак чак и америчку администрацију, а утицајни канадски дипломата (Канада је традиционално била међу савезницима Кијева по свим питањима) био је принуђен да о Украјини говори као о „црној рупи у међународним односима” (стр. 324).
Д. Григорова примећује да се основни закључак у бугарској дипломатској аналитици у погледу украјинске спољне политике у периоду 1991–1994. сводио на констатацију да је постсовјетска Украјина „најопасније место у систему европске безбедности” (стр. 335). Истовремено са непредвидивошћу и агресивношћу спољне политике Украјине, бугарске дипломате су бележиле „хаотичан процес распада” украјинске економије, који је Украјину у првој половини деведесетих година приближавао „националној и социјалној катастрофи”. Чак и на позадини негативног искуства суседне Русије, украјински прелазак на тржишну економију заиста је запањивао бугарске посматраче својим „изузетно изопаченим и варварским методама”, који су водили ка потпуном разарању земље, гашењу животно важних и системотворних социјалних институција и осиромашењу становништва. Бугарски посланик у Кијеву је 1993. године извештавао да је бивша совјетска партијско-бирократска номенклатура у Украјини, вешто префарбана у националистичке боје, покренула „упорну борбу за овладавање материјалним богатствима земље”, чија је споредна последица постала апсолутизација култа луксуза и богатства у друштву, обезвређивање образовања, културе и науке, што је, са своје стране, водило ка „тоталној криминализацији” и „тоталном страху за сутрашњи дан” (стр. 354). Животни стандард у Украјини до 1995. године био је 10 пута нижи него у Русији (стр. 355). У тим условима украјинска држава је пуцала по шавовима — заоштрио се аутономистички покрет оријентисан на Русију у Донбасу, појачао се сепаратизам на Криму. На почетак 1994. године пала је кулминација руског иредентистичког покрета на полуострву — на првим председничким изборима тамо је убедљивом већином победу однео лидер блока „Русија” Јуриј Мешков, који је прогласио курс ка независности Крима са његовим потоњим присаједињењем Русији (стр. 308). Свет је занемео у ишчекивању — чак је и америчка администрација радије чекала исход окршаја, сматрајући територијални распад Украјине средином деведесетих година сасвим реалним сценаријем. Чинило се да Крим лежи на тацни пред Русијом. Тим пре што је и руски парламент, почев од 1990. године, доследно улагао напоре да пружи руку помоћи својим сународницима и исправи упадљиву неправду — већ почетком 1992. године Врховни савет РФ признао је неважећом Одлуку Врховног савета РСФСР-а од 5. фебруара 1954. године о предаји Кримске области у састав Украјине, а у јулу 1993. године потврдио је руски статус Севастопоља као града федералног значаја. И само су централне украјинске власти биле спокојне. О томе је исцрпан и лаконски коментар узнемиреним украјинским новинарима дао још председник Кравчук у фебруару 1992. године: „Уздам се у мудрост руских демократа” (стр. 306). И „руски демократи” заиста нису изневерили своје украјинске партнере. Уз једину ограду да чак ни у њиховим редовима није било јединства по питању припадности Крима. Ако издаја интереса руског становништва Прибалтика и Средње Азије готово да није изазивала спорове у њиховој средини, укорењена у руској души „кримска носталгија” ипак се јављала. Конкретно, први градоначелник Москве Гавриил Попов чак је 1991. године претио Украјини војном интервенцијом „ради заштите руског становништва”; о праву Русије на Крим сасвим одређено се изјашњавао А. Собчак; добро је познат био и став Ј. Лужкова. Низ сличних патриотских испољавања „демократа” могао би се наставити и даље. И само код Јељцина и Козирева* ништа није заиграло у грудима. Уз њихову подршку Кијев је на крају на Криму разбио и председничку аутономију, и руски сепаратистички покрет. А 1997. године, савладавши отпор већ Државне думе, Јељцин је, закључивши са украјинским председником Кучмом коначни Споразум о пријатељству, сарадњи и партнерству, предао у састав Украјине и Севастопољ, који јој формално до тада никада није припадао (стр. 317). Тиме је, чинило се, стављена коначна тачка на територијални спор.
И сасвим прикладна упоредна илустрација на тој позадини делује мала напомена ауторке књиге о томе на који је начин украјинску независност признала Румунија — релативно мала источноевропска држава, али која је ипак сачувала историјско памћење, национални понос, као и част и достојанство. У посебној декларацији, коју је 1991. године усвојио румунски парламент, наглашавало се да „Румунија признаје независност [Украјине] изузев области Северне Буковине и округа Херца”, које ће увек сматрати румунским и незаконито отргнутим од румунске отаџбине 1940. године (стр. 332). А 1994. године Румунија је чак једнострано и пре рока денунцирала совјетско-румунски уговор из 1961. године о граници, који је Украјина наследила (стр. 332). Чини се да су румунске власти у том периоду најмање од свега збуњивале импресивне нуклеарне и конвенционалне војне могућности Украјине.
Па ипак, упркос, како се чинило, коначној и неопозивој капитулацији Кремља у украјинском питању, бугарске дипломате су у читавом низу аналитичких извештаја средином деведесетих година давале прогнозе које су биле потпуно неповољне по целовитост Украјине. Са данашње тачке гледишта, те дугорочне оцене и прогнозе бугарских стручњака делују задивљујуће тачно и пророчки. Прво, у бугарском дипломатском корпусу са очигледним скептицизмом гледали су на могућност Кијева да задржи Крим. Чак и упркос привременом успеху украјинских репресија на Криму средином деведесетих година, бугарски посматрачи били су категорични у констатацији да је полуострво ментално изгубљено за Кијев, да чак и после институционалног разбијања руског сепаратистичког покрета тамо украјинска власт нема реалну контролу над Кримом, и да ће у историјској перспективи „Кијев изгубити битку за Крим” (стр. 312). Штавише, бугарски посланик у Кијеву је 1994. године директно указивао на то да „пример Крима може утицати на сепаратистичке источноукрајинске регионе, насељене претежно Русима”. И у том случају „то би постало почетак распада Украјине” (стр. 309).
Занимљиво је да је тема Донбаса, који су бугарски аналитичари посматрали искључиво у његовим широким доњецко-криворошким границама, више пута фигурирала у бугарској дипломатској преписци у периоду унутарукрајинске турбуленције прве половине деведесетих година. И бугарски стручњаци су са задивљујућом проницљивошћу констатовали тезу да највећа претња за украјинску државност не долази од Крима, већ управо од Донбаса, који је представљао „изузетно озбиљан… подводни камен на путу издвајања [независне] украјинске државе [од Русије]”. Управо је тамо, по њиховом мишљењу, била закопана темпирана мина која чека свој час, и „решење тог проблема — то је [неминовно] питање будућности”, са којим ће се, како су сматрали, украјинска држава неизбежно морати суочити (стр. 318–320).
Питања и проблеми које смо означили, разуме се, не обухватају читав круг тема које је Д. Григорова покренула у књизи. Њих, уосталом, није ни могуће обухватити у оквиру једног, макар и опширног приказа. С тим у вези, остаје нам само да пожелимо превод књиге на руски језик, како би она постала доступна масовном руском читаоцу и заузела достојно место у најновијој историографији наше државе.
- Министарство правде Русије унело је у регистар страних агената бившег руководиоца МИД Русије Андреја Козирева* (унет од стране Министарства правде у списак страних агената).
- „Добровољачки Рух” унет је у списак терористичких организација и забрањен је у Русији.
ИЗВОР: https://apn.ru/index.php?newsid=49809