Муку муче Грци да докажу свету, како у Маћедонији има Грка. Цео свет зна да тамо Грка нема, изузимајући нешто погрчених Цинцара и Срба у варошима, и грчких попова по селима, који Србима грчки служе. За то се Грци решише, да са оружаним четама упадну у Маћедонију, па ће Европа о томе много говорити, па можда и поверовати, да Грци имају нека права у Маћедонији. Но тај грчки поход у Маћедонју срамно се свршио. Турци су грчке чете разбили, и оне се сад скри- вају по брдима и траже прилику, да умакну натраг у Грчку одакле су и дошле.
Тај т. зв. „устанак“ у Маћедонији спремао се израније. Још у Мају о. г. похватала је турска полиција у Битољу многа писма код Нике Чингаре, адвоката и Василија Ноти, трговца (оба су погрчени Цинцари.) У писмима су компромитовани битољски грчки књижар Џали банкар Захо, Др. Џамулис, и др. Грконана. Писма су од грчког митрополита Александра из Орлу-а у којима овај калуђер позива „Маћедонске Грке“, да раде по примеру Јермена и да се буне против Турака.
У то време почели су у Атини јавно скупљати чете за Маћедонију, и оне су једно за другим долазиле у њу. Какво је данас стање тамо, види се из овог дописа из Битоља у београдском„Ускоку“ :
Дакле за сада је познато и сигурно, да имаде још грчких чета јужао од Битоља, у околини Караферије, Буфа, по планини Горничеву, Перистеру, и на муриховској страни. Рачуна се, да усташа има 250—300. Они су подељени на мања одељења, и сударају се, овде онде, с турском војском, које има сада до 6000 у потери за усташима. Ови сукоби нису озбиљни јер се усташи после кратке чарке повлаче у планину, док их војска обично дубље у планину не гони бојећи се пораза (какав је већ претрпела у Караташ-планини) но се задовољава, да их држи опкољене, у нади, да ће се усташи кад им хране понестане, морати предати. Важно је поменути и то, да усташи познају веома добро земљиште и богазе планинске, док официри турски о томе ни појма немају.
Глас који се распростро и по страној штампи, како је код једног заробљеног усташа грчког нађен један запис, који је нека врста завере и програма усташког, и у коме стоји: да се усташи заклињу бити до гроба верни један другоме и истрајни, да неће чинити зулуме и пљачке, и да ће се поглавито борити против Турака и ширења панславизма сад је потпуно потврђен. Овакав запис нађен је доиста код тога усташа. Догађај пак у селу Ракову (код Byфa) доказује, да су се доиста Грци кренули у Маћедонију да стану за врат словенској хидри! На име: 21. ов. мес. ‘дошло је 50 усташа у поменуто село, па су скуцили сељане, и распитивали се ко је у селу „Грк“ (патријарашки следбеник) и ко „Бугарин“ (ексархиста)? Сва су имена тачно бележили, рекав при томе, да онима који су „Грци“ неће ништа чинити, и одмах су нагнали само „Бугаре“ да им спреме храну и леб. За тим су напали попа у селу Буфу, који је ексархиста, и дигли му све што је у кући имао за јело, тако да је попа од страха морао побећи у Битољ, да се жали Валији и Бугарашима на грчки зулум !
Ове су грчке чете послате у Маћедонију не само због критског питања но и да конкуришу бугарским претенсијама на ову Султанову провинцију, застрашени Фактом српско-бугарског братимљења у Београду и Софији, и бауком: српско-црногорско бугарског савеза! Сад се то мишљење и потврђује.
Но има и других гласова. Јуче је догеран овде један заробљени грчки усташ. Он има потпуно војничко држање, а био је и међу усташима старешииа. На испиту пред Валијом иризнао је, да су их у Атини скупљали, и сваком дали по пет наполеона плате на месец. Примили су сваки по 15 наполеона плате за три месеца. Кад cy их врбовали говорено им је од стране револуционарних комитета у Атини, да је Грчка са Аустријом и Енглеском заједно, и да ове државе хоће да се Македонија да Грцима! Иста вест раширила се и међу сељанима у Македонији. Можда није ни толико невероватно, кад се узме у обзир држање Енглеске у критскоме питању, и аустријско увожење оружја код Скадра, које је скоро ухваћено и осујећено.
У напред се може рећи да појава грчких усташа у Македонији, као лањске и ове године бугарских, неће донети никаква ресултата по инспиратора ове политичке тактике. Народ је равнодушан, а с Грцима се још не може ни да споразуме. (Грчки усташи н. пр. имају у сваком одреду по једног тумача, да се са српским сељанима могу споразумевати! Ина ту земљу, у којој не могу да се крену без тумача полажу Грци неко право!). Осим тога, сад има тамо доста турске војске, а ни Русија се не показује вољна да помаже грчку мегаломанију. И Бугари и Грци сад су се могли уверити, да и поред све њихове пропаганде, и силних материјалних издатака, не могу ништа да учине у народу македонском, и ако су по неким градовима успели. Сељак им остаје стран и неприступан, и он верује једино у српску звезду, па трпи и чека своје време.
Донете су овде четири „устаничке“ главе. Тако се свет јуче окупио око конака чекајући да главе, по обичају, изложе, али до сад их нису изнели. Чује се, да то и нису устаничке главе, већ неких јадних Хришћана, које су турски разбојници недужне побили, а власт им главе одсекла и послала тобож као комитске у Битољ да се изложе, и свет заплаши да не пристаје уз комите. Код Турака је и ово могуће. За то сад нису смели ни изнети ове главе, да их ко год не би познао.
*
„Ускоку“ пишу из Охрида још и ово: Грчки четници распрштали су се у омањим гомилицама и где год кога сретну, причају како их је много. Скоро је неколико њих долазило у село Коњско где су зa новац набавили 18 овнова и отерали у планину Галичицу чети, која по њихову казивању, износи на 500 четника. Кроз који дан, трубили су четници међу сељацима да ће у исту планину пристићи још три чете свака по 500 људи. Разуме се да у томе нема ни трунке истине. Саме набавке хране које се не врше сваког дана, најбоље говоре о јачини чета. Али колико их да је, тек Турцима не дају мирно спавати. И право је, кад Турци и после овако осетљивих доказа грчке и бугарашке оданости, ипак верују пањкањима и потворама које грчке и бугарске владике износе на нас Србе у намери да нас преставе као бунтовнике. Нека виде сад, па нека нам опет недају школе; нека нам довикују како нас нема у вилајету, док нас не натерају да се и ми мало поиграмо буне. Али кад то буде, Турци ће видити да су грчке и бугарашке буне биле дечије буне.
*
Она грчка чета, што се налазила у планини Галичици сад се распрштала, па један део отишао у преспанска села, други засео на државном друму од Охрида за Ресну у планини „ Буково“, а трећа се налази на „Петрини“. Јуче je ишла потера на ове по преспанским селима, али до сукоба није дошло: избегавају га четници а и Bоjcкa одређена да их гони. Људи који су сретали четнике, казују да има одевених у европско одело и сеоско грчко руво. Пошто је становништво са овим равнодушно, то је више но вероватно да ће четовање само по себи у брзо престати и четници се вратити онамо одакле су и дошли. И Грци су бугарске памети кад мисле да могу што учинити на земљишту где не расте расположење за њих. Народ, жива је истина, пати млого од зулума; па ипак дићи се уз ове наметнике неће никад. Свакодневна борба с Грцима код турских власти, борба око школа и имена, толику је мржњу посејала да народ никад и ни у ком случају, не може желити успеха браћи својих крвника из Грчке.
ИЗВОР: Застава. Орган Српске народне радикалне странке, Нови Сад, 3. септембра 1896, бр. 130, стр. 1.