„Окупација у 26 слика“ је дело режисера Лордана Зафрановића
- Сада би требало најпре одабрати подручја истраживања, поготово на рубовима српског етничког простора, где би требало сабрати и укрстити стару литературу и нове изворе, и потом створити нови корпус литературе о хрватско- муслиманском геноциду над Србима 1941‒1945.
Нема вентилације, већ као да је упркос топлом дану укључено и некакво грејање. Педесет путника у аутобусу се згледају, презнојавају, уздишу. Али и сви ћуте, као да су у душегупки, предодређени да буду на путу без повратка, а не у регуларној вожњи, која траје нешто више од сат и по. Тестирам и њихово и своје стрпљење и придружујем се колективној ћутњи. Вожња траје пола сата, налазимо се на трећини пута, али и презнојавање и ћутња се не прекидају.
Одлазим до возача и љубазно га питам да укључи климу/вентилацију, јер је путницима нелагодно. Човек без речи пали климу. Након свега неколико минута лакше се дише. На лицима сапутника сада се чита задовољство и благодарност. Али и даље сви ћуте…
Овај експеримент понављао сам до сада више пута. Резултат је увек исти: трпљење до нивоа садомазохизма. Без да се ико јави. И можда је закључак тотално погрешан, али мени говори о једном народу који је спреман да ћути, ћути… и трпи, трпи, трпи…
Мисли у наредном сату лете на разне стране. Почињем да пишем текст под насловом „У аутобусу“ на ову тему, о трпљењу као некој врсти стоицизма (ведрог стоицизма, окарактерисаће читав српски народ у Првом светском рату Фортије Џоунс), али ми сам наслов намеће другачији правац размишљања. Ко у Србији може да испише такав наслов, а да се не сети чувене сцене из филма Лордана Зафрановића?
Овом филму је претходило темељно истраживање у архивима
Снимању филма „Окупација у 26 слика“ претходило је, према речима самог режисера Лордана Зафрановића, темељно истраживање у архивима.
Снимљени кадрови остали су на читавом постјугословенском простору ретки који приказују неки сегмент холокауста и геноцида над Србима у НДХ. Изузев „Даре из Јасеновца“ из 2021. и неправедно заборављеног „Краја рата“ из 1984, ни у једном филму снимљеном у Београду, није се могао видети екранизован усташки злочин.
Политички контекст и политика братства и јединства
Баш онда када се чинило да је политика братства и јединства достизала свој врхунац и када је српски народ зарад те политике пристао на тиховање о својим жртвама, 1978. године на великом екрану појавило се контроверзних 7 минута, који су приказали најпре хапшење и терор над „непријатељима НДХ“, и то ни мање ни више него у Дубровнику, туристичком центру о чијој се толеранцији и култури надалеко говорило.
У аутобусу се вози 12 ухапшеника
У усташком аутобусу, који одлази дубоко у градско залеђе, вози се око 12 ухапшеника: Јевреји, један бивши жандарм, по свему судећи Србин, цивили о чијем националном и верском идентитету се не говори, свештеник – руски емигрант, морнарички официр и слепи свирач.
Најпре се позивају „Жидови“ да иступе напред, а усташе усред аутобуса почињу да им маљевима разбијају главе.
Притом, усташе нису приказане у црним униформама у маниру комунистичке кинематографије, већ као до јуче обични људи из суседства, у цивилу и без војних обележја.
На протест везаног жандарма, који покушава да заштити Јевреје, усташе разбијају главу и њему.
Сцене мучења и убистава
Онда следе, чак и по садашњим мерилима бруталне, али реалистичне сцене мучења и убиства ухапшених. Некима од њих забијају клинове у главу, друге пробадају ножевима, треће секу секиром.
Ухапшену девојку силују, а затим касапе камом, а свештенику, пошто их је изиритирао молитвом, усташе најпре секу језик, а онда и њега убијају. Све то се дешава уз приморске звуке слепог свирача, који на крају и сам бива масакриран.
Реакције јавности
Сцена из аутобуса подстакла је изливе незадовољства широм Хрватске, посебно пошто је у светлу догађаја из НДХ приказала Дубровник, град уз помоћ кога је хрватски народ у Другој Југославији успешно вршио своје историјско „ребрендирање“.
Почеле су да се јављају и приче о другим „аутобусима смрти“, попут оног из Ливна који је возио према Купресу и где су српски сужњи такође мучки побијени.
А пошто су, номиновани за „Оскара“, аутори филма одбили да сцену из аутобуса скрате са седам и по на три минута, и међународна критика га је оценила као контроверзаног.
Паралеле у југословенској кинематографији
Као што је српски редитељ Жика Митровић после епског „Марша на Дрину“ морао да снима „Ужичку републику“, и млади Зафрановић је после жигосања усташа морао да се на филмском платну „освети“ и српским четницима.
Три године после „Окупације“, урадио је филм „Пад Италије“, са приказом искарикиране ЈВуО која пљачка стоку и коље хрватску децу.
Они у овом приказу нису толико сладострасно мучили своје жртве, али су ударили и на децу, коју би можда и усташе поштеделе. Можда…
Историјске нетачности и релативизације
Но, и фамозна сцена из аутобуса, разумљиво за време у коме је настала, садржала је неке релативизације усташког злочина. Међу жртвама је морао да се нађе и један „поштени Хрват“, у складу са постојећим политичким стереотипима, а руски свештеник који је мучен у аутобусу заправо је био српски.
Биографија Василија Ковачине
Звао се Василије Ковачина, и један је од ретких идентификованих жртава овог злочина. Према штурим подацима, објављеним у споменици настрадалих духовника СПЦ, свештеник Василије био је парох у оближњем Метковићу.
Завршио је богословију на Цетињу, потом је био на служби у околини Невесиња и на крају, у оквиру исте епархије, прешао у Далмацију. У тренутку погибије имао је свега 29 година.
Ухапшен је и од стране усташа одведе у Трпањ
„Ухапшен је 18. јуна 1941. од усташа и одведен у Трпањ, а након неколико дана у Јањину, па у Стон и најпосле у Дубровник, одакле је 27. јуна 1941. спроведен у правцу манастира Завале, где је недалеко од манастира заклан“, записано је у наведеној споменици.
Жртвама овог злочина био је подигнут и споменик недалеко од манастира Завала, у складу са епохом са идеолошким натписом о „жртвама фашистичког терора“. У рату деведесетих и њега су уништиле хрватске снаге, и будући да се ово место нашло у саставу Федерације БиХ, није обновљен ни 30 година касније.
Породичне приче о злочинима реалније говоре од статистике
Личне и породичне приче речитије говоре о злочину од хладне и често непоуздане статистике. И, коначно, на основу њих могу се једнако сагледати сви процеси унутар НДХ, поготово „ритам смрти“ унутар ње.
Тамо где се усташка власт простирала у континуитету и пуном капацитету током читавог рата, показало се да је смртност српског становништва у појединим насељима износила и до 80 одсто.
Сада би требало најпре одабрати подручја истраживања, поготово на рубовима српског етничког простора, где би требало сабрати и укрстити стару литературу и нове изворе, и потом створити нови корпус литературе о хрватско- муслиманском геноциду над Србима 1941‒1945.
Извор: РТ Балкан, Занимљива историја и географија