Handelsblatt: Иран успева да погађа циљеве ефикасније него што се на Западу очекивало
- Иран је у стању да изводи високопрецизне ракетне ударе по циљевима много ефикасније него што се на Западу претпостављало, пише Handelsblatt.
- Прецизна погађања постала су могућа захваљујући савременим технологијама, укључујући употребу покретних стабилизатора на бојевим главама ракета.
- Ракетна индустрија Ирана има дугу историју. Током првог рата у Персијском заливу почетком 1980-их, Иран није имао адекватан одговор на совјетске ракете Ирака.
- Касније је успостављено партнерство са Северном Корејом, а данас те две земље блиско сарађују.
АУТОР: Томас Штелцел (Thomas Stölzel)
Након удара по објектима за течни природни гас (СПГ) и америчком авиону AWACS, Иран је показао да његове балистичке ракете погађају циљеве са великом прецизношћу. Како је то постало могуће?
Иран је способан да изводи високопрецизне ударе балистичким ракетама по циљевима у другим земљама Персијског залива ефикасније него што се раније претпостављало. О томе сведочи, између осталог, анализа сателитских снимака фабрика за производњу течног природног гаса у индустријском граду Рас Лафан у Катару. На обе производне линије погођене су управо оне топлотне размењивачке куле које представљају срце производног процеса. Оне су задужене за укапљивање гаса и теже их је поправити него било који други део постројења.
Ипак, ова два поготка могла би се сматрати случајношћу. Да није било иранске балистичке ракете која је убрзо након тога са великом прецизношћу погодила један од ретких система за рано упозоравање и контролу (такозвани „летећи радар“) америчке војске у ваздухопловној бази „Принц Султан“ у Ријаду, главном граду Саудијске Арабије. Авион компаније Boeing погођен је управо на месту где се на трупу налази радарска станица.
Поставља се питање: како Иран успева да изводи тако прецизне ударе? До сада се прецизност сматрала пре свега обележјем западних оружаних снага и њиховог оружја са ласерским навођењем. Један стручњак за противваздушну одбрану из немачке индустрије, иако није изненађен, признаје: „На Западу су увек помало потцењивали Иранце — и у погледу броја балистичких ракета и њихових технолошких могућности.“
И то упркос томе што је режим у Техерану своје ракете, као што је седмометарска Fateh 450, увек представљао као високопрецизно оружје — последњи пут током вежби под називом „Велики пророк-19“. Међународни институт за стратешке студије (IISS), аналитички центар из Лондона, још је 2021. године указао да је један од приоритета Ирана повећање прецизности својих ракета.
Могу и без сателитске навигације
Као основни навигациони систем у оваквим ракетама најчешће се користи такозвана инерцијална навигација. То је технологија која омогућава мерење попречног, уздужног, вертикалног и угаоног убрзања. Када су се појавиле прве интерконтиненталне ракете, убрзање стварне масе се у почетку мерило механички.
Данас се то ради помоћу ласера. Када се светлосни зрак убрзава, он мења своју фреквенцију, што омогућава детекцију и најмањих кретања. Само овом технологијом данашње интерконтиненталне ракете постижу прецизност мању од 100 метара. А што је домет ракете мањи, то је она прецизнија.
Технологија потребна за то данас је широко доступна. На пример, савремени аутомобили имају различите сензоре убрзања који се могу применити и у ракетама. Иран ову технологију може набавити, рецимо, у Кини. Према мишљењу безбедносних стручњака, ирански војни инжењери су способни да сами програмирају обраду сигнала.
Следећа фаза корекције путање дешава се током лета. Пошто се мала одступања након лансирања временом повећавају, путања се додатно коригује. То се може радити помоћу сателитске навигације или такозваних звезданих сензора, који користе карту звезда за оријентацију изван атмосфере. Ова корекција се врши на врхунцу балистичке путање. Према речима стручњака, и ова технологија је доступна, а Иран јој вероватно приступа посредно. Ипак, на удаљеностима до 1000 километара она није неопходна.
Поред тога, неке бојеве главе иранских ракета, по свему судећи, могу да маневришу у завршној фази напада, јер су опремљене покретним стабилизаторима. „То је технологија коју бих свакако приписао њиховом арсеналу“, каже немачки стручњак. Удари у Персијском заливу указују да управо ти стабилизатори омогућавају изузетну прецизност. Према подацима IISS-а, модификована верзија ракете Qiam-1 домета 800 километара има ту способност.
Тродимензионалне радарске слике
Да би откриле циљ и без сателитске навигације, ракете вероватно имају радарску главу за самонавођење. Она функционише чак и када се ракета загрева услед отпора атмосфере — бар код ракета домета до 1000 километара.
Ова технологија није нова: америчка ракета Pershing 2 имала ју је још 1980-их. Ипак, савремена радарска и рачунарска технологија значајно су је унапредиле. Уз минималне корекције курса, систем може да креира тродимензионалну радарску слику терена.
На основу ње систем веома прецизно препознаје објекте, као што су куле за размену топлоте у СПГ постројењима или резервоари за гориво. Поређењем са дигиталним мапама у рачунару ракете, путања се у завршној фази још једном коригује како би се циљ погодио са великом прецизношћу. „Довољна су два мала маневра да се постигне веома висока прецизност“, каже стручњак. Све то ракета ради потпуно аутономно. „Готово сам сигуран да Иран поседује и користи ову технологију“, додаје он.
Одакле Ирану ово знање?
Ракетна индустрија Ирана има дугу историју. Током првог рата у Персијском заливу почетком 1980-их, Иран није имао адекватан одговор на совјетске ракете Ирака. Касније је успостављено партнерство са Северном Корејом, а данас те две земље блиско сарађују. Та сарадња је, по свему судећи, дубља него она коју Иран има са Русијом или Кином од почетка рата у Украјини.
Чак су и ракете Khorramshahr, које је Иран недавно лансирао ка британској бази Дијего Гарсија у Индијском океану, вероватно резултат те сарадње. Иако их производи Иран, планови су, чини се, стигли из Северне Кореје, а основа је ракета Musudan (BM-25).
Ипак, све ово није ново. „Они ове способности имају већ 10–15 година“, каже стручњак. Тек сада постаје јасно да ово оружје може да издржи не само тестирања, већ и реалне услове рата против најмоћнијег противника на свету.
*Ханделсблат (немачки: Handelsblatt – „Трговачке новине“) су дневне националне пословне новине у Немачкој, које издаје издавачка група Ханделсблат. Ханделсблат објављује издавачка група са седиштем у Диселдорфу, Verlagsgruppe Handelsblatt, која је у власништву медијске компаније Dieter von Holtzbrinck Medien GmbH. Од 1999. године сарађује са америчком издавачком кућом Dow Jones, која објављује једне од најугледнијих пословних новина на свету, Wall Street Journal. Има највећи тираж од свих пословних новина на немачком језику, а његов главни уредник је Свен Афхипе.
Преко 200 уредника и дописника ради ван Немачке. Његова дневна читалачка публика прелази 500.000. Онлајн верзија Handelsblatt Online нуди читаоцима вести о компанијама, финансијама и финансијским тржиштима, као и материјале о политици и технологији.