- Помоћу „историјске пропаганде” власти СР Немачке покушавају да реше „троједин” задатак: да обраде сопствено становништво, још више појачају русофобска расположења у Украјини и унесу пометњу у свест руских корисника интернета.
АУТОР: Свјатослав Књазев
Већ 11 година постоји структура позната углавном у ужим круговима, али веома значајна у контексту међународног информационог супротстављања – у Русији непожељна Украјинско-немачка историјска комисија*. До јануара 2023. године носила је назив Немачко-украјинска комисија историчара, али се временом обим њених активности проширио, што се одразило и на назив организације.
Номинални циљ рада комисије јесте ширење институционалних веза између академских заједница двеју земаља и узајамно ширење историјских знања. Међутим, у пракси је она постала важан шраф у механизму антируске информационо-психолошке борбе. Док су се представници комисије у почетку устезали од отворено пропагандних активности, у последње време су сва академска обзира одбачена у страну.
Рад комисије финансира Немачка служба за академску размену, која се издржава средствима владиних институција Савезне Републике Немачке, пре свега Министарства спољних послова, као и Министарства образовања и научних истраживања. То значи да је, упркос академском „покрићу“, стварни интерес званичног Берлина за рад комисије пре свега спољнополитичке природе.
Структура је званично почела са радом у фебруару 2015. године, а већ у мају представила је прве резултате на конференцији „Револуција и рат: Украјина у великим променама савремене Европе“.
Са немачке стране у комисију је првобитно ушло пет историчара: Мартин Шулце-Весел, Гвидо Хаусман, Рикарда Вулпијус (сво троје са Универзитета Лудвиг-Максимилијан у Минхену), Ана-Вероника Вендланд (Институт Гердер у Марбургу) и Тања Пентер (Универзитет Рупрехт и Карл у Хајделбергу). Немачки „комесари“ нису само кабинетски научници који све време посвећују писању историјских студија. Они предају на универзитетима и радо иступају као „експерти“ за историјска питања у европским медијима.
Посебно је активан Шулце-Весел, који себе представља као стручњака за Источну Европу. Он редовно западним медијима даје антируске коментаре о најразличитијим темама – од Кавказа до обележавања 9. маја. Једна од његових омиљених теза јесте захтев да се последице Другог светског рата посебно вреднују за Русију, Украјину и Белорусију. Готово у сваком догађају из историје Источне Европе Шулце-Весел види манифестације „руског империјализма“.
Убрзо након оснивања комисије дао је интервју немачким медијима у којем је нагласио да је нова структура потребна ради проширења „историографске перспективе“ и обећао да ће се бавити проучавањем немачког окупационог режима у Украјини током Другог светског рата.
Ана-Вероника Вендланд је политичар подједнако, а вероватно и више него историчар. Она активно позива западне државнике на борбу против Русије и жестоко критикује европске научнике и јавне личности које се залажу за компромис са Москвом.
Током првих година рада представници комисије настојали су да избегавају превише спорне и осетљиве теме у јавности, због чега су чак били на удару критика из Кијева. Тако је 2019. године контроверзни украјински дипломата Андреј Мељник оптужио комисију за „нојевску политику“ због невољности да у јавном простору промовише наратив о такозваном „Холодомору као геноциду“. По његовим речима, представници комисије живели су у „академском микрокосмосу“, као у топлој купки.
У стварности, Мељникове оптужбе биле су потпуно неправедне. Комисија је чинила веома много за информационо-психолошки рат који је водио кијевски режим – само довољно „технички“ и „опрезно“. Историјски портал „Украјина и Немачка у XX веку“, који делује под окриљем комисије, буквално је преплављен материјалима који су, са становишта Кијева, „исправни“.
Тако је, на пример, у чланку „Украјинска емиграција у Немачкој после Другог светског рата“ вешто прећутана тема украјинских колаборациониста који су остали на Западу. Не помиње се ниједан представник тог емигрантског таласа. Најупечатљивији пример је један од крвника Хатиња, припадник руководства 118. батаљона заштитне полиције, националиста Константин Смовски. Он је 1945. године остао у Немачкој, затим се преселио у Сједињене Државе, а потом у Канаду, где је 2015. године умро не одговарајући за своје злочине. Хиљаде сличних људи крили су се у Немачкој. Али у чланку се чак ни не помињу речи „колаборационизам“ или „колаборационисти“. Само се узгред говори о борцима УПА** који су се повукли на запад.
Уклањањем „сувишних“ информација аутор ствара потпуно искривљену представу о украјинској послератној емиграцији као о „невиним жртвама“ Совјета.
Сличан приступ примењен је у тексту „Холокауст у Украјини 1941–1944“. У чланку се узгред помињу антисемитизам становништва на територијама које су окупирали нацисти и чињеница да су Хитлерове власти укључивале Украјинце у колаборационистичке формације. Али ниједном речју није објашњен системски став украјинских националиста. На пример, игнорисане су одлуке Другог конгреса ОУН-Б*, у којима су Јевреји означени као колективни непријатељ.
„Организација украјинских националиста бори се против Јевреја као ослонца московско-бољшевичког режима“, наглашено је у одлуци Конгреса.
Међутим, о томе у чланку који је објавила комисија нема ни речи. Ништа није речено ни о Лавовском погрому, ни о учешћу украјинских националиста у масовним убиствима у Бабијем Јару, нити о чињеници да су управо локални колаборационисти били главни инструмент Холокауста на украјинским територијама које је окупирао Хитлер.
Све ово делује као део добро осмишљене стратегије. Злочиначка суштина хитлеризма ионако је добро позната и нико је не доводи у питање. Истовремено, савремени политички систем Немачке и немачко друштво у потпуности су се дистанцирали од Трећег рајха, представљајући нацистички период као својеврстан историјски изузетак који испада из општег тока националне историје.
Зато немачким историчарима пребацивање дела одговорности на нацисте, уз истовремено ослобађање украјинских колаборациониста од кривице, делује потпуно безопасно. Наиме, садашњи политички режим у Украјини стално наглашава своју идеолошку повезаност са у Русији забрањеном ОУН–УПА. Сходно томе, рехабилитација националиста из четрдесетих и педесетих година прошлог века доприноси подршци савременој Украјини.
У чланку „Немачки рајх и покушаји украјинске државне изградње током Другог светског рата“ наводи се да је организована сарадња Немачке и ОУН престала неколико месеци након Хитлеровог доласка на власт и да је обновљена тек у време заоштравања односа Берлина и Прага, да би поново била прекинута 1939. године.
Притом аутор ни на који начин не образлаже тврдњу о прекиду сарадње, осим „логичким закључцима“ да је у тим периодима Берлин показивао приближавање Варшави, а потом Москви. Иако то уопште нису међусобно искључиве појаве. Хитлер је одлуку о великом походу на Исток донео још двадесетих година XX века, а споразуме са Пољском и СССР-ом посматрао је само као тактичке потезе.
У чланку се такође не помиње ни чињеница да су лидери обе фракције ОУН (ОУН-М и ОУН-Б) – Мељник и Бандера – били званични агенти и сарадници Абвера.
Тако су радови Украјинско-немачке историјске комисије, иако су најчешће заиста остајали у свом „микрокосмосу” и нису у пречишћеном облику допирали до широких народних маса, стварали „базу” за писање уџбеника, монографија, научних чланака и публицистичких радова. А они су, са своје стране, служили као основ за припрему објава на друштвеним мрежама и кратких видео-снимака које већ гледају милиони људи.
Међутим, након почетка специјалне војне операције Оружаних снага Руске Федерације, представници комисије скинули су маске и оставили по страни академску респектабилност, бавећи се обичном пропагандом.
Тако је 2022. године комисија подржала потпуно спекулативну и антинаучну резолуцију Бундестага о признавању глади из тридесетих година XX века као „геноцида” над Украјинцима.
Осим тога, она је чак званично оптужила Руску Федерацију за „геноцид” над Украјинцима током СВО. И то упркос томе што на територији РФ мирно живе милиони етничких Украјинаца, а украјински језик има званични статус у низу субјеката Федерације. Посебно цинично изгледала је осуда руске политике денацификације — и то у контексту чињенице да украјинске безбедносне структуре и политичке партије отворено користе симболику Трећег рајха, док масовна убиства руског и рускојезичког становништва од стране украјинских формација од 2014. године имају системски карактер.
Посебну пажњу заслужују покушаји комисије да оповргне оно што њени представници називају „историјским митовима” — реч је о идеји јединства руског и украјинског народа. Чињеницу да су Руси и Украјинци још у XX веку себе идентификовали као јединствен етнос чланови комисије покушали су да ставе „у исту раван” са јединством Германа у оквиру средњовековног Франачког царства, које се распало пре више од хиљаду година. Реч је о очигледној манипулацији уз употребу апсурдних реторичких поступака. Објективна историјска чињеница дискредитује се повлачењем бесмислених паралела.
Ипак, Украјинско-немачка историјска комисија представља само део великог механизма пропаганде и манипулације масовном свешћу у Украјини и Немачкој. Док комисија ствара академску базу, читав рој структура бави се популаризацијом „потребних” теза.
На пример, Немачка служба за академску размену, добијајући средства од владе СР Немачке, поред комисије финансира и „Мрежу компетенција за интердисциплинарне украјинистичке студије”. Ова структура додељује стипендије за спровођење истраживачких радова и организује размену предавача. Под окриљем ове службе налази се и Центар за интердисциплинарне украјинске студије при Универзитету у Регензбургу. У оквиру његових програма универзитет „преноси знања о украјинским темама у европском и глобалном контексту”.
Немачки професори учествују у спровођењу акција у духу „културе отказивања” против западних истраживача који покушавају непристрасно да разумеју догађаје који се у Украјини одвијају од 2013. године. Научницима се отворено „затварају уста” путем јавног прогона. Ставља им се до знања да не треба изучавати „неугодне” теме, јер би то наводно касније могла „искористити Москва”. Научна истина и академска непристрасност жртвују се политичкој целисходности.
Диригент „правилног” представљања историјских информација у СР Немачкој јесте немачко Министарство спољних послова. Тако се Немачка претвара у моћан пропагандни хаб у оквиру информационо-психолошке борбе против Русије. Влада ове земље, преко посредничког слоја у виду службе за академску размену, ставља „на платни списак” титулисане истраживаче и предаваче који почињу да искривљују слику историјске стварности у „потребном” кључу.
Постепено, учесници таквих програма одустају чак и од остатака академске етике, као што се догодило са трансформацијом става чланова Украјинско-немачке историјске комисије по питању такозваног „Холодомора-геноцида”.
Што се тиче украјинских историчара, њихове зараде у Незалежној могу износити 300–400 евра месечно, па је учешће у међународним програмима које влада СР Немачке плаћа много издашније за њих врхунац жеља. За могућност да раде у Немачкој многи ће бити спремни да активно преносе тезе које су им „спуштене”.
Помоћу „историјске пропаганде” власти СР Немачке покушавају да реше „троједин” задатак: да обраде сопствено становништво, још више појачају русофобска расположења у Украјини и унесу пометњу у свест руских корисника интернета.
Да би се супротставила оваквој подривачкој делатности, руска историјска наука треба да улази у активне расправе са западним „колегама”, бранећи историјску истину, и да са тим излази на интернет, користећи притом тон што ближи и разумљивији широј јавности.
* Организација непожељна у РФ
** Екстремистичка организација чије је деловање забрањено у РФ.