- Читава села преузимају компаније са израелским интересима. Стварају се затворене заједнице. Купују се огромни земљишни простори.
- „Приватни светови“ се развијају унутар националног тела.
- И све то у хеленизму који већ носи трауму окупације и губитка територије.
- Историја нас зове, али се правимо да не чујемо.
- Нација без земље постаје становништво без отаџбине.
Када нација изгуби своју земљу, губи и своју будућност.
Постоје тренуци када нације не освајају војске. Не чују се сирене. Не бацају се бомбе. Не подижу се заставе инвазије.
Освајање се врши тихо. Уговорима. Средствима. „Инвестиционим плановима“. Златним визама. Куповином земљишта. Демографским пропадањем. Економским исцрпљивањем локалног становништва. А онда, а да нико то не схвати, домовина престаје да припада свом народу.
Данас се управо то дешава у Грчкој.
Грчкој више није угрожено само као држави или као нацији. Прети јој да престане да постоји чак и као грчком простору.
Тракија и Егеј мењају власника.
Открића о брзом повећању куповине некретнина од стране турских инвеститора у Тракији и источном Егеју нису једноставна економска чињеница. То је геополитичка чињеница.
Када организовани страни капитал уђе у удаљена подручја — већ погођена ниском стопом наталитета, напуштањем и бекством младих — са могућношћу масовне куповине земљишта и некретнина, онда не говоримо само о „инвестицији“. Говоримо о промени корелација.
Златна виза функционише као механизам за улазак и насељавање. Са 250.000 евра, што је мали износ за организовани страни капитал, неко може да стекне некретнине, дозволу боравка, приступ Шенгену и потенцијално, дугорочно, чак и грчко држављанство. И све то у областима где Турска деценијама износи ревизионистичке захтеве.
Историја учи да велике промене граница не почињу увек војном силом. Често почињу економском зависношћу, променом становништва и постепеним губитком контроле над земљиштем.
Грчка постаје земља која се продаје
Али најтрагичније је нешто друго. Грчка држава као да не третира земљу као национални капитал и историјски континуитет хеленизма.
Она је види као „имовину“. Као робу. Као некретнину коју треба експлоатисати.
Дакле, док млади Грци не могу да купе кућу, страни фондови, компаније и инвестиционе шеме стичу читаве регионе, индустријске комплексе, приобална подручја, села и туристичке зоне.
Грци постају закупци у сопственој земљи. А то није развој. То је дехеленизација земље.
Израелски отисак и „Нови Солун“
Још сложенији је феномен масовног израелског присуства у Солуну, Халкидикију и другим областима.
Израелски инвеститори не купују само појединачне станове. Они развијају читаве моделе заједнице.
Они купују земљу. Они стварају затворене заједнице. Они организују „безбедне зоне“ боравка. Они граде аутономне заједнице са сопственим функцијама.
Пројекат Епаноми, представљен као „модерни кибуц“, указује на нову логику: не једноставну инвестицију, већ успостављање са географском и друштвеном кохезијом.
Солун у овом процесу добија посебну симболичку тежину. Град са историјском јеврејском прошлошћу, са кључним геополитичким положајем на Балкану и са приступом лукама, енергетским коридорима и логистици.
И овде се постављају разумна питања: Где се завршава инвестиција, а где почиње геополитичко преуређење? Колико је безбедно за земљу у демографском колапсу да уступи стратешке тачке страном организованом капиталу? Може ли друштво да одржи свој културни и национални идентитет када његова земља постепено прелази у стране интересе?
Кипар је упозорење
Оно што се дешава на Кипру показује куда овај пут може да одведе.
Читава села преузимају компаније са израелским интересима. Стварају се затворене заједнице. Купују се огромни земљишни простори. „Приватни светови“ се развијају унутар националног тела.
И све то у хеленизму који већ носи трауму окупације и губитка територије. Историја нас зове, али се правимо да не чујемо.
Нација без земље постаје становништво без отаџбине.
Дубљи проблем није економски. Он је егзистенцијалан.
Земља није једноставна роба. То је сећање. То је идентитет. То је култура.
То су гробови предака и будућност деце.
Ако грчки народ изгуби контролу над својом земљом, неће изгубити само имовину. Изгубиће историјски континуитет. Ниједна нација не преживљава када постане мањина на сопственој територији.
Грчкој је потребна национална стратегија опстанка
Хитно јој је потребно:
заштита периферних подручја од масовних страних аквизиција,
строга контрола куповине земљишта у стратешким областима,
демографска реконструкција,
подршка грчким породицама и младима да стекну станове,
национална земљишна политика,
ревизија Златне визе,
заштита културне и геополитичке физиономије земље.
Јер без грчког становништва и без грчке земље, нема Грчке. Постоји само географски простор који треба искористити.
А онда ће бити прекасно
Претходне генерације су се бориле да ова земља остане грчка. Данашња је у опасности да је изгуби без рата. Не зато што је војно поражена. Већ зато што се навикла да своју домовину види као парцелу земље.
А нације које продају своју земљу, на крају продају и своје душе.