СВЕТИЋЕВО – ВРЛИЧКИ ДРАГУЉ НА СЕВЕРУ БАЧКЕ

Слика: Простор Врличке крајине

У годинама када обележавамо један век од досељавања становника из брдовите Далмације у равну Војводину, сумирају се знања и мудрости коју су њихови потомци стекли у равници, колико су научили и проширили ген преживљавања наслеђен од својих предака у XXI век.

Становници малог насеља Светићево на северу Бачке потичу из северне Далмације. Врличка крајина обухвата простор горњег тока реке Цетине, највећи део Перућког језера, као и долину између планина Свилаје и Динаре. Назив носи по месту Врлика у којем Срби вековима живе.

Током модерне историје простор Врличке крајине улазио је у састав Млетачке Републике и Хабзбурашке монархије. Јужно од Врлике, с обе стране Перућког језера налазе се насеља Отишић и Кољане. Целокупан састав житеља насеља Отишић подно Свилаје чинили су Срби, а и у Кољанима подно Динаре је живело доминантно српско становништво. И овај крај је био изложем миграционим кретањима становништва, нарочито одсељавању у Босну и Лику. Насеља Отишић и Кољани су после Великог рата постали део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а у каснијој административно-територијалној подели припали су Приморској бановини.

Слика 2. Простор насеља Светићево у општини Бачка Топола

Управо у том периоду, почевши од 1923. године, десетина породица из ова два насеља одлучује да потражи своју срећу у северним крајевима нове Краљевине, конкретно на северу Бачке. Добили су земљу у Сенћанском срезу, у атарима општина Ада и Сента. где су изградили салаше, а десет година касније формирали су насеље које је уочи избијања Другог светскога рата са околним салашима бројало око 300 становника. Oно сe првобитно звало Колонија, да би потом променило назив у данашњи. Тако су породице,  Загорац, Јеркан, Калинић, Катић, Марјановић, Стојсављевић, Стричевић, Тадић и др…. стари живот по врлетима Свилаје и Динаре заменили за нови у долини реке Чик. На новом огњишту очували су своје обичаје, навике и богато усмено предање.

Други светски рат је донео велике, несагледиве неприлике „равничарским Далматинцима“. Агресијом на Краљевину Југославију, мађарска „хортијева“ војска долази на околне салаше крајем априла месеца, а у само село на Спасовдан 1941. године и протерује све становнике у логоре у Бачкој Тополи, Сенти, Нађкањижи и Шарвару. После неког времена пуштају део заточеника који одлази у родну Далмацију, Београд, Неготинску Крајину или Шумадију.

Ослобођењем од фашистичке пошасти – 1945. године, створени су услови да се становништво Светићева врати у своје старе куће и тада почиње нови живот. Потомци оснивача села данас су понос својих предака. Расули су се по целом свету, али никада нису заборавили своје корене знајући да њихови преци живе кроз њих. У овом тексту издвојили смо део врличких потомака који су постигли завидне резултате у својим професијама.

Слике 3. и 4. Душан Тадић у дресу холандског Ајакса и српске репрезентације

Душан Тадић (1988) је рођен у Бачкој Тополи. Његов прадеда Петар је један од оснивача села, а деда Душан (по коме је добио име) се касније из Светићева преселио у седиште општине – Бачку Тополу. Душан је од рођења васпитан у традиционалном, патријархалном духу који карактерише приврженост родитељској кући и неговање добрих родбинских и пријатељских односа. Одрастао је уз две старије сестре, Јелену (1979) и Драгану (1981) које су се такође бавиле спортом. На природан таленат „за најспореднију ствар на свету“, Душан је придодао упорност прожету изузетном радном етиком, а све то благовремено крунисао хармоничним породичним амбијентом. Ожењен је и има троје деце: сина Петра и ћерке Тару и Лару. Фудбалску каријеру започео је од своје 15 године када је уврштен у првотимце у млађим категоријама ФК Војводине. Требало му је само две године доказивања да заигра за први тим, да би 2009. отворио врата репрезентације Србије. Тренутно је узорни капитен националног тима са одиграних 87 утакмица. После неколико година професионалне каријере у Војводини запао је за око познатим страним клубовима, тако да је бранио боје холандских клубова Гронингена и Твентеа, енглеског Саутемптона, а тренутно је капитен славног Ајакса из Амстердама. Свој јак карактер пренео је и на академски ниво, тако да је завршио и мастер студије на Факултету спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду. Три пута је проглашаван за најбољег фудбалера Србије (2016., 2019. и 2021. године), два пута је био најбољи фудбалер холандског првенства у којем држи рекорд по највећем броју асистенција у једној календарској години (37). Најкраће речено Душан је витешки дух Врличана пренео како на фудбалски терен, тако и ван њега.

Слике 5. и 6. Проф. др Милорад Загорац

 Милорад Загорац (1931-2021) је рођен на салашу у атару села Светићево од оца Илије и мајке Анице. Растао је у родном селу уз сестре Драгињу и Зорку и брата Вукашина. Основну школу завршио је у Ади, а током Другог светског рата био је одвојен од породице јер је до краја окупације преживљавао код рођака у Београду. После ослобођења, породица се опет окупила у Светићеву. Завршава средњу фармацеутску школу у Београду и потом одлази на одслужење војног рока у Порторож, зону Б, (данашња Словенија), у току кризе око Трста између Југославије и Италије. Апотекарску праксу обавио је у Косовској Митровици, а Фармацеутски факултет завршио у Београду, где је упознао будућу супругу Јелицу. Студентска љубав се крунише браком 1961. године који је трајао до краја Милорадовог живота. Из брака се родило двоје деце: Драгана (удата Љубомировић) и Дејан. Милорад је оставио за собом и двоје унучади: Милоша, дипломираног инжењера електронике и Марту, дипломираног политиколога. Милорад је био доктор наука и редовни професор Факултета заштите на раду у Нишу, на Катедри за комфор радне средине. Обављао је послове начелника Хемијско – токсиколошке лабораторије у Институту заштите на раду у Нишу, затим директора Института за социологију и психологију рада и продекана на матичном Факултету. Боравио је на стручним усавршавањима у Москви, Санкт Петерсбургу, Будимпешти, Варшави, Букурешту, Стокхолму и Прагу. Чувени професор и боем умро је у Нишу прошле године.

Слика 7. Доц. др Дејан Јеркан

(Извор фотографије: www.ftn.uns.ac.rs)

Дејан Јеркан (1984) je професор на Универзитету у Новом Саду, на Факултету техничких наука. Родио се и своје детињство провео у Светићеву, уз оца Гојка и мајку Невенку. Са старијим братом Петром и комшијском децом, проводио је безбројне сате на сеоском кошаркашком игралишту, а узор су му били чувени српски кошаркаши Дивац и Стојаковић из Сакраменто Кингса. Ипак, Дејан је сањао и интелектуалне снове. Током основног и средњег образовања учестовао је на више републичких такмичења из математике где је освајао бројне награде. Уписао је Факултет техничких наука у Новом Саду 2003. године, на смеру Енергетика, електроника и телекомуникације. На матичном факултету завршава основне и мастер студије, а 2016. године брани докторску дисертацију под називом „Динамички модел трофазне кавезне асинхроне машине заснован на методи коначних елемената“. Члан је Катедре за енергетску електронику и електричне машине. У наредној години проглашен је за најбољег предавача на Факултету техничких наука. Тренутно је у звању доцента на матичном факултету.

Слика 8. Доц. др Растислав Стојсављевић

Растислав Стојсављевић (1987) je професор на Универзитету у Новом Саду, на Природно-математичком факултету, на Департману за географију, туризам и хотелијерство. Родио се и своје детињство провео је у Светићеву, уз оца Марка, мајку Славицу и млађег брата Милорада. Попут већине младића из села и Растислав је био ватрени поклоник кошаркашког тима из Калифорније, који је дане на кошаркашком игралишту заменио за интелектуални рад. Похађао је Основну школу „Чаки Лајош“ а потом Гимназију „Доситеј Обрадовић“ у Бачкој Тополи. Студије географије уписује 2006. године на Природно-математичком факултету и у року завршава основне и мастер студије. Децембра 2015. године брани докторску дисертацију „Детекција и анализа климатских региона у Србији“. Потом уписује мастер студије на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, на Одсеку за историју. Крајем 2017. године завршава мастер студије на историји на теми „Територијално ширење Сједињених америчких држава: 1783-1912“. Престижну награду „ПМФ – ТО САМ ЈА“ добио је 2018, као професор који је на најбољи начин промовисао свој факултет. Један је од оснивача и руководилац истраживачког центра „ColumbUS – центар за истраживање географије, историје и туризма Англоамерике“. Председник је удружења „Грађанска иницијатива Светићево“ која се бави неговањем културе сећања. Боравио је на стручним усавршавањима у Кракову, Јашију и Мадриду. Члан је Катедре за регионалну географију са звањем доцента.

Слика 9. Дејан Загорац

 Дејан Загорац (1965) је по образовању дипломирани политиколог. Рођен је у Нишу од оца Милорада и мајке Јелице. Родом из Ниша, али пореклом из Светићева одн. из Врличке крајине. Одрастао је у родном граду уз сестру Драгану. Од почетка 1990-их година радио је у неколико београдских редакција као што су: Заштита рада, Дневни телеграф, Наша Борба, Студио Б. Наредне године постаје истраживач у Заводу за проучавање културног развитка где се бави питањима повезивања и прожимања природне, културне и гастрономске баштине. Аутор је следећих књига: Културно – историјска баштина националних паркова у Србији, Гастрономска мапа Србије, Укуси Ђердапа, Укуси Старе планине, Укуси Златибора, Бачко Подунавље и Голија-Студеница. Председник је Еко центра који издаје научни часопис „Свет рада“ и еколошки часопис за децу „Мали еколог“. Живи у Београду и течно говори неколико светских језика.

Слика 10. Јово Загорац

(Извор фотографије: Вираг, Г. 50 гимназије у Бачкој Тополи, 2015.)

Јово Загорац (1952) рођен је у Светићеву од оца Петра и мајке Љубице. Прва четири разреда основне школе завршио је у родном селу, а више разреде у Основној школи „Чаки Лајош“ у Бачкој Тополи, где је похађао и Гимназију „Доситеј Обрадовић“. Завршио је студије математике и свој радни век провео је као наставник математике у више основних школа и у матичној гимназији. На месту директора Гимназије „Доситеј Обрадовић“ био је у периоду од 1990. до 2001. године.

Од осталих истакнутијих становника Светићева или оних који су пореклом из овог села требало би напоменути Немању Стојсављевића (1980), који је завршио 55. класу Војнотехничке академије у Београду. Године 2003. промовисан је у потпоручника а службовао је у гарнизонима Краљево, Свилајнац и Панчево. Године 2008. са чином капетана напушта војску и прелази у цивилни сектор. Живи у Суботици.

Незаобилазно је и име Милорада Стојсављевића (1989) који је после дипломе Пољопривредне школе у Бачкој Тополи, уписао и завршио мастер студије на Пољопривредном факултету у Новом Саду, на смеру Сточарство. Тренутно живи у Новом Саду, а ради као руководилац у приватном сектору у Бачкој Тополи.

Слике 11. и 12. Милорад Стојсављевић и Немања Стојсављевић (у чину поручника у Свилајнцу)

 Свој завичај у срцу носе и Жарко Загорац (1971) професор физике из Бачке Тополе, Милан Катић (1959), дипломирани инжењер ратарства из Бачке Тополе, Александар Марјановић (1982), дипломирани инжењер мелиорација који живи и ради у Новом Саду, Милорад Стојисављевић (1980), дипломирани економиста који живи у Сенти.

Петар Марјановић (1941) радио је у неколико фирми у Бачкој Тополи (Индустрија меса, Житокомбинат, Тополауниверзал) и активно помагао становницима Светићева и шире. Жељка Стипановић, удата Вуњак (1957) је лекар специјалиста, а њеним стопама је кренула и Јелена Боговац (1992) која је лекар опште праксе. Верица Петрић, удата Вучковић (1953), је наставник географије у пензији. Једно време је била на положају директора основне школе у Жеднику.