Да је српска храброст одиграла КЉУЧНУ УЛОГУ у поразу Хитлера, добро је познато новим генерацијама. Да су Срби одиграли пресудну улогу у победи Савезника у Првом светском рату, било је прилично добро позната чињеница ранијим генерацијама, али данас можда мање позната. Прилично је лако наћи литературу која говори о тој чињеници. Овде смо изабрали да вам представимо књигу која најјасније описује кључну улогу коју је српска храброст одиграла у укупној победи Савезника.
У лето 1918. Савезници су претрпели велики пораз на Западном фронту. Очајни, западне владе одлучиле су да прераспореде генерале. Они за које се сматрало да су мање способни послали су на мање важне фронтове. Тако је француски генерал Луј Франше д’Епере (познат по надимку „Очајни Френки“) послат на Балкан, у Солуну, Северну Грчку. (Солун се на оригиналном, грчком језику зове Тесалоники).
Српски начелник штаба, део мешовите савезничке војске на јужном фронту у Солуну, генерал Живојин Мишић убедио је новопристиглог француског генерала да Савезници треба да покушају да нападну непријатеља са бока, са западних (српских) положаја преко бугарских, немачких и аустроугарских положаја. То би био неочекивани правац јер води преко веома тешког терена. План је био да док британске трупе покушавају напад дуж централног дела фронта, српска војска предводи главни напад — у бок непријатеља.Генерал Живојин Мишић.
Испоставило се да су британски војници претрпели тежак пораз од бугарских бранилаца, али Срби су, у фанатичном херојству, потпуно поразили своје непријатеље и тиме изазвали колапс целог непријатељског фронта. Немци су повлачили трупе са свих фронтова покушавајући да затворе процеп. Касно. За само неколико дана немачки савезник Бугарска капитулира. Свима је јасно да бугарска капитулација значи сигурни почетак краја Централних сила.
Српско херојство је тешко објаснити другачије него да су Срби ратовали да ослободе своју земљу. Тај сектор операција био је тада међу западним савезницима познат као Јужна Србија. Данас је то независна држава позната као „БЈР Македонија“. У три рата — Првом и Другом балканском рату као и у Првом светском рату — Срби су се борили да ослободе Јужну Србију: прво од турске окупације, затим од бугарске, и коначно од комбиноване аустроугарске, бугарске и немачке окупације. У сва три рата Срби су показали екстремно херојство и издржљивост — само да би, под западним притиском и сталном претњом бомбардовања, дозволили да тај део српске земље отпадне.Када је „Македонија“ требало да се отцепи од Југославије (и Србије — јер је та земља била интегрални део Србије пре Првог светског рата), није испаљен ниједан метак.
Објашњење за ово недавно српско понашање може се наћи у једноставној чињеници да Срби у грађанским ратовима 1990-их НИКАДА нису ратовали да „грабе туђе земље“. Лаж да су Срби били „земљоузимачи“ (а не браниоци својих древних земаља и имовине) поновљена је, ad nauseum, од стране западних пропагандних кућа.
У недавним ратовима Срби су се жестоко борили само на територијама где су осећали да ће њихово становништво бити злостављано (или чак физички истребљено) од стране нових власти које ће преузети контролу над тим земљама. У источно-православној Македонији није било такве претње за источно-православне Србе.
Српска храброст која је променила свет
Следећи одломци су из књиге: „НОВЕМБАР 1918.“Гордон Брук-Шеперд
Little, Brown and Company, Бостон, Торонто, издање 1981.Аутор, господин Гордон Брукс-Шеперд, служио је као потпуковник у Другом светском рату. Раније дипломатски дописник, сада је главни помоћник уредника Sunday Telegraph. „Новембар 1918.“ је његова једанаеста књига.
Књига „Новембар 1918.“ је прва историја Првог светског рата која се искључиво фокусира на кључне догађаје последњих сто дана сукоба.Историја
ОДЛОМЦИ:
Стране 116–117:
Географски, Србија је била веома незгодан савезник. Била је ОКРУЖЕНА СА СВИХ СТРАНА НЕПРИЈАТЕЉСКИМ или неутралним државама, а једини могући приступ, са југа, био је отежан неким од најљућих планина [Проклетије — „Проклете планине“] и најлошијим комуникацијама које се могу наћи било где на европском континенту. Првих четрнаест месеци рата Француска и Енглеска… оставиле су Србе да се сами сналазе како знају и умеју са освајачима. То „најбоље“ било је довољно добро све до јесени 1915, када су се изгледи против изоловане Србије почели множе. Бугарска је ушла у рат против њих, одлучна да добије… целу… македонску покрајину… Тада су Немци, које је дуго иритирала слаба војна представа њихових аустријских савезника [против Србије 1914–1915], покренули нову инвазију на Србију заједно са овим новим бугарским партнерима.
БИЛА ЈЕ ТО ОЧАЈНА СИТУАЦИЈА ЗА СРБЕ. Против њихових 194 преостала батаљона — сви већ исцрпљени и проређени — подигнута је свежа војска од 341 батаљона, од којих је 111 било немачких и 177 бугарских… Пре Божића [1915] цела Србија била је у непријатељским рукама [док се цела српска војска, заједно са Скупштином и српским краљем, повукла преко албанских Проклетија у грчки — солунски фронт].
Стране 122–124:
Када је дошло лето [1918], друга рунда „Цареве битке“ достигала је врхунац на Западном фронту и изгледи за силе Антанте [западни савез] били су мрачни, са француским армијама разбијеним и повлачећим се ка престоници. [Француски премијер] Клемансо, прегледајући списак својих генерала за команданте који ће се суочити са кризом, убрзо се зауставио код имена генерала Гијома који је шест месеци раније послат у Солун… У очима свог премијера, био је просто превише добар официр да би се оставио да тавори у македонској споредној представи када је његова отаџбина у опасности. Шестог јуна Клемансо га је позвао назад у Француску… Поподне истог тог 6. јуна, генералу Франше д’Епереу, чија је Северна армијска група била одбачена у општем немачком напредовању, речено је да преда команду на Западном фронту и преузме Оријенталну [Солунску] армију на месту Гијома.
Генерал Франше д’Епере
Француски генерал Луј Франше д’Епере (познат међу савезницима по надимку „Очајни Френки“) Када је Клемансо примио д’Епереа у Паризу следећег јутра, јасно му је ставио до знања да му се даје војна деградација… [Д’Епере је] требао да преузме команду над међународном војском у најексплозивнијој области Европе. Ипак, ништа од тога га није превише узнемирило, јер је имао своје идеје о балканском театру, идеје које су биле давно његоване… За д’Епереа то је било остварење сна… [И]мао је прилику, приватно или званично, да из прве руке проучава Подунавље, које је за њега имало и професионалну и историјску фасцинацију: ту је, на крају крајева, била рањива јужна страна Немачког рањивог хабзбуршког савезника… Д’Епере је поново видео планине и долине Македоније, долине које су, ма колико незгодно, водиле ка средњоевропској равници и двојним престоницама Аустро-Угарске…
Стране 126–127:…
За офанзивне пројекте, [д’Епере] је одбацио најамбициозније… јер је био и најочигледнији — удар уз Вардарску долину који би непријатељ увек пола очекивао, јер је то био главни северно-јужни пут и железничка артерија целог фронта. …Још узбудљивија идеја: да се концентрише велика маса људи у планинском сектору тако ДИВЉЕМ да чак и дивокоза тамо гази са опрезом, и да се то искористи као наизглед немогућа полазна тачка за главни напад.
ИДЕЈА ЈЕ МНОГО ДУГОВАЛА НАЧЕЛНИКУ ШТАБА ЊЕГОВИХ СРПСКИХ САВЕЗНИКА, Живојину Мишићу, чији је борбени штаб био у Јелаку. Срби су освојили те висине у јесен 1916. и од тада су пркосно седели тамо. БИЛО ЈЕ ТО НАЈБЛИЖЕ ШТО СУ МОГЛИ ДА ДОЂУ ДО СВОЈЕ ВОЛЕЉЕНЕ ОТАЏБИНЕ [данас „БЈР Македонија“] из које су их комбиноване армије Немачке, Аустрије и Бугарске прогнале… [З]ар се други врхови тог подручја сада не би могли искористити да се скочи стотину миља… да се ослободи Србија и Бугарска избаци из рата? Три вође која су се 29. јуна састала у Јелаку — д’Епере, Мишић и његов командант, прогнани српски престолонаследник Александар — сви су били запаљени истом мишљу, двојица Срба јер је то био најкраћи пут кући, Француз јер је то било НАЈТЕЖЕ[!]
Са осматрачнице издубљене у стени на 7.500 стопа висине, гледали су преко непријатељске планинске линије која би, ако би се могла само разбити, отворила пут ка Горњој Вардарској долини и тако окренула његову одбрану и угрозила његово повлачење…
Стране 128–131:
…Формирана је нова ударна група, такозвана „Централна француско-српска група“, за главни ударац код Могрене, која се састојала од све четири српске дивизије са две француске дивизије под српском командом. Они су требали да изврше одлучујући пробој, и, једном када прођу високу гранитну баријеру… [они] би се раширили, крећући ка Прилепу на север и Градску и Велесу на Вардару североисточно. Иза тих циљева д’Епере је свакако сањао, али још није смео да мисли…Д’Епере је сада морао да добије сагласност својих политичких и војних старешина у Паризу и Лондону. То се показало… тешким… Д’Епере је видео зашто је солунска армија морала да буде у другом плану док је било кризе на Западном фронту…Тек након што се ситуација окренула на Западу [са америчким појачањима која су прелавила у Француску], са Фошовом противофанзивом са Марне, д’Епере је добио одобрење… Коначно, 10. септембра, након више од два месеца дуготрајних преговора, д’Епере је добио директно одобрење од Клемансоа да започне операције…
Његова Оријентална армија имала је 29 дивизија, укупно 574.000 људи… Немци, Бугари и Аустријанци који су стајали насупрот њему били су нешто бројнији… [Али] артиљерија је сада била тамо где је желео. Батерије тешких 155 и 105 мм топова биле су доведене напред… и велико оружје са муницијом потом је небески подигнуто тракторима на висине близу 8.000 стопа одакле су доминирале…
Стране 133–135:
[Ч]етрнаестог септембра д’Епереови тешки топови загрмели су у планинама Могрене најављујући савезнички напад… и грмели су све до пада ноћи са само пола сата паузе да се цеви охладе… концентрисана баражна ватра какву планине Македоније никада нису осетиле. У зору 15. септембра, са топовима сада тихим иза њих, француска и српска пешадија је кренула… Ветерник Срби нису освојили до поподнева, а Сокол се одржао до пада ноћи.
СРБИ СУ СЕ МОЖДА БОРИЛИ КАО ХЕРОЈИ ДА ПОНОВО ПРЕЂУ СТАРУ ГРАНИЦУ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ [данас БЈР Македонија]; али Бугари су изгледали ништа мање одлучни. …Исто је било и следећег дана када је Мишић, померивши своје људе стабилно напред током ноћи, напао Козијачки гребен шест миља северније… Тада, изненада, као да је кичма ишчупана из борбеног лососа, бугарска линија је клонула и попустила. Прво су дали Козијак, упркос ДОЛАСКУ КВАЛИТЕТНОГ НЕМАЧКОГ САКСОНСКОГ ЈЕГЕРСКОГ батаљона да их ојача. Затим, када је та друга линија пала, командант бугарске 2. дивизије је, чини се, панично и нагло се повукао на трећу линију одбране, доводећи у опасност све формације на својим боковима…
Британска војска генерала Милна у централном сектору требало је да завара Немце да ће главни напад доћи тамо — најочигледнијим правцем. Након два дана крвавих борби, Милнови људи остали су само са ограниченом земљом коју су освојили у првим сатима напада… Бугари су остали господари брда, а њихови митраљези су узели страшан данак од нападача…
Стране 136–137:
…[Б]ритански РАФ авиони… ујутро 21. септембра… јавили су да је кланац западно од града Раброва загушен [непријатељским] војним транспортом… То је могло да значи само да се ЦЕЛА ВОЈСКА ПОВЛАЧИ.
Шта се догодило било је да је, два дана раније… [генерал] Тодоров, новопостављени бугарски командант, био толико охрабрен поразом који су његови људи управо нанели Британцима… да је чак предложио општу офанзиву да одбаци савезничку војску назад у море.
[Немачки генерал] фон Штолбен био је ужаснут таквом претерано оптимистичком глупошћу и, попут команданта своје армијске групе, све више забринут оним ОШТРИМ, ЈАКИМ КЛИНОМ КОЈИ СУ ФРАНЦУСКИ И СРПСКИ ВОЈНИЦИ И ДАЉЕ ЗАБИЈАЛИ У ЦЕНТРАЛНИ СЕКТОР…
Страна 139:
Пешадија, а посебно СРБИ, ИЗВЕЛИ СУ… ВЕЛИКЕ ПОДВИГЕ ИЗДРЖЉИВОСТИ, јер су све радили пешке. Њихов систем снабдевања за напредовање био је сурово једноставан: нису носили НИКАКВУ храну са собом, само муницију, ослањајући се на оно што је сиромашно сељаштво њихове отаџбине могло да пружи. Као резултат, многи који су кренули као бронзани борци завршили су као ходајуће прилике, махагониј постајући восак. АЛИ ОНИ СУ НАСТАВЉАЛИ ДА ХОДАЈУ, ПРЕТЈЕЦАЈУЋИ НЕ САМО ФРАНЦУСКЕ КОНЈАНИКЕ ВЕЋ И БРИТАНСКЕ КАМИОНЕ СА РАЦИЈАМА.
Такав фанатизам био је одговор на збуњени коментар [Немца] Хинденбурга касније: „Без одмора, чинило се НЕМОГУЋИМ да непријатељ доведе јаке снаге напред до Скопља… Како ће он превазићи проблеме снабдевања, јер смо потпуно уништили железнице и путеве?“
ШТО НЕМЦИ НИСУ МОГЛИ ДА УНИШТЕ БИО ЈЕ СРПСКИ ДУХ.
Стране 140–141:
…Девет немачких и аустријских дивизија хитно је послато из ЦЕЛЕ Европе на Балканско полуострво, укључујући, са самог Западног фронта, елитни Алпски корпус са планинском опремом…Али положај више није могао да се одржи. Ујутро 26. септембра… [само 12 дана након што је офанзива почела] немачки штабни аутомобил са великом белом заставом… зауставио се испред британских трупа. Изашли су два бугарска официра… са писмом које је потписао њихов командант, генерал Тодоров, тражећи… „обуставу непријатељстава… примирје, а евентуално и мир.“…
Страна 143:
…Прво примирје Великог рата наметнуто је — од стране заборављене војске тог рата… Какав је био његов утицај?
Стране 145–146:
У спољном свету колапс Бугарске виђен је за оно што је био: ПОЧЕТАК ЗАВРШНЕ ФАЗЕ РАТА.
Винстон Черчил, у то време у Паризу, „одмах је препознао да је крај дошао.“ За Мориса Ханкија, утицајног секретара британског кабинета, „први стуб је пао.“ Преко океана, председник Вилсон… према једном од својих блиских сарадника, „одмах је схватио да је за Централне силе почео крај.“
Али од свих реакција на Западу најоштрија је дошла… од обичног британског коњичког официра у Француској… Описао је „драматицни ефекат“ који је то имало на трупе и затим написао:„Градови, заробљеници, топови и бродови заробљавани су са обе стране четири године без икаквог очигледног утицаја на рат… Али када су читави народи почели да падају и капитулирају без услова, тада је заиста било основа за наду. Ако један падне, други ће сигурно следити…“
Страна 147:
[У непријатељском табору] аустријски министар спољних послова гроф Буријан графички је рекао свом владару: „Скачући даље од нас, Бугарска је избила дно из бурета.“
Та пресуда изречена је на хитном састанку аустријског Крунског савета који је сазвао Карл у Бечу 27. септембра…
Стране 149–150:
У Врховној команди у окупираној Белгији, Хинденбург и Лудендорф већ су састављали још један свој војни биланс, и где год су погледали, изгледи су били мрачнији него раније… Понашање берлинске берзе било је најбољи барометар промене… Али ова јавна отпадништво савезника није могло да се сакрије нити објасни; и када је вест о примирју стигла у немачку престоницу, акције су нагло пале у таласима продаје…[Немачки први командант] Лудендорф је убрзо написао: „…Наш балкански фронт био је нестабилан и било је сасвим несигурно да ли ћемо моћи да га реконструишемо у Србији и Бугарској, или чак дуж Дунава… Укупна војна ситуација могла је само значајно да се погорша. Да ли ће се ствари кретати споро или страшном брзином није се могло предвидети, али било је вероватно да ће све бити готово у релативно кратком времену…“
Бугарска је солидно изгледајући Четворни савез свела на нервозну групу од тројице. До времена када је Лудендорф радио своје судбоносне прорачуне у Спа, чинило се неизбежним да ће убрзо бити сведени на двојицу. Турска, чије су све копнене везе са [немачким] савезницима већ биле прекинуте балканским колапсом, сама је била на ивици пада.
(Крај цитата)
У цитату из Лудендорфових мемоара се види да је први командант Централних сила видео, са кристалном јасноћом, да солунска катастрофа значи да ће Немачка сигурно изгубити рат. Лудендорф признаје да је то био први пут да је дошао до те спознаје.
ИЗВОР: Компасинфо