ФОТО: Српски дипломата Мирослав Спалајковић и бољшевички вођа Лењин
- Да бисмо боље разумели разлоге Спалајковићеве реакције на Лењина, важно је знати да је за Србе цар Николај II поштован и као светац и као државник — због својих напора да помогне Србији током Првог светског рата.
Дана 19. маја био је дан рођења цара Николаја Другог Романова. Тим поводом, ексклузивно, доносимо прилог који садржи информације које, верујемо, мало ко зна.
+ + +
„Пришао је Лењину (1870-1924) и пљунуо му у лице“, рекао је кнез Михаил Григоријевич Трубецкој (1873-1930), описујући инцидент између српског дипломате Мирослава Ивановића Спалајковића (1869-1951) и Лењина на пријему у јулу 1918. године.
„Овде бих желео да наведем једну веома занимљиву чињеницу“, рекао је Трубецкој.
„После Октобарске револуције 1917. године, сви страни дипломати су остали у Петрограду.
Спалајковић, који је био амбасадор Србије у Русији (1913-1919), такође је остао у Петрограду.
Пред крај јула 1918. године, широм Русије су почеле да круже гласине о погубљењу царске породице у Јекатеринбургу.
Лењин је периодично приређивао пријеме на које су били позвани страни дипломати.
Крајем јула је приредио мали банкет.
Управо током овог пријема Лењин је изјавио да „упркос чињеници да совјетску власт сада притискају са свих страна [бели]: са севера Јуденич, са истока Колчак, са југа Деникин, живот се побољшава“.
Додао је да је „коначно, престоница почела да се чисти и уређује, постављају се нове уличне лампе, побољшава се електрично осветљење, а за вас дипломате је отворена нова продавница, где ћете, надам се, моћи да купите апсолутно све“.
Затим је Лењин изјавио:
„Па добро, хајде да пређемо у другу собу, где је вечера спремљена за вас.“
Одједном се Лењин „сетио“:
„Ах, да, требало је да вам кажем, али, генерално, сви ви то сами знате: да смо, с обзиром на то да је Јекатеринбург био под претњом Колчакове војске, морали да ликвидирамо цара и његову породицу. Али ви то врло добро знате, на крају крајева, гласине круже по Петрограду и Москви.“
Спалајковић се није могао уздржати.
Пришао је Лењину и пљунуо му у лице…
И ћутке, заједно са својим секретарима, напустио је собу, а следећег дана је напустио Совјетски Савез и вратио се у Београд.
„Расправа о овом инциденту је одмах заташкана“, рекао је Трубецкој.
„Власти су прогласиле Спалајковића ментално болесним, неумереним и несумњиво неваспитаним.
Упркос овој карактеризацији, Спалајковић је касније служио као представник сада велике јужнословенске државе у Паризу, где га је мој отац срео и питао да ли је истина оно што се догодило Лењину.
Спалајковић је одговорио да се није могао уздржати, јер сматра Лењина највећим злочинцем века.“
ИЗВОР: Борба за веру