Фотографија: https://srbski.weebly.com
Насилно насељавање малоазијских избеглица у грчкој Македонији
- У последње време, тај нечујни начин колонизирања добио је још бруталнији облик.
- Органи за колонизацију употребљавају претњу, силу и све врсте израза приликом одузимања земље, стоке и ствари од „славофона”.
- Остављени сами себи, без заштите у земаљским законима, без моћи да се одупру арбитрарној сили, они јаучу у очајању дижу своје безнадежне погледе према великој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
Солунски лист Неа Алитиа, у броју од 11. овог месеца, пише:
„Још једно славофонско село из каиларског среза тражило је преко српског конзулата у Солуну интервенцију страних сила за заштиту њихове слободе и имовине.
„У ствари, ови простодушни сељани нису ни знали да постоји српски конзулат у Солуну, али их је довела извесна пропаганда која ровари по грчкој Македонији и подрива основе грчког суверенитета.
„Да би сумњу због ове пропаганде скинуо са себе, српски конзулат треба да изјави да нема никакве везе са овом акцијом и да се не меша у унутрашње односе и ствари у Грчкој”.
Солунски лист Фос, у броју од 10. овог месеца, такође посвећује један чланак питању „славофонских мањина” у грчкој Македонији. Осврћући се на жалбе које наши сународници из грчке Македоније упућују нашем конзулату и Лиги Народа, овај лист не оптужује нашу земљу због никакве пропаганде, него примећује да „славофони из кајларског среза немају основа ни за какве жалбе, пошто земља коју им данас одузимају грчке власти није њихова”. По уверавању Фоса, сва та земља, продата последњих година имућним „славофонима” од стране избеглих Турака, пада под удар Лозанског Уговора и предаје се сада грчким насељеницима из Мале Азије.
У колико смо се могли обавестити код самих депоседираних сељака из Каилара, ствари изгледају сасвим другојаче. Не само у каиларском срезу, него и у леринском, и костурском, и воденском и осталим крајевима грчке Македоније, тежаци наше расе као и грчки домороци куповали су земљу од Турака само у раздобљу од 1912. до 1922. године, односно пре него што је дошло до споразума грчко-турског о размени становништва. Све су те куповине вршене правилно, пред нотаром и по прописима грчког закона о имовинским односима и аграрној реформи, тако да се вредност њихова не може спорити. Међутим, са доласком избеглица из Мале Азије, власти су почеле реквирирати станове по свим славофонским кућама и, без процедуре, просто одузимати у корист насељеника и земљу, и стоку, и справе, и намештај и све остале покретности не дајући никакве накнаде нити обећања, било писмена или усмена, за накнаду.
У последње време, тај нечујни начин колонизирања добио је још бруталнији облик. Органи за колонизацију употребљавају претњу, силу и све врсте израза приликом одузимања земље, стоке и ствари од „славофона”. Остављени сами себи, без заштите у земаљским законима, без моћи да се одупру арбитрарној сили, они јаучу у очајању дижу своје безнадежне погледе према великој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Скоро сва села из каиларског среза, у коме је словенски живаљ још увек компактнији, обратила су се Лиги Народа за заштиту. Ако и то не помогне, мораће тај живаљ да напусти родну груду, коју је деценијама натапао својим знојем и крвљу својом и коју му сада дошљаци из Мале Азије отимају.
Свакако, Грцима не може бити пријатно што тај живаљ тражи интервенцију велике међународне установе у Женеви. То ипак није разлог да они оптужују нашу пропаганду, која не постоји, за један акт диктиран страховитим очајањем једног потиштеног племена без заштите.
Време, 15. октобра 1925, стр. 3.