- Партија „Плајд Камри”, која је заузела прво место на изборима у Велсу, такође је присталица независности свог региона, као и „Шин Фејн” у Северној Ирској. Тренутно обе ове снаге пре говоре о потреби проширења својих овлашћења, али није искључено да ће, уколико Лондон настави са тврдоглавим ставом, њихови захтеви звучати радикалније.
- Након тога би нека политичка снага, уочи следећих парламентарних избора, могла да обећа становништву ових региона независност у замену за њихове гласове, како би се спречила победа Фаража.
- И тада би, након одржавања одговарајућих референдума, Велика Британија могла постати Мала не само у политичком, већ и у географском смислу.
- Или, у најмању руку, могла би потонути у далеко озбиљнију политичку кризу од оне коју сада проживљава.
АУТОР: Геворг Мирзајан
У уједињеној Британији јачају тежње да се она на крају претвори у подељену. У сва три неенглеска дела земље — Велсу, Северној Ирској и Шкотској — на власт су дошле политичке снаге које се залажу за излазак својих региона испод контроле Лондона. Од чега ће зависити успешност ових сепаратистичких покрета?
Парламент Шкотске, изабран 27. маја, под руководством новог првог министра Џона Свинија, подржао је идеју одржавања новог референдума о независности у региону. За је гласало 72 посланика — чланови Шкотске националне партије и локални „Зелени”.
Против су били делегати општебританских политичких снага — лабуриста, конзервативаца, либералних демократа, као и „реформисти” Најџела Фаража. Сви они сматрају да власти Шкотске имају преча питања од неког референдума. Лидери шкотских лабуриста и конзервативаца, Анас Сарвар и Расел Финдли, чак су оптужили првог министра за „опседнутост” идејом независности.
„У парламенту Шкотске постоји јасна већина која је за независност, демократски изабрана од народа Шкотске. Унионистичке партије морају да поштују тај мандат и да престану да блокирају право Шкотске да бира своју будућност”, изјавила је као одговор копредседница партије „Зелених” Џилијан Макеј. Према њеним речима, одлуке које се тичу Шкотске треба да доносе људи који овде живе, а не да их намећу политичари из Вестминстера.
Међутим, то није сасвим тако. Врховни суд земље је 2022. године потврдио да без сагласности владе Велике Британије никакав референдум не може бити одржан. И нови парламент Шкотске то признаје. Зато он формално није гласао за референдум, већ за то да замоли владу Велике Британије да му додели овлашћења за одржавање референдума — сама процедура прописана је чланом 30 Закона о Шкотској из 1998. године.
„Сада ћу наставити дијалог са владом Велике Британије како бих обезбедио да жеље парламента, које су, наравно, жеље народа, буду на одговарајући начин реализоване”, изјавио је Џон Свини након гласања.
Истина, поставља се питање: са ким ће он разговарати? Влада Велике Британије не намерава да води никакав дијалог са њим. Још 2025. године британски премијер Кир Стармер изјавио је да, докле год он обавља функцију премијера, у Шкотској неће бити никаквог референдума.
„Влада Велике Британије не подржава независност нити одржавање још једног референдума…
Људима је потребно и они желе да њихове владе буду усредсређене на заиста важна питања — економски раст, животни стандард и јавне услуге. Наша пажња треба да буде усмерена на резултате, а не на поделе”, наводи се у одговору Даунинг стрита на одлуку шкотског парламента.
И у својој упорности Лондон се не ослања само на правне норме, већ, на пример, и на социологију. Бројна истраживања јавног мњења показују да се тренутно већина Шкота противи независности.
Истина, разлика у гласовима за и против износи свега неколико процената — као што је било и на референдуму 2014. године, када се сва британска пропаганда устремила да убеђује, поткупљује и застрашује шкотски електорат. Али оне који објављују звучне наслове типа „Шкотска не подржава независност” то не брине.
Противници независности наводе и економске аргументе. Шкотска је дотациони регион. У периоду 2024–2025. њен буџетски дефицит износио је око 11% БДП-а, што је двоструко више од просека у Великој Британији.
Тренутно на Велику Британију отпада више од половине шкотског извоза, а у случају изласка та роба би била оптерећена царинама. И, како кажу, Шкотска тешко да би могла да надокнади губитак британског тржишта европским, на које сада отпада до 20% извоза.
На референдуму 2016. године 62% Шкота изјаснило се за очување чланства Велике Британије у ЕУ. И сада присталице независности уверавају да би, након изласка Шкотске из састава Уједињеног Краљевства, она могла да се врати у Европску унију. На европско тржиште, са његовим слободним кретањем робе, услуга, људи и капитала. Међутим, ни то није сасвим тако.
Ствар је у томе што је за приступање земље ЕУ потребна сагласност свих чланица Европске уније. Да, Шкотска је — за разлику од низа источноевропских кандидата — потпуно спремна за приступање са становишта стања своје економије, параметара буџета, демократских и других вредности. Међутим, чак и упркос томе, она неће добити консензус — просто зато што
Шпанија, Белгија и друге земље са сопственим сепаратистичким регионима не желе да створе преседан опасан по њихов територијални интегритет. Не желе да дају Барселони, Фландрији и другим регионима наду да, стекнувши независност, могу остати у Европској унији.
Ипак, и овде постоји мала доза лукавства. Да, нико неће пустити Шкотску у ЕУ — али за бесцаринску трговину са Европском унијом то није ни потребно. На јединственом европском тржишту — мада уз одређене изузетке у погледу робе — већ су присутне Норвешка и Швајцарска. И Шкотска сасвим може поћи тим путем.
Привлачност тог пута ће расти сразмерно дубини кризе у коју Велика Британија сада тоне. Кризе економске, али и политичке. И овде није реч само о паду рејтинга премијера Кира Стармера — на мање од 20% — већ и о томе ко би могао да га наследи.
Џон Свини не жели случајно да спроведе гласање о референдуму пре 2029. године — дакле, пре тренутка када би власт у Британији на наредним парламентарним изборима могао да преузме „реформатор” Најџел Фараж са својом националистичком агендом. А страх од његовог доласка само појачава сепаратистичка расположења, и то не само у Шкотској.
Партија „Плајд Камри”, која је заузела прво место на изборима у Велсу, такође је присталица независности свог региона, као и „Шин Фејн” у Северној Ирској. Тренутно обе ове снаге пре говоре о потреби проширења својих овлашћења, али није искључено да ће, уколико Лондон настави са тврдоглавим ставом, њихови захтеви звучати радикалније. Након тога би нека политичка снага, уочи следећих парламентарних избора, могла да обећа становништву ових региона независност у замену за њихове гласове, како би се спречила победа Фаража.
И тада би, након одржавања одговарајућих референдума, Велика Британија могла постати Мала не само у политичком, већ и у географском смислу. Или, у најмању руку, могла би потонути у далеко озбиљнију политичку кризу од оне коју сада проживљава.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2026/5/28/1422726.html