- Оно што су покушавали већ 30 година, сада успевају! Вучић се повлачи, Србија се окреће Западу, а Русија остаје без савезника у Европи…
- Другим речима, сагиње главу пред својим злостављачима, „заборављајући“ крвопролиће које је претрпела од НАТО-а крајем деведесетих година.
- Вучић је, иако је направио многе компромисе, одбио да иде до краја. Због тога сада изгледа да је под притиском да се повуче. Његова оставка отворила би пут новом руководству — „кооперативнијем”, спремнијем да служи интересима Брисела.
- Ако Србија падне и буде стављена под контролу руководства које је у суштини именовано из Брисела, онда ће Русија изгубити свог најважнијег савезника на Балкану. Истовремено, православље ће примити још један снажан ударац.
- Индиректна уцена Вучића и план фрагментације православља! Од Ватикана и НАТО бомбардовања до ЕУ Урсуле – трећа фаза рата против православне Србије
ФОТО: НАСЛОВ И ПОДНАСЛОВ ЧЛАНКА „ПИРЕНИ ЛОГИОСА“
У једном времену у којем се Србија поново налази на мети, председник Александар Вучић изгледа да је изложен индиректној, али јасној уцени од стране Европске уније Урсуле фон дер Лајен: ако жели да остане или да обезбеди „глатку” транзицију, мора у потпуности да се потчини захтевима Брисела.
Цена је тешка: потпуни раскид са Русијом и Кином, прихватање европског пута Косова и, на крају, предаја земље руководству које контролише Брисел.
Није реч о обичним приступним преговорима.
Реч је о трећој и најподмуклијој фази дугорочног плана који циља православну Србију и, преко ње, сам православнo хришћанstvo на Балкану.
Прва фаза: Прљава улога Ватикана
Напад на Србију није почео 2026. године. Нити 1999. године. У суштини је почео 1991. године, када је Запад одлучио да разбије Југославију. И у том настојању, Ватикан је одиграо пресудну и прљаву улогу.
Када су Хрватска и Словенија прогласиле независност, Ватикан под папом Јованом Павлом II био је међу првима који су их званично признали у јануару 1992. године — чак и пре многих европских земаља. То није био неутралан дипломатски потез. То је била политичка и верска изјава: Папска црква бирала је страну против православних Срба.
Историјско памћење је тешко
Током Другог светског рата, Ватикан је одржавао блиске односе са фашистичким режимом усташа у „Независној Држави Хрватској”. Хиљаде Срба су истребљене или приморане на насилно покрштавање.
Када је, дакле, 1991–1992. године Ватикан пожурио да призна независност Хрватске, многи у Србији видели су у томе наставак историјског непријатељства.
Овакав став Ватикана није био обична верска интервенција. Био је геополитички. Папска црква – која чак и није „црква”, већ вековна злочиначка организација – деловала је као духовна полуга франачко-немачког Запада, помажући слабљење православља на Балкану.
Друга фаза: НАТО бомбардовање 1999. године
После неуспеха потпуног распада путем грађанских ратова, Запад је прешао на отворени војни напад. НАТО је, без одобрења Савета безбедности УН, 78 дана бомбардовао Србију 1999. године.
Хиљаде цивила је убијено. Мостови, фабрике, школе и болнице су уништени. Србија је претрпела огромне економске губитке који је и данас оптерећују.
Бомбардовање је изведено под … изговором заштите Албанаца на Косову, али је у стварности било казнена кампања против једне православне државе која је одбијала да се потчини Западу.
Ватикан ни најмање није осудио овај напад. Запад је Србе представио као „зле”, а Албанце као жртве. Православна Србија је морала да буде понижена — и била је понижена.
Србија као бедем православља на Балкану
Овде се налази срж питања. Матица православног хришћанства, односно Грчка Псеудоромејства, већ је била „пала” у канџе западних новопоредаша готово од треће деценије 20. века, под изговором њеног приступања новом грегоријанском календару, али су остали делови Балкана и даље држали традиционални јулијански календар. Пад грчког православља, међутим, није се ту зауставио. Сви каснији васељенски патријарси ушли су у масонерију, а патријарх Атинагора имао је чак и висок степен! И остали патријарси после њега били су дубоко у масонерији. Неко би могао рећи да су на тај начин штитили Патријаршију!
Ја бих рекао: „Не”
То није био начин заштите.
Био је довољан свет живот, непрекидна комуникација са Богом, да Патријаршија остане тамо где јесте и да је не дотакне ни сам ђаво. Дакле, није било то.
Разлог има везе пре свега са политиком, са влашћу. Са влашћу титуле и васељенскости коју она носи. И – о, каква највиша част за једног свештенослужитеља, да једног дана буде изабран за васељенског патријарха, чак и ако се Патријаршија налазила у срцу Турске, поробљена и рањива. Дакле… да, Запад може да се хвали да је Патријаршија, преко масонерије, апсолутно контролисана.
Потпуно исто дешава се и са Црквом Грчке. Последња два велика свештенослужитеља били су Серафим и његов наследник Христодул. После њих, … Јероним, који нам је јасно доказао да га у потпуности контролише новопоредашки шљам митcотакизма и, наравно, Ватикана.
Али Србија није само држава. Она је последњи бедем православља на Балкану. Од времена Османског царства, Срби су очували православну веру уз огромне жртве. Српска православна црква увек је била чувар националног и духовног идентитета српског народа.
Однос са Русијом није случајан. Он је вечан. Оба народа деле исту православну веру, словенско порекло и заједничко историјско памћење отпора према заједничким непријатељима. Русија је, као највећа православна сила, историјски деловала као заштитник православних народа Балкана. Србија је, са своје стране, остала веран савезник чак и у најтежим тренуцима.
Овај савез смртно смета новопоредашима. Јер знају да док Србија остаје православна и проруска, она делује као препрека њиховим плановима за потпуну контролу Балкана. Балкан је „мекани трбух” Европе. Ако Србија падне, цео регион постаје лакше контролисан.
Српска православна црква остаје снажна и није подлегла притисцима Запада. То је и разлог због којег Запад жели да политички „поклопи” земљу. Јер зна да је, док у Србији постоји снажна православна свест, потпуно потчињавање тешко.
Трећа фаза: Индиректна уцена 2026. године
Данас се налазимо у трећој фази плана. Бомбардовања више нису потребна. Довољне су индиректне уцене.
Европска унија већ годинама држи Србију као таоца. Отвара и затвара поглавља како јој одговара. Захтева „усклађивање спољне политике”, што у пракси значи раскид са Русијом. Притиска за „решење” Косова, које у суштини значи признање.
Вучић је, иако је направио многе компромисе, одбио да иде до краја. Због тога сада изгледа да је под притиском да се повуче. Његова оставка отворила би пут новом руководству — „кооперативнијем”, спремнијем да служи интересима Брисела.
Новопоредаши жарко желе фрагментацију православног хришћанства. То су више пута доказали. Русија је њихов велики непријатељ, јер остаје центар светског православља и једина сила која може да се супротстави културној и духовној глобализацији.
Ако Србија падне и буде стављена под контролу руководства које је у суштини именовано из Брисела, онда ће Русија изгубити свог најважнијег савезника на Балкану. Истовремено, православље ће примити још један снажан ударац.
Већи план
Оно што се данас одиграва у Србији не тиче се само приступања једној економској унији. Тиче се духовног и геополитичког потчињавања читавог једног народа.
Новопоредаши знају да је православље последња велика препрека потпуном културном нивелисању Европе. Зато систематски ударају на сваку православну земљу или цркву која одбија да се потчини. Србија је следећа карика у том ланцу.
Бесомучни напор за улазак Србије у ЕУ не дешава се из љубави према демократији. Дешава се зато што Запад жели да неутралише последњи бедем православља и проруске политике у срцу Балкана.
Закључно
Историја се понавља различитим средствима. Деведесетих година прошлог века, Ватикан и Запад су помогли у разбијању Југославије.1999. године, НАТО је бомбардовао Србију.Данас, Европска унија Урсуле фон дер Лајен користи економску и политичку уцену да би завршила задатак.
Циљ остаје исти: ослабити православну Србију и одвојити је од Русије.Јер све док Србија остане усправна и лојална православљу и савезу са Москвом, она је препрека плановима Новог поретка.
Неоокупатори верују да ће, ако Србија падне, постићи још један значајан ударац против Русије и против православља. Питање је да ли ће српски народ то дозволити.
Ватрени говорник