- Грчка је подржала Финску пред лицем руске претње, али европска солидарност поново изгледа селективно: о турском притиску на Атину и Кипар у Хелсинкију су радије ћутали.
- Ако Европа признаје страх Финске од Русије, она је дужна да призна и страх Грчке од Турске.
- Ако Хелсинки има право да говори о безбедности својих граница, Атина има исто такво право да говори о Егејском мору, Кипру и турском притиску.
- У супротном, „недељива безбедност Европе” претвара се у лепу фирму под којом се једне претње признају као стварне, а друге шаљу у фасциклу „незгодно за расправу”.
АУТОРр: Павел Онојко
Министар спољних послова Грчке Јоргос Герапетритис, после састанка са шефицом финске дипломатије Елином Валтонен, изјавио је да је безбедност Европе недељива. Формула је лепа и погодна за дипломатски протокол. Проблем је у томе што се у пракси та „недељивост” сувише често завршава тамо где почиње непријатно питање за савезнике — питање Турске.
Састанак је одржан у Атини у сенци рата у Украјини, криза на Блиском истоку, расправа о новој архитектури европске безбедности и напетости на источном крилу НАТО-а. У званичном делу стране су говориле о асиметричним и хибридним претњама, подршци Украјини, поморској безбедности, слободи пловидбе, стратешкој аутономији Европе и солидарности међу државама ЕУ и НАТО-а.
Према подацима Министарства спољних послова Грчке (ΥΠΕΞ), Герапетритис је нагласио да се Грчка и Финска, као земље јужне и северне периферије Европе, суочавају са заједничким изазовима. Он је изјавио да се безбедност Европе не може посматрати фрагментарно: претње на северу и југу континента међусобно су повезане.
„Као државе северног и јужног суседства ЕУ и НАТО-а, суочавамо се са заједничким изазовима, асиметричним и хибридним претњама, које нас подсећају да је безбедност Европе недељива”, изјавио је шеф грчке дипломатије.
Финска, Русија и историјски контекст
Елина Валтонен је главни акценат ставила на руску претњу и рат у Украјини. Према њеним речима, Русија је донела рат у Европу, а Финска историјски добро разуме шта значи суседство са руском силом. Такође је подсетила на финско искуство из Другог светског рата.
Међутим, ова историјска референца захтева појашњење. Током 1939–1940. године Финска се заиста бранила од совјетске офанзиве у Зимском рату и сачувала независност. Али предисторија сукоба била је сложенија од погодне формуле о „малој земљи против велике империје”. До 1917. године Финска је била Велико кнежевство Финско у саставу Руске империје, а независност је стекла у околностима распада царске власти и револуције.
До 1939. године совјетско руководство је сматрало да је финска граница сувише близу Лењинграду, једном од кључних градова СССР-а. Москва је Финској предлагала размену територија: да се граница на Карелијској превлаци помери даље, да се преда низ острва у Финском заливу и да се обезбеде војне гаранције у замену за компензације у другим деловима Карелије. Финска је то одбила, страхујући од губитка одбрамбених положаја и даљег притиска Москве.
То не мења чињеницу да је 30. новембра 1939. године управо СССР започео војну операцију против Финске. Али исто тако не дозвољава да се читава историја сведе на просту шему без предисторије. За Москву је то било питање безбедности Лењинграда. За Хелсинки — питање суверенитета и страха од апсорпције. Дипломатија је доживела неуспех, а спор око границе решен је ратом — као што се сувише често дешава када велике државе почну да говоре језиком карата и артиљерије.
НАТО на руским границама
После почетка рата у Украјини Финска је одустала од ранијег ванблоковског статуса и 4. априла 2023. године постала чланица НАТО-а. За Финце је то била одлука о заштити. За Москву — нагло погоршање стратешке ситуације: руско-финска граница, дуга око 1340 километара, фактички је постала нова линија додира Русије са западним војним савезом.
И овде треба говорити искрено. Формула „Русија прети Финској” без контекста сувише је погодна за европска саопштења за јавност, али је непотпуна. Пре уласка у НАТО, Финска је деценијама задржавала ванблоковски статус. Након њеног приступања алијанси, Русија је на својим границама добила још један велики део територије повезан обавезама колективне одбране НАТО-а. За сваку велику силу појава непријатељског војног блока дуж дуге копнене границе није дипломатски детаљ, већ стратешки изазов.
САД би тешко мирно прихватиле ситуацију у којој би Канада или Мексико ушли у војни блок са Кином и омогућили кинеској војсци приступ својој инфраструктури. Вашингтон то не би објашњавао само „сувереним избором суседа”. Реаговао би оштро — дипломатски, економски, обавештајно и војно. Зашто се онда од Русије очекује да ширење НАТО-а на својим границама доживљава као неутралан административни догађај?
То не значи оправдавање рата. Али значи неопходност поштене анализе. Рат у Украјини постао је последица не једног узрока, већ читавог ланца: ширења западног утицаја, неуспеха система европске безбедности, украјинског курса ка војној интеграцији са Западом, сукоба у Донбасу, руских страхова од НАТО-а и одлука Москве које су довеле до катастрофалних последица.
Русија је већ одговорила на фински избор променом своје војне конфигурације, укључујући обнову Лењинградског и Московског војног округа. Другим речима, није реч о једноставној слици у којој је једна страна „мирно ушла у алијансу”, а друга „изненада почела да прети”. Реч је о новој конфигурацији супротстављања: Финска тражи заштиту у НАТО-у, Русија то доживљава као приближавање војне инфраструктуре противника, а НАТО добија нове могућности на северозападном правцу.
А где је у тој слици Турска?
И управо ту за Грчку почиње главно питање. Атина показује савезничку дисциплину: подржава Финску, Украјину, заједничку линију ЕУ и НАТО-а, говори о недељивој безбедности Европе и спремна је да разговара о претњама на северном крилу. Али када је реч о турском притиску на Грчку и Кипар, европска солидарност изненада постаје много тиша.
У јавном делу састанка није се чуо упоредив акценат са финске стране када је реч о турском правцу: ни о постојећем турском casus belli против Грчке, ни о политици „Плаве домовине”, ни о кршењима у Егејском мору, ни о окупацији северног дела Кипра. Дакле, претња на северу Европе признаје се као заједничка, док претња на југоистоку из неког разлога поново изгледа као „билатерални спор” који је боље не дирати, како се не би раздражила Анкара.
Такав приступ руши саму идеју недељиве безбедности. Ако је безбедност Финске после њеног уласка у НАТО ствар целе Европе, онда и безбедност Грчке и Кипра пред лицем турског притиска такође мора бити европско питање. Не може се од Атине тражити безусловна подршка северним савезницима, а истовремено остављати саму Грчку лицем у лице са проблемом који у Бриселу радије умотавају у речи о „дијалогу” и „уздржаности”.
Поморска безбедност и „флота из сенке”
Герапетритис је посебно говорио о поморској безбедности и слободи пловидбе. За Грчку, земљу са једном од највећих поморских традиција у свету, ово питање има посебан значај. Шеф дипломатије је нагласио да се Атина противи такозваној „флоти из сенке”, која, према његовим речима, крши норме међународног права, слободу пловидбе и ствара озбиљне ризике по морску средину.
Он је такође потврдио спремност Грчке да, када то услови дозволе, учествује у напорима за заштиту слободе пловидбе у Ормуском мореузу, у сарадњи са свим укљученим странама. То је важан део агенде, посебно у светлу нестабилности на Блиском истоку и претњи по трговачке руте.
Али и овде се јавља исто питање: ако је Европа спремна да говори о слободи пловидбе у Ормузу, о руској „флоти из сенке” и о безбедности поморских путева, зашто је толико опрезна када је реч о турском притиску у Источном Средоземљу? Зашто безбедност пловидбе постаје принцип када је то погодно за заједничку западну линију, али се претвара у дипломатску маглу када задире у интересе Грчке и Кипра?
Уреднички коментар
Грчка дипломатија мора о овоме говорити оштрије. Ако Атина подржава Финску пред лицем руске војне и хибридне активности, онда Хелсинки и други европски партнери морају бар јавно признати: притисак Турске на Грчку и Кипар није приватни хир Атине, већ део опште европске безбедности.
Велике силе и војни блокови не делују само по слову међународног права, већ и по логици силе. Управо зато Русија ширење НАТО-а доживљава као претњу, а НАТО руску реакцију доживљава као претњу својим чланицама. Правити се да једна страна има право да помера војну инфраструктуру ка туђим границама, а да друга треба да одговара само дипломатским нотама — значи не анализирати ситуацију, већ служити погодном политичком миту.
Исто важи и за Грчку. Ако Европа признаје страх Финске од Русије, она је дужна да призна и страх Грчке од Турске. Ако Хелсинки има право да говори о безбедности својих граница, Атина има исто такво право да говори о Егејском мору, Кипру и турском притиску. У супротном, „недељива безбедност Европе” претвара се у лепу фирму под којом се једне претње признају као стварне, а друге шаљу у фасциклу „незгодно за расправу”.
Грчка не сме бити савезник који увек подржава друге, а сам заузврат добија само савете о стрпљењу. Савезништво није улица са једносмерним саобраћајем. Ако Европа жели да Атина буде поуздан део заједничке линије против Русије, мора бити спремна да покаже исту такву јасноћу када је реч о Турској. Све остало није солидарност, већ дипломатско књиговодство са веома селективним видом.
ИЗВОР: https://rua.gr/news/sobmn/77984-gretsiya-podderzhala-finlyandiyu-a-kto-podderzhit-gretsiyu