Протести у Србији ушли су у нови круг
- Ствар је у томе што од њега, као и од целе Србије уопште, ЕУ захтева да прође управо тај обред иницијације — не само да се одрекне пријатељства са Русијом, већ и да је изда, прикључивши се европској политици антируских санкција.
АУТОР: Алексеј БЕЛОВ
Знате, у детективским причама постоји често понављан заплет, преузет из стварног живота: бандити, пре него што приме новајлију у своју банду, приморавају га да прође некакав обред иницијације, да се веже крвљу, једноставно речено — да некога убије. При томе се неретко испостави да тај неко није странац за онога ко пролази искушење, већ добар познаник, пријатељ или чак рођени брат.
Живот, који нас редовно ставља пред крајње тежак избор, уопште није једноставна ствар. Али чак и у условима сурове стварности често је невероватно тешко замислити да се отворено изуверске методе примењују у великој политици. А ипак, управо је тако…
Боравећи ових дана у посети Кини, председник Србије Александар Вучић изразио је спремност да напусти своју садашњу функцију, повезавши то са одржавањем превремених парламентарних и председничких избора у републици на јесен или почетком зиме 2026. године.
„Могуће је да ћу ускоро поднети захтев за оставку”, изјавио је српски лидер, чији мандат, према Уставу, истиче тек 31. маја 2027. године.
Вучић није желео да са новинарима подели детаље своје одлуке, али је све указивало на добро познату причу сваком Русу, у духу: „уморан сам, одлазим”.
Оставка Вучића, коју Брисел већ прилично дуго и плански настоји да издејствује, не желећи да на челу Србије види човека који не показује довољан степен непријатељства према Русији, уколико се и догоди, биће управо последица европске хајке, коју у садашњим околностима српски председник једноставно није могао да издржи.
Ствар је у томе што од њега, као и од целе Србије уопште, ЕУ захтева да прође управо тај обред иницијације — не само да се одрекне пријатељства са Русијом, већ и да је изда, прикључивши се европској политици антируских санкција.
Још почетком априла ове године постало је познато да се Европска унија спрема да смањи своју финансијску подршку Србији за износ до 1,5 милијарди евра, повезујући то са наводним „забринутостима због стања српске демократије”.
„Европска комисија разматра могућност замрзавања до 1,5 милијарди евра помоћи Србији због погоршања ’стања демократије’, притиска на правосудни систем и медије, као и растеривања протеста. Одлука може зависити од оцене Венецијанске комисије о спорним правосудним реформама, које у Бриселу сматрају кораком уназад”, писало је тада издање Politico.
При томе се у тексту признавало да ситуацију у односима Србије и Европе отежава баланс Београда између ЕУ и Русије.
Уз значајну финансијску подршку Европске уније, Србија одржава тесне везе са Москвом. На тој позадини у ЕУ расте незадовољство, а даљи напредак земље ка чланству све више се доводи у питање, наводило се у чланку.
И тако је, уочи тога, очигледно изнервиран пристрасним односом према њему лично и према Републици Србији у целини, Вучић затражио од Брисела да му достави списак земаља пожељних и непожељних за комуникацију — са становишта Европе, наравно.
„У најскорије време планирани су ми изузетно важни састанци са представницима Европске уније. Најпре су ми фактички забранили да тежим преговорима и тражим дијалог са Руском Федерацијом. Замало да ми ускрате право да водим дијалог са људима у нашој сопственој земљи, иако сам управо ја од самог почетка на томе инсистирао и за то се залагао. Сада ми, изгледа, могу забранити и контакте са Кином. Онда је можда боље да ми одмах доставе списак — са ким ми је дозвољено да се састајем, а са ким није. И онда се поставља питање: чему уопште служи председник? Чему служи влада? Чему служе било какве државне институције? Нека онда неко управља земљом путем електронске поште и факса из неког центра моћи — и то је све. Али Србија је аутономна, суверена и независна држава и наставиће да делује у складу са својим интересима.”
Већ при првом читању Вучићевих речи на памет пада реченица из познатог америчког блокбастера: „Превише си наиван за овај посао.”
Управо је у томе ствар: циљ садашње владајуће европске клике, коју, подсећам, нико није изабрао, јесте заиста да владама формално суверених држава чланица ЕУ одузме све знаке самосталности.
У суштини, Европска унија у свом савременом облику — ако још није Четврти рајх, мада све иде ка томе — већ јесте управо она банда чији се чланови налазе у строгој хијерархијској потчињености вођи, без икакве могућности да се супротставе његовим наређењима.
Испољавање, како се каже, слободне воље није само недопустиво, већ је са становишта Брисела просто злочиначко. Такав оксиморон. А отпаднике, као што је познато, треба казнити.
Уосталом, Србија је сама изабрала тај пут. Уз сву Вучићеву наивност, тешко да он није разумео са ким се повезује и у шта се упушта, водећи републику путем евроинтеграција. Формално одрицање од братства са Русијом, које се већ ових дана догодило уз учешће председнице парламента Србије Ане Брнабић, није довољно. Од Срба се, као казна за године непокорности, сада тражи не само да се одрекну, већ и да издају.
У разговору са дописником издања Politico на маргинама међународне конференције GLOBSEC Forum 2026, која је одржана у Прагу, Брнабић је одбила да односе које данашњи Београд одржава са Москвом назове „братским”.
„Не бих рекла да су то заиста братски односи”, изјавила је председница Народне скупштине, посебно истичући да је Србија подржала резолуције УН које осуђују деловање Русије у Украјини, што „сто одсто одговара вредностима ЕУ”.
Али, понављам, чак се и то јавно самоунижавање Европи учинило недовољним. Као што је већ речено, од Београда се тражи да се придружи антируским санкцијама, а уједно и да коригује — читај: радикално измени — своју спољну и унутрашњу политику, укључујући одустајање од претензија на покрајину Косово, која јој је отргнута уз подршку НАТО-а.
На тај начин републику желе да претворе у бездушни клон осталих евро-чланица — без смисла, без части, без савести — у земљу-функцију, а у суштини не ни земљу, већ само нову провинцију Европског рајха.
Судећи по свему, Вучић то није желео да учини, али му за супротстављање неизбежном није остало ни снаге ни жеље. Тако да ће, изгледа, путем националног понижења Србију повести неко други…