- САД су покушале да реше стратешки проблем тактичким средствима, али без успеха.
- Израелска стратегија ослањања на унутрашњи колапс Ирана такође није дала резултат, док је Иран открио слабости сопственог система, укључујући неспособност да заштити елиту и ограничене могућности притиска на САД.
- САД су одступиле од уобичајене комбинације санкција, дипломатије и ограничених војних операција, покушавши да „све реше одједном“.
- Резултат је био супротан: Иран није колабирао, већ је задржао контролу и способност да узврати, истовремено повећавајући трошкове за САД кроз контролу логистике, енергетског тржишта и регионалних савезника.
АУТОР: Андреј Резчиков
Тачно месец дана траје заједничка војна операција САД и Израела против Ирана. Као резултат удара ликвидирано је највише руководство Исламске републике и нанета је изузетно велика штета њеној војној инфраструктури. Међутим, капитулацију Техерана није било могуће постићи. Зашто се конфликт развија по сценарију који је за САД непредвидив и да ли треба очекивати ескалацију на квалитативно другом нивоу?
У суботу се навршава тачно месец дана откако су САД и Израел напали Иран. У САД је ова кампања названа „Епски бес“, а у Израелу – „Режући лав“. Главни повод за агресију наведен је као неуспех дипломатије у вези са нуклеарним програмом Техерана и потреба да се отклони „непосредна претња“. Додатни окидач били су масовни протести унутар Исламске републике, које је Вашингтон подржавао.
Првог дана рата снаге САД и Израела извеле су око 900 координисаних ваздушних удара по војној инфраструктури Ирана, укључујући фабрике за производњу беспилотних летелица, системе ПВО и центре за развој подморница у Исфахану. Доналд Трамп је као циљ навео потпуно уништење ракетне индустрије, морнарице и нуклеарног потенцијала противника.
Током првог таласа напада у Техерану је погинуо врховни вођа Ирана, ајатолах Али Хаменеи, као и око 40 званичника, укључујући министра одбране и команданта Корпуса чувара исламске револуције (КСИР). Власт је одмах прешла на привремени савет руководства, а касније је нови лидер постао Моџтаба Хаменеи – старији син погинулог вође републике.
Огроман одјек у свету изазвао је ракетни удар САД на школу за девојчице у иранском Минабу. Погинуло је 168 деце, као и 14 наставника и запослених. Укупно, према прелиминарним подацима, број жртава тренутно износи између 1,4 и 2 хиљаде људи, укључујући цивиле (међу њима више од 200 деце). Озбиљну забринутост изазивају и удари у близини иранске нуклеарне електране „Бушер“, што прети цурењем радијације и неповратним хуманитарним и еколошким последицама за цео регион.
Међутим, конфликт је брзо прерастао из прецизних удара у масовни регионални рат са учешћем више држава. Техеран спроводи одговорну операцију „Истинито обећање 4“, изводећи масовна лансирања ракета и дронова не само ка Израелу, већ и ка америчким војним базама у Бахреину, Катару, Кувајту и Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ).
Већ 1. марта КСИР је објавио почетак „нове фазе“ одмазде, испаливши балистичке ракете ка америчком носачу авиона USS Abraham Lincoln. Потпуно изненађење представљао је недавни удар балистичким ракетама ка британско-америчкој бази на острву Дијего Гарсија у Индијском океану. Иран је показао да може угрозити и европске престонице.
Иако су САД практично у потпуности уништиле иранску флоту, Ормушки мореуз, кроз који пролази око 20% светског транспорта нафте, делимично је блокиран. То је изазвало оштру реакцију светских тржишта и скок цена енергената. Техеран је дозволио пролаз бродовима из пријатељских земаља – Русије, Кине, Индије, Ирака и Пакистана.
Борбена дејства су захватила и Сирију и Либан, где Израел изводи ударе на шиитску организацију „Хезболах“, коју сматрају иранским проксијем. У Либану су стотине хиљада људи постали избеглице. Такође је пријављено да су делови ракета и дронова падали у Азербејџану, на Кипру и у Турској.
Почетак бомбардовања Ирана изазвао је једну од најозбиљнијих криза унутар НАТО-а у последњим деценијама. Већина европских земаља, укључујући Немачку, Француску, Британију и Шпанију, одбила је да учествује у операцији или да пошаље своје бродове ради деблокаде Ормушког мореуза. Турска је заузела један од најоштријих ставова, осудивши ударе као кршење међународног права и затворивши свој ваздушни простор за америчке снаге.
Трамп је одбијање помоћи назвао „глупом грешком“ и изјавио да је НАТО „папирни тигар“. Ситуацију је описао као „проверу лојалности“, нагласивши да ће САД запамтити оне који их нису подржали у тешком тренутку. Тако су догађаји око Ирана довели у питање будуће јединство алијансе у случају веће глобалне кризе.
Прошле недеље Трамп је подигао ниво ескалације и запретио да ће „збрисати са лица земље“ енергетске објекте Ирана ако Ормушки мореуз не буде деблокиран у року од 48 сати. У петак је председник САД саопштио да продужава мораторијум на ударе по иранским енергетским објектима до 6. априла због текућих нејавних преговора. Међутим, Техеран негира постојање преговора, називајући изјаве САД пропагандом.
Такође је саопштено да су САД преко посредника (Пакистана) предале Ирану план мировног решења од 15 тачака. Трамп у приватним разговорима наводно истиче да жели да оконча конфликт у наредним недељама, избегавајући дуготрајан сценарио. Као одговор, Техеран поставља услове: пуни суверенитет над Ормушким мореузом, прекид удара на Иран и Либан, као и исплату репарација. Израел је најавио намеру да прошири операцију и изводи ударе на нове циљеве.
Русија, Кина и многе друге земље позивају на хитни прекид ватре и почетак дијалога како би се избегла глобална ескалација. Западни медији, позивајући се на изворе у Пентагону и Конгресу, извештавају о припреми копнене инвазије САД на Иран. Према тим наводима, у регион би могло бити пребачено најмање 10 хиљада војника, а операција би могла ускоро почети.
САД нису припремиле план „Б“
Како наводе експерти, након месец дана постало је јасно да почетни план САД и Израела за брзи пораз Ирана није успео. Упркос очекивањима, није дошло до унутрашње дестабилизације, и систем управљања наставља да функционише.
Штавише, Иран је почео да преузима иницијативу, успоставивши контролу над Ормушким мореузом и увукавши САД и Израел у дуготрајан сукоб. Чини се да Вашингтон није имао резервни план и сада тражи нове опције – од појачаних ваздушних удара до могућег заузимања острва у мореузу.
„Стиче се утисак да САД нису имале припремљен план ‘Б’. Накнадне акције делују као импровизација и покушај проналажења нових полуга притиска“, сматра војни експерт Јуриј Љамин.
Према његовим речима, иранска стратегија је од почетка била јасна: увући противника у дуготрајан рат, издржати ударе и на крају изнудити преговоре под повољним условима.
Истовремено, нема видљивих знакова неслагања унутар иранског руководства. Иран, како наводи, традиционално показује јединство у кризама, што му омогућава да преживи тешке ситуације.
Иако је иранска ПВО претрпела велике губитке, примењена је тактика „заседа“, што је већ довело до губитака код америчке и израелске авијације.
Када је реч о флоти, Иран се ослонио на мале, покретне чамце уместо великих бродова, што му омогућава деловање чак и у условима надмоћи противника.
Главне грешке страна у сукобу
Политиколог Алексеј Нечајев сматра да ниједна страна није постигла очекивани резултат. Према њему, САД су покушале да реше стратешки проблем тактичким средствима, али без успеха.
Израелска стратегија ослањања на унутрашњи колапс Ирана такође није дала резултат, док је Иран открио слабости сопственог система, укључујући неспособност да заштити елиту и ограничене могућности притиска на САД.
Према његовим речима, САД су одступиле од уобичајене комбинације санкција, дипломатије и ограничених војних операција, покушавши да „све реше одједном“. Резултат је био супротан: Иран није колабирао, већ је задржао контролу и способност да узврати, истовремено повећавајући трошкове за САД кроз контролу логистике, енергетског тржишта и регионалних савезника.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2026/3/28/1405918.html