• Када би се правила лична карта европског неонацизма, она изгледа као што је изгледала и у Хладном рату. Западне силе неонацисте и даље користе у политичке сврхе, као и током пројекта „Гладио“, само са том разликом што данас непријатељ није Совјетски савез, већ Русија.

АУТОР: Никола Јоксимовић

Након Другог светског рата бивши нацисти са свих европских меридијана, избегли на Запад били су инкорпорирани у обавештајни систем западних земаља и служили су у борби против комунизма и СССР-а.

Слично је и данас, наводи Стеван Гајић, гостујући професор на Московском државном универзитету за међународне односе (МГИМО). Данашње неонацистичке организације служе истој сврси као и током Хладног рата, када су западне обавештајне службе, у оквиру пројекта „Гладио“ користиле бивше нацисте и фашисте у борби против Совјетског савеза. Данас је мета Русија.

Неонацизам некад и сад: некада је мета био СССР, данас је мета Русија

Да се ствари нису много измениле у односу на Хладни рат, према речима нашег саговорника, види се из реторике, која се није променила.
Они се и даље боре против некаквог комунизма. И даље у Путину виде Стаљина, комунисту. Дакле, реторика се није изменила, а то можемо да видимо и по субкултури“, објашњава Гајић.
Као кровну организацију неонацистичких група у Европи Гајић означава „Крв и част“, али ради се о покретима и партијама које мењају имена, флуидне су и тешко их је похватати.
„Ради се о десетинама и стотинама организација и због тога што раде у „сивој зони“, нелегалној и полулегалној, мењају имена. Зато им се губи траг, тобоже не постоје, али се ипак појаве па се испостави да нису биле регистроване. То је, дакле, једна врло мутна зона, у којој неонацисти нису у потпуности легитимисани као делови политичког спектра“, истиче Гајић.
Међутим, постоје и политичке партије које своје корене вуку или из нацистичке прошлости, или из неонацистичких организација и служе за легитимизацију неонацистичких покрета. Један од најбољих примера таквих партија је, према речима нашег саговорника, грчка „Златна зора“, партије која је најдаље отишла у смислу политичке легитимизације неонацизма. Ова нацистичка партија, која је својевремено ушла у грчки парламент као трећа по јачини, а касније је забрањена, прави пример пројекта „Гладио“, додаје Гајић.
Када би се правила лична карта европског неонацизма, она изгледа као што је изгледала и у Хладном рату. Западне силе неонацисте и даље користе у политичке сврхе, као и током пројекта „Гладио“, само са том разликом што данас непријатељ није Совјетски савез, већ Русија.
Након Другог светског рата бивши нацисти са свих европских меридијана, избегли на Запад били су инкорпорирани у обавештајни систем западних земаља и служили су у борби против комунизма и СССР-а.
Слично је и данас, наводи Стеван Гајић, гостујући професор на Московском државном универзитету за међународне односе (МГИМО). Данашње неонацистичке организације служе истој сврси као и током Хладног рата, када су западне обавештајне службе, у оквиру пројекта „Гладио“ користиле бивше нацисте и фашисте у борби против Совјетског савеза. Данас је мета Русија.

Неонацизам некад и сад: некада је мета био СССР, данас је мета Русија

Да се ствари нису много измениле у односу на Хладни рат, према речима нашег саговорника, види се из реторике, која се није променила.
„Они се и даље боре против некаквог комунизма. И даље у Путину виде Стаљина, комунисту. Дакле, реторика се није изменила, а то можемо да видимо и по субкултури“, објашњава Гајић.
Као кровну организацију неонацистичких група у Европи Гајић означава „Крв и част“, али ради се о покретима и партијама које мењају имена, флуидне су и тешко их је похватати.
„Ради се о десетинама и стотинама организација и због тога што раде у „сивој зони“, нелегалној и полулегалној, мењају имена. Зато им се губи траг, тобоже не постоје, али се ипак појаве па се испостави да нису биле регистроване. То је, дакле, једна врло мутна зона, у којој неонацисти нису у потпуности легитимисани као делови политичког спектра“, истиче Гајић.
Међутим, постоје и политичке партије које своје корене вуку или из нацистичке прошлости, или из неонацистичких организација и служе за легитимизацију неонацистичких покрета. Један од најбољих примера таквих партија је, према речима нашег саговорника, грчка „Златна зора“, партије која је најдаље отишла у смислу политичке легитимизације неонацизма. Ова нацистичка партија, која је својевремено ушла у грчки парламент као трећа по јачини, а касније је забрањена, прави пример пројекта „Гладио“, додаје Гајић.
Према речима нашег саговорника, једна од карактеристика неонацистичких покрета је неопаганизам и отклон од хришћанства, без обзира да ли се ради о источној или западној Европи. „Златна зора“ се, тако, позивала на симболику паганске Грчке, бугарски неонацисти користе симболику Трачана или Протобугара, у Мађарској се неонацисти позивају на симболику Хуна. У Немачкој и скандинавским земљама, неонацисти користе симболику из германске митологије, пре свега руне, које користи и украјински неонацистички батаљон „Азов“.

Гајићу је, како каже, посебно занимљива финска партија „Прави Финци“, зато што се одликује екстремно русофобијом.

Топовско месо НАТО-а против Русије
Величање нацизма у прибалтичким републикама је посебан феномен, вели Гајић, и повезан је са „Новом Европом“ о којој је својевремено говорио некадашњи амерички секретар за одбрану Доналд Рамсфелд.
„У „новој Европи“ су неке ствари које у „старој“, западној Европи нису дозвољене или су много више испод радара, дозвољене. Врхунац тога била је Прашка декларација из 2008, којом су изједначена два тоталитаризма, комунистички и нацистички“, напомиње Гајић.
Он подсећа на критику коју је овој декларацији упутио директор центра „Симон Визентал“, Ефраим Зуроф, који се запитао да ли су, ако су комунизам и нацизам исто, они који су ослободили Аушвиц исти као они који су Аушвиц изградили. Према Зурофовим речима, изједначавање комунизма и нацизма води ка легитимизацији нацизма, што се, према Гајићевим речима управо и дешава, посебно у прибалтичким земљама.
САД, користе источноевропске чланице НАТО-а као топовско месо за своје обрачуне са Русијом“, наводи Гајић.

У Украјини неонацисти контролишу политички живот

Када говори о неонацизму у Украјини, Гајић напомиње да неонацизма има свуда. Међутим, у Украјини су неонацисти власт и контролишу политички дискурс. Иако немају велики број посланика у Ради (украјинском парламенту), украјински неонацисти под својом контролом држе читаву политичку сцену, а држава је њихово деловање у потпуности легитимисала.
Неонацисти, окупљени у неколико батаљона, попут Азова и Ајдара (да поменемо само оне по злу најпознатије), укалупљени су у систем оружаних снага Украјине, а НАТО инструктори су их обучавали у руковању најсавременијим наоружањем. Уз то, ЕУ је суштински потпуно отворила врата неонацистима из својих редова да оду у неонацистички Дизниленд каква је Украјина, објашњава Гајић.
Поред организација као што су партија „Слобода“, „Десни сектор“ или група Ц-14, наш саговорник помиње и једну релативно нову неонацистичку организацију у Украјини – „Карпатску сечу“. Њихова иконографија, додаје, подсећа на иконографију Даеша, екстремне исламистичке терористичке организације забрањене у Русији.
Некада је постојала организација „Патриоте Украјине“, из којих је настао „Национални корпус“, чији је вођа Андреј Билицки још 2010. говорио како се залаже за револуцију у Европи из које сви небелци треба да буду протерани.

Украјина не може да постане нови Авганистан

Велики број америчких политичара и аналитичара, од почетка руске специјалне операције у Украјини, почео је да ову државу пореди са Авганистаном – међу онима који говоре о томе да ће рат у Украјини трајати дуго и да се ради о „европском Авганистану“, говорили су, између осталих и бивша државна секретарка Хилари Клинтон, председник Савета за спољне послове Ричард Хас, па и сам амерички председник Џо Бајден.
Ово поређење може да упути на помисао да НАТО користи неонацисте у Украјини на исти начин као што су САД користиле муџахедине у Авганистану током осамдесетих година прошлог века. ЦИА је тада наоружавала муџахедине и одржавала ратно стање десет година, исцрпљујући СССР и војно, и економски. Америчка подршка муџахединима је, подсетимо, довела до стварања исламистичког покрета и терористичких организација као што су Ал Каида и Даеш. Тако се подршка муџахединима Вашингтону вратила као бумеранг.
Одговарајући на питање да ли неонацисти у Украјини служе НАТО-у на исти начин, као што су муџахедини служили у Авганистану, Гајић одговара да је тако нешто мало вероватно, због културолошких и географских разлика између Авганистана и Украјине. Руси и Украјинци су исти народ, без обзира што један део Украјинаца данас мрзи Русе; такође, Авганистан је планинска област, без инфраструктуре , коју је тешко контролисати, истиче он.
„Они (Американци) о томе могу само да сањају, али то се неће догодити. Оно где постоји сличност јесте да Американци нису гадљиви на неонацисте, као што нису били гадљиви ни на екстремне исламисте, ако се боре против њиховог непријатеља“, каже Гајић.
Коришћењем неонациста, НАТО само делимично може да пролонгира украјинску кризу и то не у великој мери, закључује Гајић.
ИЗВОР: https://rs.sputniknews.com/20220326/licna-karta-evropskih-nacista-amerika-ih-usmerava-protiv-rusije—1135808938.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.