„Турском артиљеријом су командовали енглески официри”

  • Оно што се као нит провлачи кроз сва ова истраживања српских историчара о енглеско–српским односима у 19. и 20. веку, јесте горка истина да је „Империја слободе, истине и правде“ од почетка била дволични, лицемерни и (не)скривени непријатељ Срба и Српске државе што је још увек и данас.
  • Зато је био сасвим у праву командант Југословенске војске у Отаџбини, ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић (1893–1946), када је 1943. сазнао да су његовој ЈВуО и српској отаџбини британски „савезници“ предвођени поквареним и подмуклим Винстоном Черчилом (ен. Sir Winston Leonard Spencer Churchill, 1874–1965), вероломно окренули леђа и пустили низ воду да би помогли и уздигли Титову комунистичку банду и њену партијску војску, која ће за рачун Империје трајно докрајчити Краљевину Југославију и увести комунистичко безакоње.
  • Чича Дража је тада узвикнуо: „Да није Немаца, Енглези би били најгори народ на свету!“

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Прича о „пријатељству“ Енглеза према Србима потиче са почетка 19. века, из времена Карађорђевог устанка (1804–13); то је био почетак епске борбе Срба Београдског пашалука за ослобођење од вишевековног османског завојевача.

Знаменити српски историчар Алекса Ивић (Буђановци, 1881 – Београд1948), професор историје на Београдском универзитету и отац лингвисте Павла Ивића (Београд, 1924–99), темељно је у Ратном архиву у Бечу и у Краљевском архиву у Загребу проучавао Први српски устанак. Резултате својих истраживања о Карађорђевом устанку објавио је у студији „Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра (Геца Кон–Београд, 1926). У овом огледу професор Ивић пише да је код Карађорђа у Тополи крајем априла 1809. уприличен састанак са изасланицима црногорског митрополита Петра I (Његуши1748 – Цетиње, 1830), потоњег Светог Петра Цетињског, да „уговоре да и Карађорђе и Митрополит Петар поведу своје чете против Турака у новопазарском санџаку, да се ту сједине и одсеку Босну од остале Турске”.

Пишући о преломним догађајима Првог устанка, као што је битка код Делиграда 1809, проф. Ивић недвосмислено тврди: „Турском артиљеријом су командовали енглески официри“. Српски устаници су тада били у победоносном налету, па је ова енглеска војна помоћ турској војсци знатно допринела да Турци окрену ратну срећу на своју страну и потуку српске устанике. Кад се, дакле, Британска (формално хришћанска) империја о томе пита, робовска покорност српског православног хришћанског народа је једино пожељно стање.

Дизраели и источно питање“ 

Енглеско–српске односе током 19. века темељно је истражио Милош Ковић (рођен у Шапцу 1969), професор историје Новог века на Философском факултету у Београду. Резултате својих истраживања енглеско–српских односа пре, у време и после судбоносног Берлинског конгреса (1878) на коме су се цртале нове границе европских сила, професор Ковић је објавио у изврсном докторском раду Бенџамин Дизраели и балканска политика Велике Британије који је одбранио 2006. на матичном факултету. Ову студију је проф. Ковић касније допунио и објавио као књигу најпре на српском у Београду под насловом Дизраели и источно питање (CLIO, Београд, 2007), а затим на енглеском у Оксфорду под истим насловом Disraeli and the Eastern Question (Oxford University Press, Oxford 2011). Овде треба приметити и нагласити да је Oxford University Press један од најугледнијих издавача стручне и научне литературе у свету, па је објављивање поменуте књиге прави подвиг за који професор др Милош Ковић заслужује најискреније честитке.

У овој узорно написаној студији професор Ковић кроз цео 19. век прати историју  енглеског „империјалног“ понижавајућег презира и готово нескривеног непријатељства према Србима и Српској држави.

Ковић је књигу поделио на четири дела под овим насловима:

  1. Дизраели, Балкан и Османско царство (1804–1874);
  2. Лорд Биконсфилд и Велика источна криза (1875–1878);
  3. Позна искушења (1878–1881);
  4. Борба за моћ, славу и престиж.

Ковићева студија је узорна анализа и приказ историје односа моћне „Империје слободе, истине и правде“ (како су сами Енглези нескромно прозвали своју државу) према

Србима које су енглески колонијалисти од почетка 19. века до дана данашњег (2024. године) сматрали и још увек сматрају „малим Русима“ и затуцаним Православцима које треба уништити.

Надмени савезник и занемарено Српство

Трећи и (можда) завршни чин ове драме понижавања Срба од стране Британске империје, темељно је истражио српски академик и светски научник Драгољуб Живојиновић (Врање, 1934 – Београд, 2016). У својој капиталној студији „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт 1914-1918“ (Београд, 2008, друго издање Београд, 2010) академик Живојиновић нам открива непријатну истину и развејава заблуду да су нам у новијој историји Британска империја и Енглези били пријатељи. Напротив, ови „пријатељи“ су од самог напада Аустроугарске 1914. године свесрдно радили на уништењу Срба и Српске државе. Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у Лондонском архиву пре више од тридесет  година, и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима. Треба нагласити да је наш угледни историчар први открио ту грађу и први је саопштио научној и широј јавности.

О британско–српским односима у једном дужем раздобљу (1875–1941) академик Живојиновић се бави у студији „Надмени савезник и занемарено Српство: британско-српски односи 1875–1941“ (Београд 2011).

„Најгори народ на свету!“

Оно што се као нит провлачи кроз сва ова истраживања српских историчара о енглеско–српским односима у 19. и 20. веку, јесте горка истина да је „Империја слободе, истине и правде“ од почетка била дволични, лицемерни и (не)скривени непријатељ Срба и Српске државе што је још увек и данас. Зато је био сасвим у праву командант Југословенске војске у Отаџбини, ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић (1893–1946), када је 1943. сазнао да су његовој ЈВуО и српској отаџбини британски „савезници“ предвођени поквареним и подмуклим Винстоном Черчилом (ен. Sir Winston Leonard Spencer Churchill, 1874–1965), вероломно окренули леђа и пустили низ воду да би помогли и уздигли Титову комунистичку банду и њену партијску војску, која ће за рачун Империје трајно докрајчити Краљевину Југославију и увести комунистичко безакоње. Чича Дража је тада узвикнуо: „Да није Немаца, Енглези би били најгори народ на свету!“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *