• „Русија никад неће, а ни досад није имала таквих завидљиваца, мрзитеља и клеветника, и чак отворених непријатеља као што су та словенска племена, и то чим их Русија ослободи а Европа пристане да призна њихову слободу. Почеће они свој нови живот после ослобађања баш од тога што ће додворавањем измолити гаранције и покровитељство за своју слободу код Европе, код Енглеске и Њемачке…“

У вријеме Првог свјетског рата у Русији је била веома јака идеја панславизма. Као, коначно је дошло вријеме да се сви словенски народи обједине, да постану истинска браћа. У извјесној мјери је панславизам и био један од разлога због којих је Русија ступила у рат, који ју је на крају скупо коштао.

Идеја панславизма, наравно, веома је добра и лијепа. Отприлике као и све благоглупости на свијету. Али, поред свега тога – она је још и врло штетна и опасна. Може вам мозгове и очи замаглити и одвојити вас од реалности, као што се и десило 1914. године.

Ево, рецимо, живе на свијету Бугари. Добар и весео народ, језик близак руском. Страдали под Турцима, стотинама година. Добијали од Турака и по репу и по гриви. Покушавали су да их исламизују, стално их пљачкали. Не чак ни колонија, него права окупација, притом врло сурова. И како не помоћи братском народу? Тим прије што се отуда обраћају руском православном цару – „Спаси, рођени! Никад ти то нећемо заборавити!“

И руски цар шаље армију, да би истјерао Турке из Бугарске, да би ослободио „братушки“. Војска је одушевљена, иде у праведни рат, све врви од добровољаца. А рат – тежак, јер је непријатељ јак. И руска крв залива бугарску земљу. Хиљаде руских војника и официра умиру за „братушки“. И Бугарска је ослобођена. Без било каквих обавеза, без било каквих захтјева. Живите, браћо, и радујте се!

И браћа су се мало порадовала, па за нешто мање од четрдесет година постала један од непријатеља Русије, у Првом свјетском рату. А онда и у Другом. Додуше, тада је испало лукаво, Бугарска се на крају нашла међу земљама побједницама нацизма, али искључиво захваљујући Русима, који су још увијек вјеровали да тамо живе браћа, а да је учешће у рату против Русије, па ето, инцидент ненародне власти.
Међутим, прође опет неколико деценија – и Бугарска је у НАТО-у. И Бугари проклињу вријеме кад су били руски савезници. Кобасица је тада било врло мало, што је неопростиво. Па ево, не праштају. Можда је опет власт лоша, а Бугари су још увијек браћа? Не покушавајте ни да одговорите на то питање, да опет не добијете по њушци од мајчице Историје.
Или, рецимо, Чеси. Такође Словени, затекли се у Хабсбуршкој империји. Не баш као Бугари под Турцима, али такође желе да буду слободни. Бар у машти, уз пиво и свињску кољеницу. И Русија је за њих ратовала у Првом свјетском рату, да би их ослободила од аустроугарског јарма.

Испало је како је испало. Руске империја је нестала, а Чешка се ослободила. Не задуго. Њемачки језик се вратио на улице Прага и Брна, само сад у још нечовјечнијој верзији – нацистичкој. Али, на крају крајева – каква је разлика? Ипак су на тај језик навикли. И Чешка је постала огромна радионица оружја Трећег рајха, гдје су радници врло савјесно обављали посао – и имали своје пиво и свињску кољеницу. Да, добра је слобода, али се и овако може солидно живјети.
И њих су 1945. Руси ослободили. Додуше, касније су опет почели проблеми са кобасицом. Са рђавим Русима је кобасице било мало. Ето, чак и код нациста је било за све, а сад – сиротиња. И зато Чеси много више мрзе 1968. него 1938. годину.
Кажете панславизам? Велики Фјодор Михајлович знао је све о том вашем панславизму. И саопштио је то крајње недвосмислено:

„Русија никад неће, а ни досад није имала таквих завидљиваца, мрзитеља и клеветника, и чак отворених непријатеља као што су та словенска племена, и то чим их Русија ослободи а Европа пристане да призна њихову слободу. Почеће они свој нови живот после ослобађања баш од тога што ће додворавањем измолити гаранције и покровитељство за своју слободу код Европе, код Енглеске и Њемачке…“

Узалуд, нису га послушали. Зато се и дешава управо оно што је предсказивао. Штавише – претворило се у отворену мржњу према Русији, коју те државе управо распламсавају.

Опростите због тужних новости. Али – доста је више илузија. Било каквих. Вријеме је да се лекција Достојевског научи напамет. Тако, да зуби утрну.

АУТОР: Герман Садулајев

(Превео Ж. Никчевић)

ИЗВОР: Стање ствари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.