Миропомазани владари спајају божанске са овоземаљским законима и заповестима, овлашћени су чувари богочовечанског погледа на свет и историјски изабраници Свете Тројице.
Цариград (Константинопољ) није био само „други Рим“, већ и, много више, „други Јерусалим“. Јер је земаљско царство схватано „за малена“ (као мало и привремено), а оно небеско – као истинско и једино заиста вредно нашег дивљења и наших живота.
И сам Христос, и цар Константин (и сви Оци Цркве сабрани око њега), и наш „вечни архиепископ“ Сава Немањић, и часни кнез Лазар Косовски – потврђују нам ову разлику у корист трновог, у односу на онај златни венац славе.
Тако да најважнији чин владарског крунисања није био у лепоти скупоцене круне која гордо блиста у дијамантима, нити у броју међународних силника који ће признати нечију краљевску титулу, већ у чину миропомазања – у мистичном тренутку црквене потврде воље Божије над Његовим заступником (и чуваром друштвеног поретка) на земљи.
Миропомазани владари су, дакле, они који спајају божанске са овоземаљским законима и заповестима, овлашћени чувари богочовечанског погледа на свет и историјски изабраници Свете Тројице.
Као што је за политичку димензију крунисања неопходна потврда међународног збора најмоћнијих владара, тако је за духовну димензију овог (не само политичког, већ и) светог чина неопходан благослов Цркве.
И ту је суштина читаве приче око крунисања Немањиног сина и Савиног брата Стефана, али и све оно најважније по питању легитимитета његових наследника „по престолу“ и „у Христу“.
Зато је кнез Лазар Хребељановић с правом у нашем народном предању називан царем, не због величине земље којом је владао (коју је бранио и њоме мудро управљао), већ због става и подршке Цркве њему, а не Мрњавчевићима, Вуку Бранковићу, Николи Алтомановићу или неком од бројних зетских, јужносрпских и босанских претендената на Душанов и Урошев упражњени трон.
Подршка Српске Цркве одредила је и Лазаревог сина, Стефана Високог, за његовог наследника, упркос „реалном стању ствари“, по коме овај (тада дванаестогодишњак) српски принц није имао ниједан од иначе неопходних услова за преузимање владарског жезла (уз помоћ своје племените мајке Милице, пореклом од Стефана Немање, преко његовог најстаријег сина Вукана).
Потврда светосавске Цркве одмах је одлучила и коначно преломила питање легитимитета (слично као и у Лазаревом случају), па је син омиљеног Светог кнеза постао неприкосновени и неупитни владар (ускоро и деспот) средњовековне Србије прве половине петнаестог века.
У том смислу, ваља нам разумети и улогу Карађорђа Петровића, као истинског „вожда Србије“. Јер он није био „први међу једнакима“ само одлуком устаничког сабора и својом након тога показаном храброшћу и одлучношћу, већ и благословом Цркве.
Многи не знају да је „вољом српског народа“ Карађорђе помазан светим миром, наслеђујући тако некадашње српске владаре (краљеве, цареве и деспоте).
Црквени обред владарског миропомазања извршио је шабачки епископ Антим 1807. године и тако овог јуначког војног вођу устанка (мистично и конкретно) уздигао у ранг правог државоуправитеља и свенародног вожда обновљене и поново у историји усправљене Србије. О томе нам сведочи прота Матија Ненадовић у својим „Мемоарима“, као лични сведок и поуздани тумач оваквог догађаја.
На овај начин је поново успостављен целовити континуитет са свим оним што је представљала средњовековна српска држава.
Нажалост, касније је овај богоугодни и благословени обичај стављен по страни, препустивши место много агресивнијим политичким акцентима и приоритетима.
Ипак, имамо још два племенита изузетка – у случајевима у Жичи миропомазаних српских владара: краља Александра Обреновића и, петнаестак година касније, краља Петра Карађорђевића.
За случај Карађорђевог унука Петра многи знају, али за светотајинско, краљевско миропомазање његовог трагично страдалог претходника, кнез-Милошевог праунука Александра, ретко ко зна (као и када је реч о Вождовом владарском миропомазању).
Александар Миланов Обреновић не само да је био дубоко верујући човек, заслужан за спасење Хиландара, чување наших старих рукописа и обнову многих српских манастира, већ је био и миропомазан пред Богом, руком једног од најзначајнијих српских духовника те епохе, београдског митрополита Михаила (Јовановића).
Пре тога се припремао у Раваници и Љубостињи, где је провео и читаву ноћ у бдењу и молитви, да би се „венчао са Србијом“ у седмовратој Жичи, под благословом наше Свете Мајке Цркве.
Поводом његовог духовног крунисања (светим миром), упаљене су, по први пут после пет векова, и оне џиновске заветне свеће које је оставила кнегиња Милица (у малој схими Евгенија, а у великој – Ефросинија), да се запале када Србија буде коначно ослобођена ропства.
Нажалост, овај историјски оклеветани и неправедно потцењени српски владар убрзо након тога био је убијен од стране својих завереника.
Под плаштом „најбољих намера“ (можда и искрених – само Бог то зна), извршено је убиство миропомазаног српског владара, чиме је симболично најављено и страдање његовог руског савременика, цара Николаја Другог.
И један и други били су претходно издати од својих „највернијих“ поданика и војсковођа, а „у име народа“ и „његове правде“.
Ново време и његови обичаји ступили су на историјску сцену, кроз жртвовање двојице миропомазаних православних владара.
Њихова крв, као опомена, пала је на потоње нараштаје, који су прошли кроз велика страдања, добијајући тако прилику за покајање.
Имали смо, дакле, у нашој модерној историји најмање тројицу миропомазаних државника.
После њих, овај вековни обичај је нестао, као и аутентична српска монархија.
А данас живимо последице одлука и историјских заблуда наших предака.
ИЗВОР: Компасинфо