Постоји место где болесни устају, а лекари немо климају главом. То није болница, нити храм на углу – то је стена у Острогу, у коју је уграђена једна душа што и даље дише за све нас. Свети Василије Острошки је исцелитељ који не пита ко си, него шта те боли. Али он је и бранитељ истине који се није повукао ни пред мачем, ни пред лажју. Његова молитва и даље лечи, не само тело, него и срце које је изгубило наду.
Када изговоримо име Светог Василија Острошког, у срцу сваког Православног Србина нешто затрепери, дух се уздигне и душа озари. Он није само име у календару или чудотворац из древних предања; он је жива искра вере која светли кроз векове, несаломива стена усред животних бура, срце које куца љубављу Христовом за сваког човека. Долазимо к њему из свих крајева, носећи своје бреме, а одлазимо олакшани, загрљени неземаљском љубављу која и данас струји из његових светих моштију.
Његов однос према верном народу никада није био однос учењака са високог катедре. Свети Василије је гледао срцем, оним срцем које је до краја предао Христу, а кроз Њега – и сваком човеку. Није било потребно много речи; било је довољно само доћи, прислонити душу уз његов камен, и осетити да си прихваћен, разумеван, вољен. Ходочасници вековима сведоче: долазе сломљени, уплашени, изгубљени, а одлазе као да им је неко нежно спустио део неба у груди.
И данас, више од три и по века након његовог блаженог упокојења, Свети Василије нас прима у своју камену испосницу. Не да нас укори за наше слабости, већ да нас загрли. Да чује наше молитве, наше уздахе које ни сами себи не умемо да објаснимо. Да пренесе благодат Христову и онима који су заборавили како се крсти, шта је покајање, али интуитивно осећају да им нешто суштински недостаје. Зато Острог никада није пуст. Безимени, безбројни кораци ходочасника, од најмлађих до најстаријих, газе том светом стазом, сведочећи да сваки корак ка њему истовремено олакшава кораке на нашем унутрашњем, животном путу.
Живот кован у времену искушења
Житије Светог Василија није само прича о једном светитељу; то је прича о времену тешком, о страдању једног народа и о непоколебљивој вери која је та страдања надилазила. Рођен као Стојан Јовановић у сиромашној, али дубоко побожној породици у херцеговачком селу Мркоњићима, од најраније младости је показивао изузетну наклоност ка духовном животу. Пост и молитва нису му били терет, већ насушни дах. У манастиру Завала, а касније у Тврдошу, примио је монашки постриг и убрзо постао епископ Захумски.
Његова архијерејска служба одвијала се у доба најтежих искушења. Православни народ и Црква били су под сталним притиском Турака, чија је власт доносила не само физичка страдања већ и покушаје истребљења вере. Али опасност није долазила само са једне стране. Са запада, Православље се суочавало са усиљеном латинском пропагандом. Милитантни римокатолички мисионари и прелати, посебно језуити, послани од римског папе, користили су тешко стање под турском влашћу да би придобили Православне, покушавајући да их подјарме папској власти. Овај притисак био је посебно јак у приморским, црногорским и херцеговачким крајевима.
Свети Василије није био само пасивни посматрач. Поред проблема са Турцима и латинским мисионарима, био је изложен и бахатостима племенских кнезова и непослушних ускочких четовођа, што сведочи о хаосу и изазовима тог времена. Кулминација ових притисака било је свргавање са митрополитског престола у Требињу 1641. године од стране лажног епископа унијате Саватија, човека који је представљао инструмент папске политике унијаћења.
Упркос свим овим невољама, благодарећи својој дубокој вери и непоколебљивој привржености Православљу, али и свом ревносном деловању против уније, Свети Василије је успео да сачува Православни народ и свештенство од подлегања латинској пропаганди. Није се бојао да говори истину и брани веру. Саветовао је митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши када је у питању одбрана вере и истине Христове. Његова борба није била борба за личну власт, већ за душе поверене му пастве, за очување чистоте Православне вере у време када су многи поклекли.
Од Тврдоша до острошких литица
Као архијереј, најдуже је службовао из манастира Тврдош, одакле је неуморно утврђивао у Православљу своје вернике, шаљући поруке охрабрења, опомене и љубави. Међутим, страдања нису престајала. Када су Турци разорили Тврдош, Владика Василије није напустио свој народ. Уместо да се повуче у сигурност, најпре се подвизавао у једној пећини у Пјешивцима, настављајући свој строги аскетски живот усред невоља. Касније, вођен промислом Божјим, прелази у острошку пећину.
У манастиру Острог је наставио свој мукотрпни подвиг. Скривен у литицама, изнад свих земаљских метежа, он није тражио физичко уточиште колико духовно. Последњих 15 година свог живота провео је у пећинској испосници у Горњем Острогу, у молитвеном тиховању. Био је сам пред Богом, али никада сам од свог народа. Његова љубав према Христу није била сентиментално осећање, већ пут крста, начин живота који се огледао у жртви и неуморној борби за истину. Живео је оно што је Христос заповедио: љуби Бога свим срцем и ближњега свога као самог себе. И то не само речима, већ делима – молитвом за све, борбом против неправде, утехом страдалницима.
Његова дејствена љубав, израсла из најдубље вере, постала је магнет који и данас привлачи не само Православне, већ и вернике других конфесија, па и оне који Христа можда и не познају по имену. Сви они осећају да на том светом месту, под острошким литицама, обитава нешто свето, нешто што исцељује и мири – ту се небо спушта на земљу.
Светитељски путоказ за домовину
Свети Василије нас не дели по нацијама или верама када долазимо к њему, али је његова душа дубоко српска, у најбољем смислу те речи – као дубока сагорелост за свој род, за његову веру и његов опстанак. Патње нашег народа, под окупаторима, кроз ратове и невоље, биле су и његове патње. Прогони, понижења, искушења – све је то он примао као свој лични крст, истовремено се борећи и молећи за своју паству. Многи сведоче да се у најтежим временима, управо у Острогу спасавало више душа него у било којој болници тела. Његов кивот постаје и дан-данас сигурно уточиште за оне који немају више коме да се обрате, али у дубини душе знају – Свети Василије разуме.
Зато када говоримо о Православљу, не треба почињати са сувопарним догмама, већ са овом светитељском љубављу и живим искуством. Православље није апстрактни систем, већ однос – однос човека и Бога, однос у којем се Бог сагиње до нашег блата и слабости, да би нас подигао. Свети Василије Острошки јесте живи сведок тог односа. Његово житије, његова борба, његов подвиг и његова чуда говоре нам да је вера жива ствар, лична и дубока, нежна као дечији плач пред иконом, али снажна и непоколебљива као гром у планини када треба бранити истину. Православље није само теорија; оно је живот који се живи из љубави, у љубави и ради љубави Христове.
А наша домовина? Србија, Црна Гора, Херцеговина, и све друге земље где живе они који га поштују – њему су то све гране истог духовног дрвета. И докле год буде људи који ће кренути на пут ка Острогу, можда не знајући тачно шта траже, али сигурни да ће нешто наћи – дотле ће и наш народ живети и духовно расти. Јер у дубини тог ходочашћа није само жеља за чудом, већ чежња за оним што смо можда негде путем изгубили: чежња за Богом, за ближњим, за самим собом у огледалу Христове љубави.
Свети Василије Острошки нас не учи само речима, већ највише својим присуством и силом благодати која кроз њега делује. Његова љубав није остала заробљена у XVII веку. Она и данас шапуће утеху, виче опомене, теши у болу, лечи ране, греје промрзле душе и буди уснуле савести. Она је ту да нас подсети на најважније: Бог није далеко ако је у нама љубав. А ако је Бог у нама, Који је Сама Љубав, онда се ни ми више не бојимо. Јер, као што рекоше небројени ходочасници: „Кад одеш код Светог Василија, можда не знаш шта си све рекао – али знаш да си чуо и осетио нешто што си одувек чекао.“
Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас!
За Фондацију Пријатељ Божији: Н. Даниловић