• Акциони „крижарски“ план уништења православног Хришћанства изнео је пре више од 400 година папа Климент Осми (Clemens Octavus, столовао од 1592–1605). Он је сматрао да се раскол међу Хришћанима може решити тако што ће трећина православних Хришћана бити преведена у латинску веру, трећина протерана у „недођију“, а да се остатак оних у православној вери  најпостојанијих –  има немилосрдно побити.

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Акциони „крижарски“ план уништења православног Хришћанства изнео је пре више од 400 година папа Климент Осми (Clemens Octavus, столовао од 1592–1605). Он је сматрао да се раскол међу Хришћанима може решити тако што ће трећина православних Хришћана бити преведена у латинску веру, трећина протерана у „недођију“, а да се остатак оних у православној вери  најпостојанијих –  има немилосрдно побити.

Прилика за остварење овог пакленог плана указала се у 20. столећу у два светска рата. Извођење геноцидних радова поверено је тзв. Хрватима, тј. Србима чији су преци променили вероисповест и постали римокатолици. И шта се догодило: крволочни нагон тзв. Хрвата–усташа се заиграо и преиграо.

Српска деца у тзв. НДХазији (од 1941–45, а повампиреној 1991) најсвирепије су мучена, изгладњивана и убијана у „радном логору“ Јасеновац и околним местима која су припадала овом комплексу: Стара Градишка, Јабланац, Млака, Уштица, и у логорима за српску децу (јединственим на свету о којима светска јавност углавном не зна ништа): Горња Ријека, Јастребарско, Сисак; затим у транспортима, по загребачким болницама и прихватилиштима, по Славонији и Мославини, у логору Старо Сајмиште крај Земуна… На овим ужасним местима живот је изгубило 74.762 српске деце млађе од 14 година. Од тог броја, 14.528 дечака и девојчица се води као жртве рата, али је зато у набројаним логорима за српску децу на чудовишно свиреп начин извршен најтежи облик геноцида и ту је страдало четири пута више деце: 32.054 дечака и 28.012 девојчица старости од три до четрнаест година![1]

Часне сестре које су водиле ове логоре за српску децу, показале су велику сатанистичку маштовитост: неке су се сетиле да измученој, гладној и жедној деци дају да пију срчу (истуцано стакло). Ипак, врхунац диаболичне маштовитости показало је руководство дечјих логора кад је смислило да од костију побијене и скуване српске дечице праве сапун![2]

Драгоје Лукић  (Милошево Брдо код  Босанске Градишке1928 — Београд8. септембар 2005), ратно сироче, учесник  Народноослободилачке борбе и војни инвалид, као сведок–мученик посветио је животни и радни век истраживању највећег злочина у новијој историји – страдању и планском геноциду над српском децом са Козаре  и у логорима тзв. НДХ у Другом светском рату.

У лето 1942. за време немачкоусташке офанзиве на Козару, више од 68.500 Срба отерано је у концентрационе логоре или на присилни рад у Немачку. Цела Лукићева породица (осморо одраслих чланова и двадесеторо деце!) дотерана је у логор Стара Градишка, где је доживела праву голготу. Седморо Лукића убијено је на јасеновачким стратиштима, међу њима и петоро деце. Драгоје је имао четрнаест година када су га  26. августа 1942. партизани ослободили из усташког логора за децу у Јастребарском.

Драгоје Лукић је имао 17 година када је у јуну 1945. године у картотеци Дијане Будисављевић у Загребу, пронашао свој логорски картон и картоне брата Рајка и сестре Савке. Уз помоћ ове евиденције, успео је да их пронађе и доведе кући. Најмлађег брата Марка пронашао је 1954. у Загребу, у породици Еугеније Шкрњуг која га је усвојила и спасила.[3]

Као `Родитељ покошеног нараштаја`[4] Лукић је историографију ужаса почео да објављује већ 1959. године. Објавио је књиге са много драгоцених података: Рањено дјетињство (Рад, Београд, 1961), Сред Козаре тврде плоче (Рад-Београд, 1962), Козарско дјетињство (Национални парк КозараПриједор1976), Козара—историјске фотографије (Национални парк Козара–Приједор, 1978). Капитална монографија Рат и дјеца Козаре (Народна књига–Београд, 1979) у трећем издању (1990) је допуњена списком 11.219 имена жртава српске деце млађе од 14 година (!), а Лукићева последња монографија Били су само дјеца: Јасеновац – гробница 19.432 дјевојчице и дјечака (Музеј жртава геноцида–Лакташи, прво издање 2000) допуњава овај трагични списак који још увек није коначан.

Син славног југословенског и хрватског вајара и архитекте Ивана Мештровића (Врпоље1883 — Саут БендСАД1962), Мате Мештровић (рођен у Загребу 1930. године), познат је по искреним и „нецензурисаним“ мислима и изјавама. Господин Мате је 1991. године, на почетку разарања Југославије и захуктавању тзв. Домовинског рата, изјавио следеће: „Није ми јасно – двеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу схватити.”

ЛИТЕРАТУРА

Тај феномен је заиста несхватљив.[5]

[1] Ево колико је деце убијено у НДХ и у којим логорима, С. Л. ИНТЕРМАГАЗИН, 24.02.2021.

[2] Драган Р. Млађеновић, НДХ, усташе и сапун од костију српске деце, БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА, 04.05.2021.

[3] В. Н. Умро Драгоје Лукић,  Вечерње новости, 09. 09. 2005.

[4] Драгоје Лукић – Родитељ покошеног нараштаја (PDF). Годишњак музеја жртава. тематски број 346. Београд, 2008.

[5] Драган Р. Млађеновић, Српско родољубље – шта је то? БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА, 27.09.2021.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *