Светионик српске духовности
На данашњи дан, 1. јуна 1198. године, ромејски (византијски) цар Алексије III Анђео дао је званичну дозволу српском великом жупану Стефану Немањи и његовом сину, монаху Сави, да на рушевинама старог Хиландариона подигну нови манастир Свете Горе. Овај преломни историјски тренутак означио је почетак изградње и утемељења манастира Хиландар, који ће кроз векове израсти у један од четири највећа и најлепша светогорска манастира, те постати најважније духовничко, културно и просветитељско средиште српског народа.
Корени и првобитни грчки манастир
Иако се Хиландар везује за српску историју, његови почеци сежу дубље у прошлост. Манастир спада међу најстарија знамења на Светој Гори, а његово име подстиче од речи хеландион – врсте византијског теретног брода. Назив није настао због изгледа саме грађевине, већ по њеном оснивачу, монаху који је у световном животу био капетан или градитељ таквих бродова, због чега су га звали хеландар. Покушаји да се име изведе из израза хиљес андрес (хиљаду људи) сматрају се наутимељеним и детињастим.
Историјски трагови показују да је на овом месту крајем X века постојао грчки манастир, чији је оснивач највероватније био Георгије Хеландар, писац једне званичне светогорске исправе. На акту из 1015. године Света Гора бележи потпис игумана Јевстатија из „Хеланда…”, што указује на постојање манастира у том периоду. Хиландар је непрекидно постојао око два века без посебног истицања, а 1141. године документовано је да га је заступао монах Симеон.
Пут Светога Саве и Симеона ка Светој Гори
Крајем XII века монашки живот почиње снажно да привлачи Србе, чему су допринели и грчки калуђери који су дошли у Србију у пратњи Јевдокије, кћери будућег цара Алексија III Анђела и супруге српског краљевића Стефана. Ови просветитељи су инспирисали Намањиног најмлађег сина Растка да 1193. године напусти двор и оде на Свету Гору, где се у манастиру Пантелејмону замонашио под именом Сава, успешно избегавши потеру коју је отац послао за њим.
Након боравка у Ватопеду, Сава добија келију у Кареји, где му се касније придружује и отац, велики жупан Стефан Немања, који се претходно одрекао престола и постао монах Симеон у Студеници.
Обнова и утемељење српског манастира
Како је број српских калуђера растао, појавила се жеља за сопственим манастиром. Срби су првобитно тражили од цара Алексија да се Хиландар додели Ватопеду како би се тамо населили, али су се светогорски прот Герасим и игумани мањих манастира побунили против ширења великих манастира на уштрб мањих. Цар је тада одлучио да српским племићима додели Хиландар као потпуно независан манастир у којем могу примати своје земљаке, баш као што су своја независна седишта имали Грузијци (Ивирон) и Амалфићани. Из ове царске одредбе јасно се види да су крајем XII века на Светој Гори само два манастира била у рукама негрка, док су се Пантелејмон и Зограф тада још увек сматрали грчким кућама.
Коначно, римски (византијски) цар Алексије Анђео је 1. јуна 1198. године издао званичну дозволу Стефану Немањи и монаху Сави да на рушевинама старог Хиландариона подигну нови манастир. Веза са матичним Ватопедом остала је трајна и до данас се традиционално негује кроз обичај да на празничним службама представник једног манастира буде главни служећи у другом.
Устројство манастира дефинисао је Свети Сава кроз Хиландарски типик, писан по узору на цариградски манастир Богородице Добротворке. Он је увео административну новину: постављање игумана за духовне послове и економа за пословна питања, с тим да економ преузима место игумана након његове смрти.
Развој, искушења и трајни значај
Симеон је преминуо 1200. године, а Сава је шест година касније пренео његове мошти у Студеницу. Иако се враћао на Свету Гору, Сава је због мирења завађене браће и успостављања српске црквене организације трајно отишао у домовину, где је 1219. године посвећен за првог српског архиепископа.
Број монаха у Хиландару је непрекидно растао због чега су му припајана мања монашка станишта (Зиг, Василије Велики, Кумица…). Манастир је добијао велику материјалну помоћ од византијских царева из династије Палеолога, српских владара Милутина и Душана, као и од Маре Бранковић, жене султана Мурата, чији су доприноси од 1430. до краја XV века омогућили да манастир остане пун српских монаха и преброди штете од гусарских упада. И под турским притисцима, Хиландар је задржао висок статус, о чему сведоче порески документи на којима је његов потпис био трећи, одмах иза Велике Лавре и Ватопеда.
Географски положај и изглед
Манастир је смештен у шумовитој долини на североисточном делу Атонског полуострва. Од најближег пристаништа (недалеко од есфигменског) пешке се стиже за око 45 минута, док вожња бродом од Јерисоса траје сат и по. Од манастира Зограф удаљен је два, а од седишта Кареје шест сати хода. Посматран споља, има изглед моћног средњовековног утврђења, опасан бедемима високим и до 30 метара, који су га штитили кроз векове.
Данас је Хиландар на четвртом месту у хијерархији Свете Горе. Он представља ризницу непроцењивог културно-историјског и уметничког блага и вековно је средиште и расадник српске духовности. Као кључни духовни центар, школовао је монахе који су постајали српски епископи, патријарси, писци и просветитељи, чија су изворна и преведена дела трајно утицала на развој друштва и подизање интелектуалног нивоа српског народа.
ИЗВОР: Компасинфо