Заслужни појединци
Алекса Јовановић Коџа оставио је снажан печат као просветни и национални радник у некадашњој Јужној Србији, у којој је рођен. Да би јавности приближила комплетно дело свога претка, породица Алексе Јовановића, првенствено унук Срђан Јовановић, одлучила је да у корице једне књиге стави његову писану заоставштину.
Када се у августу 1891. године у кафани његовог оца појавио познаник и земљак Јован Вељић, студент Велике школе у Београду, Алекса се с њим договорио да му помогне да и он школовање настави у Србији. Без очевог знања напустио је Софију. Уз Вељићеву помоћ успео је да обезбеди стипендију Краљевине Србије. Наставио је школовање у Гимназији у Шапцу… па је наредних пет година био шабачки гимназијалац.
Још један егземплар који је учио школу у Шапцу, а нисам имао прилике да нешто више о њему и његовом обимном раду сазнам у локалној штампи и публикацијама које се баве истраживањима историје и културе мог родног града.
Посебну пажњу скренуло ми је његово истраживање О Србима и њиховом положају – Познај себе (познавање и негативне особине духа). Позната су ми сва истраживања Бродела, Цвијића, Рајса, Вукосављевића, па све до Андрића и Џаџића. Посебно ми се свиђа поглавље где Јовановић пише:
„Нико од нас неће да призна да је Србин завидљив, једна од најружнијих особина. Међутим, то је сушта истина. Она је ометала, и данас омета наш национални и културни напредак.
Није потребно да за овај коров у нашем духу наводимо примере. И из историје и из обичног живота сваки их има по неколико на сваком прсту. Рећи ћемо само ово: Многи наши људи, ометени код нас, отишли су на страну и тамо створили себи светско име. Србин упорно и убеђен у тачност тврђења каже: Зашто ти а не ја? Или: Што ти, то и ја. Али у ствари није тако. А ево зашто.
Пре свега, таленат је лични дар. Он се не може отети или накалемити као биљка на другога. Затим, нико не може, како у њу уђе, да до крајњих консеквенца, изнесе туђу идеју. Талентовани су, дакле, природом позвани да иду испред неталентованих, имају план о нечем новом. Само таква дела, пак, до краја наведена, су оригинална. Свако ново, оригинално дело чини част не само творцу него и његовом народу. Издигне ли се неко изнад наше просечности, сви се ми мобилишемо да га срушимо. Код других народа напротив. Сви се сложе да га помогну у његовом оригиналном подухвату. Његова слава, слава је и његове земље.
Колико је јако укорењена у психи Србина ова ружна особина види се из класичног примера прве редовне црногорске војске. На команду разброј се први војник у реду викне: Први. Али Црногорац до њега није хтео рећи: Други, већ је узвикнуо: Ја до њега.”
Исто тако Србин из једног краја не признаје Србизам другом из неког другог краја, или бар, ако нема куд, не у истој мери, или му, најзад, србизам стави у сумњу, па чак му га и порекне.
У основи, све су ово побуде које свој корен имају у зависти.
Немилосрдно чупајмо завист! Радујмо се напретку сваког Србина!”
Опште је позната крилатица код нас да комшији цркне крава, што нисам пронашао ни у једној књизи неке друге нације.
Мени су често говорили да сам наиван. А један од одговора сам пронашао у Јовановићевом делу. Он пише: „Срби су углавном лирски расположен народ. Као доказ није потребно трошити много речи. О томе довољно сведочи и мушки и женски народни еп. Такав народ је болећива срца, меке душе, другим речима наиван. (Ову народну особину ја сам нагласио у једној расправи о Маћедонском питању на француском језику – Andre Barre – L’ Esclavage blanc Armenie et Macedoine – Paris, 1908. Тад се на мене подигла од извесних личности читава подмукла хајка што сам као повредио Народно Величанство. Ту његову особину сада понављају сви његови најмеродавнији представници.)
Срби су велика деца, а другима суде по себи. Лепим речима лако их је задобити да се боре и за недостижне идеале. Нескрупулозни агитатори могу их злоупотребити да почине најгора дела. Лукавост није српска особина, а има и људи и народа лукавих. Због тога је српски народ врло често варан.”
Захвалан сам госпођи Стели Дамњановић Ћирић, која је једна од приређивача ове књиге и која ми је указала на дело свог претка. Топло препоручујем онима који воле књиге да прочитају остале особине нашег народа, по Јовановићу, и много чега другог, а посебно због тога што, како сам чуо, они књиге поклањају библиотекама широм Србије, што је за сваку похвалу. Такви су ретке птице на нашем небу.
Јован Рукавина, Шабац
ИЗВОР: Политика