Лицемерност сарајевске политике најбоље се огледа кроз измене назива сарајевских улица, чиме покушава да избрише трагове српског присуства у овом граду, оценио је за Срну историчар Александар Костовић.
Костовић је као један од примера навео 6. новембар 1918. године, Дан ослобођења Сарајева у Првом светском рату, када је српска ослободилачка војска дочекана са одушевљењем свих становника града, а у историјским изворима су сачувани дирљиви говори поглавара исламске заједнице и политичких представника босанских муслимана, пише Срна.
„Као спомен на тај догађај, Сарајево је имало Улицу 6. новембра, Трг Живана Ранковића, првог српског војника који је ушао у Сарајево, и Обалу војводе Степе Степановића, што је симболично подсећало на пут којим су српски војници ушли у град“, истакао је Костовић.
Костовић је напоменуо да постоје многи историјски документи који о томе сведоче, а један од њих су сећања лекара Милана Јојкића, сачувана у делу „У сусрет српској војсци у Сарајеву 1918. године“.
„Сарајево се обукло у најсвечаније рухо да дочека српску војску, да дочека браћу српску из Србије. На Жутој табији, на месту на коме се деценијама вила царска аустријска застава, вије се српска. Вије се као симбол слободе, поздравља весело лепршајући се у ваздуху јуначка, непобедива српска војска; Потпуковник Ранковић и ја, сваки у свом куту, наслоњени главом на руку, седимо, ћутимо и плачемо“, казивао је Јојкић.
Костовић подсећа да је, према документима, Јојкић био у трочланој делегацији Народног већа која је била одређена за састанак са командантом Друге српске армије, војводом Степановићем у Вишеграду, где је договорен улазак српске војске у град како би се успоставио ред.
Први српски војник у Сарајеву – документи као доказ
У воз који је кренуо 6. новембра 1918. године у 10.00 часова из Вишеграда за Сарајево, укрцали су се војници 14. пука Тимочке дивизије. Командовао им је Живан Ранковић. Осим њега, у воз су се укрцали његов ађутант, капетан Петровић, са више официра, војни свештеник, те 160 војника. У Сарајево су ушли у 16.30 часова.
Окупљени народ у Сарајеву, око 30.000 људи, готово без даха, очекивао је да види првог српског војника.
Први је из воза искочио потпуковник Живан Ранковић. Витка и симпатична појава младог српског потпуковника оставила је необично диван утисак. Изразима одушевљења и радости није било краја – наводи Јојкић.
Ранковић је оставио утисак и на Јојкића који пише за њега да плени појавом као да га је „Србија изабрала да осваја срца као што је освајао земље и градове“.
Говорио је гласом мелодичним, ласкавим, меким. Видело се да је узбуђен и тронут до срца. У кратком свом говору изрекао је све што осећа српски војник кад први пут у животу ступа на братску босанску земљу – пише Јојкић
Улице којих више нема
„Живан Ранковић и 6. новембар. Трг и улица некадашњег Сарајева, те Обала Степе Степановића, чували су успомену на овај славни датум који је некада био у срцима свих становника Сарајева, без обзира на њихову верску припадност“, наводи Костовић.
Костовић каже да је трг подно Бистрика, формиран почетком 20. века изградњом аустроугарских војних зграда са обе његове стране, због чега је у почетку назван Војни трг, 10. јануара 1919. године добио назив Ранковићев трг.
„Након Другог светског рата назван је Трг 6. априла, по неком новом ослобођењу, да би 1993. године понео назив Аустријски трг, који има и данас. Они који су му дали име тиме прикривају, али не и прекривају, и 6. новембар и 6. април“, констатује Костовић.
Костовић каже да се Улица Бистрик, која иде од Миљацке, поред некадашњег Ранковићевог трга, па све до врха Бистричког потока, тако звала до 1931. године, када је добила име по 6. новембру, Дану ослобођења Сарајева.
„Изузев током Другог светског рата, тај назив носила је све до 1993. године, када је поново преименована у Улицу Бистрик. О Степи Степановићу и његовој обали, која је понела то име 1919. године, мало је један текст. Обала је носила име једног од најславнијих и најомиљенијих српских војсковођа који је за кратко време службовања у Сарајеву освојио симпатије свих његових становника. Током Другог светског рата носила је назив по Адолфу Хитлеру, да би војвода добио своју обалу одмах по ослобођењу. Од 1993. године носи назив Обала Кулина бана“, наглашава Костовић.
Ни трага да се Народно позориште звало Позориште краља Петра другог
Костовић каже да данас нема ни десетине других обележја која су сведочила о Србима у Сарајеву, те да се у садашњој „званичној“ верзији свесно из историје институција и установа избацују неки периоди.
„Тако имамо пример да на званичној страници сарајевског позоришта нема ни трага да се годинама звало Позориште краља Петра Другог“, истиче Костовић.
Костовић је оценио да прикривањем дела историје Сарајево не добија ништа.
„Тим потезима прикривања историје Сарајево не добија ништа, осим једнократних јефтиних политичких поена за појединце, а као главни град губи много. Легитимитет пре свега“, сматра Костовић.
Из урбаног ткива потискују се трагови једног народа
Социолог Владимир Васић оценио је да процес преименовања улица и реинтерпретације јавног простора у Сарајеву није неутралан административни чин, већ јасна порука о томе ко има право на сећање и видљивост у друштву.
„Када се из урбаног ткива потискују трагови једног народа, то се с правом доживљава као симболичка маргинализација, а не као пука техничка промена. Сарајево данас показује како политика сећања може постати средство сужавања, уместо ширења заједничког идентитета. Примери попут Маријин Двора, Хотела „Европа“ или Башчаршије подсећају да је овај град историјски био слојевит и вишезначан – и управо то не сме да се сведе на једну доминантну причу“, рекао је Васић за Срну.
Ако се јавни простор обликује тако да одражава само један идентитетски наратив, додаје Васић, онда се не гради заједница, него се продубљују постојеће поделе.
Друштво које брише сложеност сопствене прошлости ризикује да изгуби и способност за заједничку будућност – сматра Васић.
Именовање средство политичке контроле
Председник Удружења грађана „Истина и правда“ Душан Шеховац упозорио је да политичком контролом над јавним простором именовања постају средство обликовања колективног памћења.
Шеховац је оценио да промене назива места, улица, тргова, мостова и институција у Сарајеву нису изолован или административно-технички процес, већ одраз дубљих друштвених и политичких трансформација.
„Оне произлазе из три кључна разлога. Први је дистанцирање од комунистичког наслеђа, али не нужно и од антифашизма. Наслеђе након Другог светског рата било је обликовано кроз спој антифашистичке борбе и социјалистичког поретка, па се променом система део тог симболичког простора преиспитује и редефинише“, каже Шеховац.
Шеховац указује да је други разлог национална афирмација – потреба да се, након распада СФРЈ и рата деведесетих година прошлог века, јасније изрази бошњачки културни и историјски идентитет у јавном простору.
„Трећи разлог је снажно искуство рата 1992–1995, због којег имена из новије историје често добијају предност над старијим слојевима сећања“, каже Шеховац.
Шеховац напомиње да се ова три процеса материјализују кроз више кључних елемената, од којих је један политичка контрола над јавним простором, где именовања постају средство обликовања колективног памћења.
Он је указао да су један од елемената и новац, као и јачање бошњачког културног идентитета кроз већу присутност националних симбола и личности.
Међу овим елементима су и редефинисање идентитета заједнице, кроз селекцију личности и догађаја који се сматрају репрезентативним, као и дистанцирање од социјалистичког наслеђа као политичког и идеолошког оквира.
„Пети елемент је давање предности именима из последњег рата и новије историје, која непосредно одражавају савремено искуство и трауматичне догађаје“, нагласио је Шеховац.
Шеховац констатује да су последице таквих промена вишеслојне.
„С једне стране, оне могу допринети јаснијој идентитетској артикулацији и осећају припадности већинске заједнице. С друге стране, уколико се спроводе без ширег консензуса, доводе до сужавања заједничког простора сећања, слабљења интегративних наратива, попут антифашизма, и продубљивања друштвених подела“, указао је Шеховац.
Шеховац сматра да кључни изазов није у самој промени назива, него у проналажењу равнотеже између легитимне потребе за идентитетском афирмацијом и очувања друштвене кохезије у плуралном друштву.
ИЗВОР: Компасинфо