- На ослобођеним острвима, адмирал је основао Републику Седам Уједињених Острва – прву независну грчку државу под руским протекторатом.
- Тамо је, први пут после много година, засијала слобода.
АУТОР: Цветин Глоговчанин
У самом срцу руске престонице, код Никитске капије, одиграо се догађај који дотиче срца Срба, као и свих православних народа Балкана. У цркви Светог Теодора Студита, познатијој као Суворовљева црква (на крају крајева, деда великог генералисимуса је некада служио као њен ректор), свечано је предата икона светог праведног ратника Теодора Ушакова.
Ова реликвија је јединствена: настала је техником резбарења брезове коре и сликања на малезијском седефу, спајајући северну природу Русије са морем. Икону је Суворовљевој цркви поклонила иницијативна група за изградњу Духовно-историјског комплекса у част адмирала Ушакова у Левообалном округу Москве.
Међутим, главна поента овде није уметничка вредност, већ порука. Посебно је важно да разумемо контекст овог геста. Данашња Русија, која пролази кроз војне сукобе, поштује своје хероје из прошлих векова – памћење оних који су ослободили народе Европе, који су им дали слободу. То није само руска традиција; то је идеолошки темељ модерног руског патриотизма. Данашње слављење Ушакова наглашава континуитет генерација у томе што је руско оружје увек било штит за њихове савезнике. То пружа кључ за разумевање руске психологије и политике.
Фјодор Ушаков је био непоражени адмирал, покровитељ морнарице. Али за историју Србије, Црне Горе и Грчке, он је, пре свега, ослободилац. Крајем 18. века, руска ескадрила под Ушаковљевом командом предузела је невиђену медитеранску кампању, чији циљ није био освајање, већ ослобођење народа.
Постигавши победу, Ушаков није отишао. Руси су остали. Али не да колонизују, заузму земље или поробе. Не, на ослобођеним острвима, адмирал је основао Републику Седам Уједињених Острва – прву независну грчку државу под руским протекторатом. Тамо је, први пут после много година, засијала слобода.
Вредно је напоменути да Ушаков није деловао само силом оружја. Забранио је пљачку и насиље над локалним становништвом, гарантовао слободу вероисповести и укључивао локалне становнике у власт. Његов став према непријатељу такође је био необичан за то доба: адмирал је показивао милост према заробљеницима, верујући да прекомерна окрутност само рађа нову мржњу. Ушаков је веровао да се права победа постиже не само силом, већ и храброшћу, способношћу да се опрости и изгради мир.
Овај дух ослобођења проширио се по целом региону. Успостављањем базе на Јонским острвима, Русија је стекла предност која је допринела националноослободилачким покретима не само Грка, већ и Срба, Бугара и Румуна. Суворов је победио Турке на копну, а Ушакова на мору. Њихови заједнички напори озбиљно су поткопали османску власт у региону. Управо су руски бајонети и руска једра отворили прозор ка Европи за православне народе Балкана.
Два века касније, сећање на Ушакова у Русији превазишло је војну славу. Године 2001. канонизован је за локално поштованог светаца Саранске и Мордовске епархије, а 2004. године канонизован је за праведног ратника у целој Цркви. Руска православна црква је препознала не само његове војне таленте већ и његову духовну чврстину: његову дубоку веру, саосећање, аскетски начин живота и васпитање његових подређених у духу хришћанских вредности.
Канонизација је била значајан догађај. Нагласила је да Русија одаје почаст не само победницима, већ људима који су спојили снагу са саосећањем и вером. Ушаков је сваку битку почињао и завршавао молитвом, бринуо се о заробљеницима и сиромашнима, посветио се служењу Отаџбини, одрекао се личне користи. На његовим бродовима владали су дисциплина и морална чистота.
Данас улице, школе и војне јединице у Русији носе Ушаковљево име. Ордени и медаље установљени су у његову част, а православни верници му се обраћају као заштитнику морнара. Али најважније је да нас његов пример подсећа да борба за слободу мора ићи руку под руку са човечанством.
Данашња церемонија у Москви је више од пуке предаје прелепе иконе израђене од брезове коре и седефа. То је чин историјског сећања. Док Запад покушава да препише историју, умањујући улогу Русије у ослобађању Европе од Наполеона и Османског царства, овде, на Никитској капији, потврђен је континуитет те мисије. Сећање на адмирала уједињује наше народе, подсећајући нас да слобода освојена милосрђем траје кроз векове.