- Свети Оци су знали да се иза сваког греха крије заједничка људска трагедија.
- Човек који је данас на насловним странама можда је јуче био поштован и уважаван. А онај који данас осуђује можда ће се сутра наћи на месту осуђеног.
- Зато су се светитељи више плашили осуђивања него туђег греха. Јер грех рањава једног човека. А осуђивање рањава двојицу — и онога који је осуђен и онога који осуђује.
АУТОР: Георгиос Апостолакис
Последњих дана јавност је преплављена текстовима, фотографијама, насловима и коментарима поводом случаја високог црквеног великодостојника који је ухапшен због недоличног понашања на јавном месту. Средства јавног информисања пожурила су да истакну овај догађај. Друштвене мреже испуниле су се иронијом, подсмехом и осудама. Неки су били огорчени. Неки су се саблазнили. Неки су се обрадовали што су добили још један повод да нападну Цркву.
Међутим, питање за једног православног хришћанина није да ли је тај поступак био грех. Очигледно је да јесте.
Питање је нешто друго: како се хришћанин односи према паду свога брата?
Јер Црква нас није научила само да разликујемо добро од зла. Научила нас је и начину на који приступамо човеку који је пао.
У савременом друштву преовладава логика јавног разобличавања. Онај који је сагрешио треба да буде фотографисан, именован, понижен и претворен у призор за јавност. Маса увек тражи некога ко је крив да би га каменовала. Не више камењем, већ насловним странама, објавама и коментарима.
То, међутим, није етос Јеванђеља.
Етос Јеванђеља јесте етос Христов, који је познавао грехе свих људи, али никога није јавно понижавао.
Знао је живот Самарјанке, али је није изложио срамоти.
Знао је грех жене ухваћене у прељуби, али је није предао руљи.
Знао је за Јудину издају, али му је до последњег тренутка говорио речима љубави.
Грех се осуђује. Али грешник се не уништава.
Управо такав духовни став налазимо у Старечнику.
Један брат је пао у тежак грех и живео је са женом у својој келији. Када су други оци и мештани одлучили да га разоткрију и протерају, позвали су са собом и епископа тог подручја, аву Амона.
Ава Амон је одмах приметио да је жена сакривена у великом ћупу.
Могао је да је открије. Могао је да га јавно осрамоти. Могао је пред свима да покаже колико су његови тужиоци били у праву.
Уместо тога, сео је на ћуп. Сакрио је грех. Покрио је брата. Заштитио је човека.
А када су сви отишли, није му ласкао нити је оправдавао његов пад.
Рекао му је само:
„Брате, старај се о свом спасењу.“
Овде су у чудесној равнотежи присутне две ствари.
Нити прикривање греха.
Нити јавно понижавање грешника.
То је она танана граница коју данас тешко разумемо.
Једни мисле да љубав значи представљати зло као добро. Други мисле да истина захтева јавно понижење човека.
Црква не прихвата ни једно ни друго. Грех треба да буде исцељен. Али човек треба да буде спасен.
Циљ није да докажемо да смо бољи од свог палог брата. Циљ је да му помогнемо да устане.
Постоји и нешто још дубље.
Свети Оци су знали да се иза сваког греха крије заједничка људска трагедија.
Човек који је данас на насловним странама можда је јуче био поштован и уважаван. А онај који данас осуђује можда ће се сутра наћи на месту осуђеног.
Зато су се светитељи више плашили осуђивања него туђег греха. Јер грех рањава једног човека. А осуђивање рањава двојицу — и онога који је осуђен и онога који осуђује.
Наравно, када је реч о свештеном лицу, а посебно о високом црквеном великодостојнику, одговорност је већа. Црква има своје свете каноне, црквене поступке, епитимије и надлежне органе који испитују сваки случај. Нико не тражи некажњивост. Нико не тражи да таму назовемо светлошћу.
Али једно је црквени суд.
А нешто сасвим друго јесте јавно „људождерство“.
Једно је покајање.
А друго је спектакл.
Једно је правда.
А друго је јавно понижавање.