„Шпанска грозница” није била никакав грип или грозница, нити је то имало икакве везе са Шпанијом, а поготову није имала везе са вирусом. То је била маска за велики еугенички експеримент помора човечанства.
АУТОР: Милован Шавија
Узимајући у обзир да се у историји медицине не спомиње да су током те епидемије вршене масовне вакцинације становништва, онда тој историји не би требало слепо и без резерве веровати, јер се вештим вађењем из ње неких детаља који су се стварно догодили уз истовремено додавање оних који се нису догодили, може о појединим њеним поглављима створити потпуно лажна слика, на основу које би се њени наивни читачи могли лако и елегантно обманути. А те обмане знају бити и опасне, пошто се иза њих крије она злосутна еугеника, чији је циљ да се тим наивним будућим читаоцима историје лакше продају исти штосеви, који се, што се може лако уочити уколико се та историја пажљивије чита, стално понављају, и захваљујући којима увек страдају милиони непажљивих читалаца.
Шпанска грозница
Пошто су већ неколико година пандемије поново и моди, није искључено да је било и оних радозналих који су пожелели да се подсете како је изгледала она последња велика пандемија, позната по имену шпанска грозница или грипа. Подразумева се да нису губили драгоцено време за претрагу по интернету и да су се одмах обратили Википедији. Ту су нашли податак да је то била једна од најсмртоноснијих пандемија у историји човечанства, која се појавила крајем Првог светског рата и да је, према најновијим истраживањима том страшном болести била заражена трећина тадашње светске популације, а то је око петсто милиона људи. Да све буде онако медицински коректно и, наравно, у границама научности, наводи се да је узрочник те страшне пошасти био вирус инфлуенце, познат и под стручним шифрованим називом (H1N1), те да су сви такозвани заражени испољавали клиничку слику болести са стручно описаним симптомима, као што су, прво умор, грозница и главобоља, а затим страшан кашаљ, од кога су се кидали трбушни мишићи, па крварења из уста, носа, па чак и ушију, и на крај, зна се, смрт. А што се смрти тиче, током те пандемије, која је имала три таласа, умрло је широм планете између 50 и 100 милиона људи.
Џон Рокфелер
А пошто су упоредо са пандемијама данас у моди и милијардери, поготову они са префиксом „мулти”, онда ће вероватно међу оним поменутим савременицима овог интересантног доба, који пате од вишка радозналости, бити и оних који ће се заинтересовати да сазнају нешто више о том покрету, о његовом историјату, оснивачима и пионирима. А када је о пионирима реч, онда се некако подразумева да ће своје истраживање почети од кога би другог него од Џона Рокфелера.
У оној Википедији ће под тим именом одмах на почетку наћи податке који ће их уверити да су изабрали прави лик за упражњавање своје радозналости, што се мултимилијардера тиче. Јер, након оне отрцане фразе да се ради о бизнисмену и филантропу, у другој
реченици се наводи да се Џон Рокфелер сматра најбогатијим Американцем свих времена, а такођер и најбогатијом персоном у модерној историји. У тој тврдњи се вероватно мудро не узима у обзир ова најмодернија историја у којој тренутно обитава много мултимилијардера, од којих су неки далеко надмашили Рокфелера, јер, треба ипак сачекати и видети како ће завршити њихове мултимилијарде, а сходно томе и њихов статус мултимилијардера. Рокфелер је своје милијарде и своју империју познату под називом Standard Oil, стекао и изградио на експлоатацији и преради нафте, управо оном делатношћу које се данашњи мултимилијардери гнушају и гаде. Он ће, што се тог бизниса тиче, неславно завршити, након што ће Врховни суд 1911. године због малверзација и кршења закона његову поменуту корпорацију расформирати у 34 засебна ентитета. Међутим, то није спречило генијалног Џона да настави са богаћењем, тако да ће своју пословну каријеру завршити као први амерички милијардер. Последњих 40 година свог изузетно плодног, али и дугог живота, јер је умро у 98-ој, провео је бавећи се, чиме другим, него филантропијом, заједно са својим колегом, челичним магнатом Ендрјуом Карнегијем.
Вера Шарав
Међу оним поменутим радозналцима биће сигурно и оних који се неће задовољити шта о пандемијама и о мултимилијардерима говоре и пишу они такозвани медији главног тока, у које би се могла убројати и Википедија. Поготову након што су се током најновије пандемије, која је још утоку, почеле догађати чудне и сумњиве појаве, а од стране надлежних медицинских и политичких ауторитета наметати нелогична правила понашања становништва. Они ће стога изворе другачијих погледа на пандемијску стварност покушати да нађу у такозваним алтернативним тумачењима, којих има приличан број на располагању, без обзира што их поменути медији главног тока сатанизују и проглашавају луђачким. Један од тих алтернативних тумача је и Вера Шарав.
За њу је мало ко од тих радозналаца и трагача за истином чуо, ако уопште има таквих. Да би се дошло до оних најелементарнијих биографских података о тој личности, који би могли да послуже као почетак потраге, можда није лоше почети опет са Википедијом. Из те свезналице може се сазнати да је рођена далеке 1937. у Румунији и да је као јеврејска девојчица преживела холокауст. После рата се са мајком, која је такођер преживела, преселила у Америку, где и данас живи. Оснивач је Алијансе за заштиту од истраживања на људима (Alliance for Human Research Protection) и неуморни је активиста у борби против пракси које користи савремена биохемијска индустрија приликом добијања сагласности, како одраслих, тако и деце, да као заморчићи учествовују у тестирању њихових производа. На то ју се понукала њена породична трагедија када јој је син умро од лека који му је преписан од стране лекара.
Она сматра да се читава фармацеутска индустрија руководи профитом и да преваром добија сагласност људи да учествују у тестирању супстанци које представљају чисте отрове. У случајевима очигледних и масовних тровања носилац је кампањи против одговорних компанија, а један такав случај је завршио у истртражном комитету америчког сената. О њој у јавности влада подељено мишљење. Они такозвани глобалисти, који су различитим интересима повезани са фармакомафијом, је, наравно, критикују и омаловажавају. Док има и оних, као што је Марсија Енџел (Marcia Angell), бивши едитор угледног часописа The New England Journal of Medicine, а уједно и предавач на Медицинском факултету харвардског универзитета, која сматра да је то чиме се Вера бави веома корисно за друштво. Највећу контраверзу је изазвала када је приликом обележавања 75-те годишњице доношења Нирнбершког кода у Нирнбергу, обраћајући се са говорнице, упоредила ону вакцину COVID-19 са гасом Циклон Б, којим је у нацистичким гасним коморама убијено преко милион логораша. Сасвим довољно за почетак, чак и превише, с обзиром да је од Википедије.
Саслушање пред Великом поротом
Све то што је наведено у Википедији, али и оно што није речено, о чему се не говори у медијима главног тока, а о чему Вера Шарав користи сваку прилику да се јавно огласи, навело је Велику пороту Народног суда јавног мишљења (Grand Jury of the Peoples’ Court of Public Opinion), којој представа угледни немачки адвокат Рајне Фирмих, да је позове као сведока у истражном поступку који је тај суд започео почетком прошле године против шест оптужених: Christian Drosten, Anthony Fauci, Tedros Adhanom Ghebreyesus, Bill Gates, Black Rock and Pfizer. Наравно, да се Вера радо одазвала. Њено саслушање је одржано 26. фебруара 2022, а био је то шести дан заседања те пороте.
Снимци са свих заседања, било их је осам, а одржана су од јануара до јуна прошле године, могу се наћи на интернет страници Велике пороте: https://www.grand-jury.net/, и то на енглеском и немачком језику.
Током саслушања, које је водио лично Рајнер Фирмих, времешна али још увек животна и витална осамдесетпетогодишња Вера Шарав се углавном концентросала на своје виђење, али и чврсто убеђење, да постоји велика сличност између Нацистичког немачког режима из времена Другог светског рата и Ковид режима који тренутно влада, из чега следи да оно што се догађа око нас неодољиво подсећа на нацистички холокауст. Њена главна порука је: „Пре свега хоћу да скренем пажњу да у свему томе кључну улогу игра еугеника, која као хијерархијска и ауторитарна идеологија води до геноцида. То је завршница.”
Еугеника:начин да се ефикасно елеминишу сви слојеви становништва који поседују
инфериоран генетички материјал.
Међутим, свакако најинтересантнији и за историју медицине, поготову њеног поглавља које се бави пандемијама, најважнији део онога што је Вера Шарава испричала пред поротом је онај део који се бави управо, на почетку ове приче поменутом шпанском грозницом и улогом такођер поменутог Џона Рокфелера у креирању те трагедије, веће и од оба светска рата заједно, што се људских жртава тиче. Она сматра да се корени егзистенцијалног проблема са којим се човечанство данас суочава протежу до почетка прошлог столећа када су тадашње екстремно богате елите задојене мизантропијом преузеле еугенику као средство уз помоћ којег ће на ефикасан начин елиминисати оне слојеве становништва за које су сматрали да поседују инфериоран генетички материјал. Поред тога они су захваљујући енормном богатству које су нагомилали извршили утицај на политичке структуре да се уз помоћ законодавства елеминишу морални принципи и тако широки сегменти друштва лише грађанских права и људских слобода.
Тако су се 1915. године Џон Рокфелер, Ендрју Карнеги, Александар Грахам Бел, изумитељ телефона и госпођа Е.Х. Хариман, мајка будућег државника Аврила Харимана, удружили у заједнички еугенички подухват. Они су до тог тренутка у својим рукама држали монопол над производњом нафте и челика, знао и контролу над железницама и банкарством. Намера им је била да уз помоћ те огромне моћи који су поседовали заштите свије финансијске интересе, а уједно и остваре потпуну контролу над становништвом, укључујући и одлучивање о редукцији популације према њиховом нахођењу.
Та редукција се у почетку спроводила законима наметнутом стерилизацијом одређених сегмената становништва, али неће проћи дуго времена пре него се еугеничари упусте у много амбициознији подухват. То се десило између 1918-1920, када је под именом „шпанска грозница” лансиран први, а до сада и највећи еугенички помор у историји човечанства. Наравно, да се није радило о никаквом грипу или грозници, нити је то имало икакве везе са Шпанијом, а поготову са оним поменутим вирусом под шифрованим именом. То је била маска за велики експеримент.
Вакцинације
Тај експеримент је замишљен у Рокфелеровом институту за медицинска истраживања (Rockefeller Institute for Medical Research), јер, као што је познато Рокфелер се као филантроп бавио и медицином, вероватно руковођен идејом да би на тај начин могао на најефикаснији начин помоћи човечанству. У том институту су се такођер измишљале и правиле разноразне отровне смеше које ће се под називом вакцина убризгавати у људска тела у циљу редукције њиховог броја на Земљи, пошто се Рокфелер осим филантропијом бавио и еугеником.
Једна таква смеша је јануара 1918. експериментално убризгана у америчкој војној бази Форт Рилију групи од 4792 америчка војника. Експеримент је надгледао лично Фредерик Гејтс, председник Рокфелеровог института и повереник Рокфелерове фондације. Као што се види, изгледа да ниједна медицинска еугеничка мућка не може без Гејтса. За ту смешу је речено да представља вакцину против менингитиса, направљена од гноја узетог са коња. Војници су требало да буду три пута вакцинисани. Оно што већ на самом почетку те приче побуђује сумње је податак да је другу дозу примило 4257 војника, а трећу само 3702. Фредерик Гејтс није у свом извештају навео зашто се број вакцинисаних војника смањивао, али је навео да су сви војници који су примили три вакцине убрзо добили симптоме који наликују грипи, као што је кашаљ, повраћање и пролив. То је Гејтс окарактерисао као „симулацију” менингитиса. Шта је то значило у медицинском смислу Гејтс није објаснио. Што и не чуди, јер, он по занимању није био лекар, већ филантропски мешетар.
Недуго након тог експеримента у 14 главних америчких војних база за тренинг и припрему војника за одлазак на европски фронт избила је епидемија грипа. Према званичном извештају бактерија, која је узроковала епидемију, се ширила великом брзином са заражених на здраве војнике. Према званичним војним извештајима из марта 1918. сто заражених војника се сваки дан пријављивало у амбуланте са тим истим симптомима. Међутим, како је навела Вера Шарав, тачно сто година касније, 2018. амерички ТВ канал PBS је емитовао филм под називом The First Wave – Први талас, у којем се могло чути да је тог пролећа 1918. два милиона америчких војника, пре него што су послати на европске фронтове, било вакцинисано оном смешом успешно испробаном јануара те године у поменутом експерименту. Војници са знатно ослабљеним имуним системом су масовно оболевали, из чега се веома лако може наслутити да је то била, како је Фредерик Гејтс рекао, савршено успешна симулација пандемије.
Једина здрава незаражена породица у читавом граду била је невакцинисана
Елеонора МекБин
Јер, права епидемија је требало да почне тек после завршетка рата, новембра те 1918. На том месту се у причу укључује Елеонора МекБин (Eleanor McBean), коју Вера није случајно укључила у своје сведочење пред Фирмиховом поротом. Елеонора је као девојчица, имала је 13 година те јесени када се пандемија почела ширити по Америци и Европи, доживела све страхоте те Рокфелерове филантропске и еугеничке операције. У живом сећању су јој остале слике пустих градских улица, затворених продавница, школа, јавних објеката, па чак и болница јер у некима од њих није било потребног особља на располагању због општег помора.
Јер, права епидемија је требало да почне тек после завршетка рата, новембра те 1918. На том месту се у причу укључује Елеонора МекБин (Eleanor McBean), коју Вера није случајно укључила у своје сведочење пред Фирмиховом поротом. Елеонора је као девојчица, имала је 13 година те јесени када се пандемија почела ширити по Америци и Европи, доживела све страхоте те Рокфелерове филантропске и еугеничке операције. У живом сећању су јој остале слике пустих градских улица, затворених продавница, школа, јавних објеката, па чак и болница јер у некима од њих није било потребног особља на располагању због општег помора.
Ево једног од њених записаних сећања: „Улице су биле пусте, као да се налазите у граду духова. Изгледа да смо ми били једина здрава незаражена породица у читавом граду. Мајка и отац су ишли од куће до куће помажући оболелима, јер нигде на видику није било лекари или другог медицинског особља. Да је било игде неке бактерије, бацила или вируса, који узрокују болест, они су имали много прилика да заразе моје родитеље, јер су они проводили тако много времена са болеснима у њиховим кућама. Али они нису оболели, нити су са собом донели клице, које би нас децу заразиле, када би се вратили кући. Нико из наше породице не само да није оболео, него није ни шмркнуо или се накашљао. А била је зима и дубоки снег је покрио читаву земљу.”
Нико из њене породице није примио вакцину, тако да није било тешки извући закључак да су оболевали само они који су вакцинисани. Али оно што је још важније је да невакцинисани нису бивали заражени и поред тога што су били дуго времена у блиском контакту са оболелима. Што све значи да та болест није била уопште заразна, како се тада говорило, а говори се и данас, више од сто година касније.
Елеонора МекБин ће касније дипломирати на медицини и постати лекар, те остатак живота посветити раскринкавању те велике подвале, највеће у дотадашњој историји човечанства. Написаће и објавити доста текстова и књига, од којих су три најважније: The Poisoned Needle – Отровна игла (1957), Vaccination, the Silent Killer – Вакцинација, тихи убица (1977) и Swine Flu Expose – Разоткривање свињског грипа (1977). У тим књигама она је представила своје објашњење, утемељено на властитом искуству, према којем је она епидемија грипе међу војницима, која је била изазвана масовном вакцинацијом, требала да послужи као идеално средство за застрашивање цивилног становништва након завршетка рата. Европско и северноамеричко становништво ће бити уз помоћ агресивне пропагандне кампање плашено да ће бити заражено од страшне заразне болести коју ће донети са собом војници са фронтова након повратка кућама. Као спасоносно решење нудили су масовни вакцинацију.
Међутим, Елеонора сматра да та вакцина којом су вакцинисани милиони цивила није била иста она којом су пре тога вакцинисани војници. Она је изазивала много опасније симптоме од обичног грипа. Кашаљ од којег су се кидали трбушни мишићи, цурење крви и гноја из уста, носа и ушију, кожа поплавела до непрепознатљивости, како је описано у Википедији, нису имали никакве везе са грипом. Од тих симптома се умирало у мукама, док су се војници од грипе лако опорављали. Та вакцине је представљала много опаснију и отровнију смешу од оне коју је екипа Фредерика Гејтса убризгавала војницима у оном експерименту у Форт Рилију.
Веза између некадашњег филантропа Џона Рокфелера и данашњег модерног филантропа Била Гејтса
Шта се стварно догађало у свету од 1918-1920?
Та алтернативна прича, као што се види, суштински се разликује од званичне коју можете данас прочитати у чланцима из угледних медија главног тока и стручних медицинских часописа или у званичним публикацијама и документима исто тако угледних универзитета, као што су Кембриџ, Оксфорд, Стенфорд, Харвард, затим незаобилазној Енциклопедији Британици и на крају Википедији. На званичној интернет страници чувеног америчког CDC – Центра за контролу и превенцију болести, шпански грип се описује као највећа пандемија у новијој историји , узрокована опасним вирусом H1N1, који се појавио марта 1918. у једној америчкој војној бази и током наредне две године проширио по читавој планети. Још се каже да је било заражено око 500 милиона људи, то јест око трећина тадашње светске популације, а да је барем 50 милиона страдало, уз опаску да је смртност у свим старосним групама била веома висока. Оне силне вакцинације, о којима су говориле Вера Шарав и Елеонора МекБин, се уопште не спомињу. https://www.cdc.gov/flu/pandemic-resources/1918-pandemic-h1n1.html
Вакцина се једино спомиње када се указало на жалосну чињеницу да њу није било могуће направити јер се није могло утврдити на који начин тај тајанствени вирус H1N1 делује, без обзира што је он синтетизован и што су му откривене главне карактеристике. Такођер се констатовало да се још увек улажу напори да се тај „антички вирус” секвенцира и да му се одреди геном, како би се припремило за његову евентуалну реинкарнацију. На први поглед делује прилично хуманистички и алтруистички, када се не би узело у обзир оно што се чуло на шестом заседању Велике пороте из уста Вере Шарав.
Када се помиње могуће секвенционирање тог фантомског вируса није на одмет напоменути да је 2007. у једном чланку доктор Фаучи (није му потребно наводни име, као што се никада не наводи име његовог легендарног претходника и претече доктора Менгелеа) победоносно саопштио да је вредним научницима коначно успело да га секвенционирају и тако реше можда „највећу медицинску тајну XX века”. Доктор Фаучи том приликом је напоменуо да страшна пандемија налик оној из 1918. стално, попут Демокловог мача, виси над главом човечанства и да се може појавити сваког тренутка. Нешто слично је поновио децембра 2020, када је поводом избијања пандемије такозваног корона вируса упозорио светску јавност да је та пандемија историјских размера и да има потенцијал да буде исто тако озбиљна и разорна, као она из 1918.
Неодољиве историјске паралеле и прожимајуће нити
Ако се све то што је речено на описаном саслушању пред Великом поротом, заједно са свим оним што се на основу тога може наслутити, сагледа из данашње перспективе, онда би иоле пажљивији посматрач могао стећи утисак да између описаних догађаја који су обележили пандемију из 1918. и онога што се тренутно догађа током најновије ковид пандемије, постоји нека заједничка нит, то јест, да је ово данашње наставак оног некадашњег. То се на елегантан начин најбоље огледа у вези између некадашњег филантропа Џона Рокфелера и данашњег модерног филантропа Била Гејтса од којих би се онај први могао сматрати претечом оног другог. Обојица су нагомилали енормно богатство, које им је омогућило да под своју контролу ставе све полуге моћи, а поготову оне најважније: медицину и фармацију.
А када је о фармацији реч, онда није на одмет приметити да и ту постоји нит која повезује та два времена, а то је IG Farben, немачки хемијско-фармацеутски конгломерат у чијем стварању је, барем што се финансирања тиче, учествовао Џон Рокфелер. Створен је 1925. стапањем шест тадашњих највећих компанија из те кључне гране индустрије, од којих су најпознатије и највеће BASF и Bayer. Након завршетка Другог светског рата такозвани савезници су га расформирали, али су оних шест компанија наставиле да раде. Поменути BASF и Bayer су данас најмоћније мултинационалне корпорације на планети.
Да би се боље разумело зашто је та хемијско-фармацеутска полуга тако моћна треба се подсетити како она функционише. Хемијска индустрија се бави производњом разних врста хемикалија, које су мање, више све отровне, али које су веома корисне у производњи оних безбројних глупости, без којих се не може замислити данашњи углавном вештачки начин живота. У тој производњи има много оних такозваних нуспродуката, који су такођер у већој или мањој мери отровни. Да се не би бацали и загађивали природу они се користе у фармацеутској индустрији за производњу лекова. Зар то није генијално? А те генијалности се сетио ко би други него генијални филантроп и еугеничар Џон Рокфелер. Али то није све, што се отпадних отровних хемикалија тиче, оне данас налазе све ширу и софистициранију примену и у прехрамбеној индустрији.
Начин на који све то наведено функционише и како се уклапа у план преузимања контроле над човечанством сажео је историчар Антон Чаиткин (Anton Chaitkin), кога је цитирала Вера Шарав на саслушању пред Великом поротом: „IG Farben није једино заслужан за успон Хитлера на власт, уз свесрдну помоћ породице Рокфелер, већ је он био део плана елите да преузме контролу над човечанством. Данашње преузимање потпуне власти и контроле од стране корпорација је кулминација тог плана и наставак спровођења програма еугенике, који је започет двадесетих година прошлог века. Циљ остаје исти – доминација над светом од стране елита и смањивање стада.”
Игра да се „Власи не би досетили”, како би се иста прича могла лакше продавати више пута.
Епилог
Ако се тој причи о шпанском грипу, испричаној пред Великом поротом, додају они детаљи наведени у Саги о вирусу и медицини:
о експериментима изведеним на Галопс ајленду у бостонској луци за време те исте пандемије, које је водила група војних и цивилних доктора, а које је пратио Милтон Розенау, угледни доктор и у то време професор на универзитету Харвард, и о томе написао детаљан извештај који је објављен 1919. године у часопису Journal of the American, а којима је недвосмислено доказано да та тајанствена болест није уопште заразна, те присиљавању цивилног становништва да у циљу „заштите” од „смртоносног вируса” удише отровни гас цинк сулфат, онда се добија комплетна слика о ономе шта се стварно догађало током једног од највећих искушења пред којим се човечанство нашло у читавој својој историји.
А поред тога се може доћи до веома корисног сазнања да тој историји не треба слепо и без резерве веровати, јер се вештим вађењем из ње неких детаља који су се стварно догодили уз истовремено додавање оних који се нису догодили, може о појединим њеним поглављима створити потпуно лажна слика, на основу које би се њени наивни читачи могли лако и елегантно обманути. А те обмане знају бити и опасне, пошто се иза њих крије она злосутна еугеника, чији је циљ да се тим наивним будућим читаоцима историје лакше продају исти штосеви, који се, што се може лако уочити уколико се та историја пажљивије чита, стално понављају, и захваљујући којима увек страдају милиони непажљивих читалаца.
Тако се десило да тачно сто година након завршетка пандемије шпанског грипа (1920) почне нова пандемија звана корона (2020), која ће се одигравати према идентичним сценарију, према којем главну улогу увек игра опасни и, наравно, смртоносни вирус, који је по правилу веома заразан и од којег се, осим ношења маски, забрана кретања и оног славног затварања, може спасити једино примањем вакцине. А све то је, не треба сметнути с ума, стотињак година пре шпанског грипа, патентирао Едвард Џенер, такозвани отац имунологије и творац прве вакцине. Пошто је, сходно томе, више него очигледно да се већ више од два века све одиграва према Џенерпвом патенту, онда се не треба љутити на његове наследнике што неке битне детаље понекад избришу из историје да се „Власи не би досетили”, како би исту причу могли лакше продавати више пута.
Пошто продаја ове најновије вакцине иде неочекивано добро, а умирање од њених последица је у току, треба бити стрпљив док се за коју годину не сумирају резултати најновије еугеничке операције. А пошто се хемијска и фармацеутска средства за остваривање циљева еугеничких операција великом брзином усавршавају, питање је да ли ће након наредних стотињак година бити довољно замораца на којима би се могле тестирати оне најновије генерације тих средстава. Али једно је сигурно, без обзира колико их тада буде, читајући званичне докуменате неће наћи ни помена о томе да је почетком треће деценије XXI века читава светска популација била вакцинисана барем два пута, пошто ће тај податак бити уклоњен.
Уколико се нешто у међувремну не промени. А надајмо се и верујмо да хоће. Јер, ваљда ће Хомо сапиенсу на крају досадити да измишља вирусе и да се онда донкихотовски безуспешно бори против тих невидљивих и непостојећих карикатура, који ни у ком случају нису достојни да буду супарници једног таквог створења као што је човек.
ИЗВОР: https://sedmasila.rs/vera-sarav-alternativni-tumac-pandemijske-stvarnosti-eugenicki-eksperiment-pomora-covecanstva/?_rstr_nocache=rstr79363bc4d3803ec4