- Почела је активна фаза борбе за то ко ће и под којим условима повезати Европу и Азију.
- У њој могу успети одлучни играчи, они богати енергентима или они који располажу значајним транзитним потенцијалом.
- Данас се у деловању Турске јасно виде њени дугорочни енергетски и транспортно-логистички интереси. Сада их додатно подстичу и спољне околности.
- Релативно затишје у Гази и појава „Савета мира“, покренута на иницијативу Трампа, оживели су расправе о новој конфигурацији Евроазије у наредним деценијама.
АУТОР: Јуриј Мавашев, оријенталиста, директор Центра за проучавање нове Турске
Бивши председник Турске Абдулах Гул изјавио је да је европска безбедност без Анкаре – илузија. У контексту повратка Доналда Трампа у Белу кућу и невољности САД да буду „бесплатни чувар“, Европа би требало да престане да се понаша хировито и да почне да се договара са тако кључним играчем НАТО-а као што је Турска, уверен је политичар.
Ова изјава није толико жеља колико констатација: у таквој логици Анкара делује већ око 15 година. Циљ је да се турска економија снабде стабилним девизним приливима, претварајући републику у незаменљиви енергетски и транспортно-логистички хаб за ЕУ.
Прва етапа биће негде активирање, а негде успостављање дијалога Турске са суседима у региону. И то управо са оним актерима који располажу енергетским потенцијалом. Процес подизања односа на виши ниво већ је покренут са Грчком, Италијом, Саудијском Арабијом, Сиријом и Ираком.
Други корак биће акумулација енергетских и транспортно-логистичких токова заинтересованих азијских актера. Да би се то остварило, Турску са енергетски богатим земљама треба да повеже мрежа магистралних гасовода, железничких и друмских путева. Само у таквом распореду Турска би могла постати заиста занимљива Европи као посредничка држава, и само у том случају би се за Турску учврстио статус „моста“ који повезује Азију и Европу.
Предуслови за то формирани су отприлике пре 15 година. Догађаји из периода 2009–2011, када су Израел, Грчка и Кипар открили гасна налазишта „Левијатан“, „Тамар“ и „Афродита“ у источном Медитерану и када се на тој основи појавио „енергетски троугао“, кориговали су курс Реџепа Тајипа Ердогана. Од тада Анкара није толико усредсређена на стварање „турског света“, колико чини све што може да елиминише главну конкурентску предност наведених играча – њихову способност да самостално обезбеде Европу гасом.
Главни пројекат „троугла“ – гасовод EastMed – према замисли иницијатора требало је да диверзификује изворе енергије за ЕУ, а самим тим и да смањи њену зависност од Русије. План Израела, Кипра и Грчке од почетка је био да се по дну Средоземног мора постави гасовод дугачак до 1900 км, који би повезао израелско налазиште „Левијатан“ и кипарско „Афродита“ са континенталном Грчком, а затим и са Италијом.
Међутим, упркос потписаним међувладиним споразумима, реализација пројекта наишла је на економске (висока цена од 6–7 милијарди долара) и геополитичке тешкоће, укључујући противљење Турске. Као резултат прилично успешних акција Анкаре у Либији 2020. и у Сирији 2024, планови „троугла“ нису остварени. Перспектива сукоба са турском флотом, која очигледно не би допустила полагање цевовода, није охрабрила актере.
Истовремено, самоуверене – па делимично и збуњујуће за „троугао“ – акције Турске у Либији и Сирији нису биле саме себи сврха, већ покушај Анкаре да створи предуслове и погодне преговарачке позиције за дијалог са Атином, Јерусалимом и Никозијом, а пре свега са Европском унијом.
Потврда за то било је то што је, непосредно пре напада ХАМАС-а на Израел у октобру 2023, турски председник Ердоган – одложивши идеолошке примедбе – потписао са израелским премијером Бењамином Нетанјахуом споразум о транзиту израелског гаса преко турске територије. У извесном смислу, Турци су већ тада постигли своје, убедивши једног од кључних конкурената и учесника „тројке“ да седне за преговарачки сто. Међутим, успех нису успели да прославе. Уместо тога, турске власти су убрзо раскинуле сарадњу са Израелцима, изразивши солидарност са ХАМАС-ом и палестинском ствари. То је цена коју Анкара плаћа за идеолошке наративе из прошлости.
Ипак, од октобра 2023. Турци нису престали да покушавају да утичу на процес преко Грчке. И тек недавно њихове активности на грчком правцу као да су уродиле плодом. Ердоган и грчки премијер Киријакос Мицотакис недавно су одржали шесто заседање Савета за сарадњу на високом нивоу, потписали низ билатералних споразума и – што је најважније – први пут после много година суштински разговарали о мерама за изградњу поверења у Егејском мору. Познато је да односе савезника у НАТО-у, поред енергетских несугласица у том региону, оптерећују и спорови око поморских и територијалних граница.
Сада је грчко издање Kathimerini забележило обећавајућу позицију Мицотакиса: „Дошло је време да уклонимо све претње нашим односима“, као и Ердоганову изјаву: „Уз добру вољу не постоје нерешиви проблеми“. Симболични су и, за грчке премијере неуобичајени, Мицотакисови комплименти оснивачу турске републике Мустафи Кемалу Ататурку. Још је значајније за регион и тему да су стране дотакле и питања источног Медитерана, истичући спремност да их решавају у оквиру међународног права – супротно турској пракси из последњих година да упорно игнорише међународно, нарочито поморско право.
Истовремено, приметан грчки заокрет у корист Турске даје основа да се претпостави да односи три гасна играча више нису тако складни као 2019, када су потписали споразум о гасоводу EastMed. Али ако су главни разлог њихових несугласица и биле турске интриге, подривање јединства „троугла“, Израела или Европе за Турску није само себи сврха. Пре ће бити да је то турски позив на дијалог – под њеним условима.
Није случајно ни то што је у пролеће 2025. Турска подигла односе са другим потенцијалним учесником пројекта EastMed – Италијом – на нови ниво. После састанка у Риму председник Ердоган и италијанска премијерка Ђорђа Мелони потписали су 11 споразума и нагласили потребу јачања економских веза, поставивши нови циљ трговинске размене – 40 милијарди долара. Посебно су се осврнули на сарадњу у одбрамбеној индустрији и могуће енергетске пројекте. Штавише, водеће ваздухопловне компаније Leonardo и Baykar потписале су споразум о сарадњи. Планирају оснивање заједничког предузећа за развој и производњу дронова, што ће ојачати позиције произвођача беспилотних летелица „Бајрактар“ – компаније Baykar – на тржишту ЕУ.
Турци покушавају да своје интересе уклопе са европским и другим путевима. Године 2023. Турска и Ирак представили су пројекат који би могао да конкурише Суецком каналу и да повеже Азију са Европом – „Пут развоја“. Реч је о мегапројекту који би железничким и друмским путевима у перспективи повезао централне делове Турске са Персијским заливом преко нафтом богатог Ирака. Штавише, „Пут развоја“ директно конкурише пројекту економског коридора под покровитељством САД и Израела „Индија – Блиски исток – Европа“ (IMEC). Иначе, и тај пројекат је осујећен новим заоштравањем блискоисточног конфликта 2023, као и ранији турско-израелски договори.
На истоку је Турска у великој мери већ обновила односе са енергетски богатом Саудијском Арабијом. Тај корак има велики значај за јачање позиције Турске у очима Европске уније. Саудијци не само да масовно инвестирају у Сирију, која је већ наклоњена Турској, већ и активно проучавају њену енергетску инфраструктуру, помоћу које би се катарски гас могао транзитом испоручивати преко сиријске и турске територије. А зашто не и европским потрошачима?
Узгред, недавне изјаве турске и саудијске стране о намери да са Пакистаном закључе одбрамбени савез Израелци су доживели веома болно. Јер је Јерусалим још донедавно покушавао да укључи Ријад не само у „Аврамове споразуме“, већ и у поменути пројекат IMEC. Сада, испада, Саудијска Арабија учествује у турским енергетским и одбрамбеним плановима који су непријатељски према Израелу. Томе, наравно, доприноси нерешено палестинско питање, изузетно осетљиво за Ријад као чувара исламских светиња.
Данас се у деловању Турске јасно виде њени дугорочни енергетски и транспортно-логистички интереси. Сада их додатно подстичу и спољне околности. Релативно затишје у Гази и појава „Савета мира“, покренута на иницијативу Трампа, оживели су расправе о новој конфигурацији Евроазије у наредним деценијама. Почела је активна фаза борбе за то ко ће и под којим условима повезати Европу и Азију. У њој могу успети одлучни играчи, они богати енергентима или они који располажу значајним транзитним потенцијалом. Првој и последњој карактеристици Анкара систематски настоји да одговара.
ИЗВОР: https://vz.ru/opinions/2026/3/8/1397299.html