- …Предложени превод је стога намењен онима који би хтели да им Свето Писмо буде разумљиво без приљежног учествовања (у богослужењима) и читања!
- Али реч Божија је дубок бунар, ризница: зато је и нужно да разумевање његовог смисла не буде дато лењивима, већ приљежним његовим искатељима.
- Свети Златоуст, постојано подстичући своје слушаоце да читају реч Божију, о томе, између осталог, учи: „Потребна нам је велика брига, љубљени, велика будност да бисмо могли да проникнемо у дубине Божанског Писма.
- Јер иначе, предајући се сну, немогуће је достигнути његов смисао; већ је неопходно ревносно испитивање, а поред тога потребна је и постојана молитва да би се бар мало завирило у светилиште речи Божије“…
АУТОР: Свети Филарет Кијевски
Писма која следе представљају одговоре Светог Филарета (Амфитеатрова) митр. кијевског на тражење обер-прокурора светог синода Руске Православне Цркве А.П. Толстоја да му изложи свој став по питању превода Светог Писма на руско наречје које је у то време у руској цркви поново покренуто.
Писмо прво
Иако ми је, по мојим немоћима, веома тешко да вам дам потпуно задовољавајући одговор о делу од тако велике важности, али, призвавши Господа Бога у помоћ, сматрам својом пастирском дужношћу да изложим своје мисли, по крајњем мојем разумевању и убеђењу своје савести, пред очима Божјим, без и најмање пристрасности. Нисам учествовао ни у преводу Светог Писма на руско наречје, предузетом код нас почетком овог века, нити у напуштању овог превода, које је уследило убрзо затим, али сам, по дужности мога чина, пажљиво пратио ток овог важног дела током мог дугог служења Светој Православној Цркви и Отаџбини.
Током вашег боравка у Кијеву, у разговору са мном, било вам је угодно да ми поставите питање: да ли је нужно и корисно превести Свето Писмо на руско наречје. Како сам одговорио тада, тако и сада одговарам, да руско наречје не може предати Свето Писмо са свом том силом и верношћу, каквим се одликује словенски превод, у коме је све што је нужно за назидање верних ради њиховог вечног спасења доступно разумевању; да ће руски превод потиснути словенски језик, који је и без тога недовољно познат нашим образованим сународницима, којима на тај начин може постати неразумљиво и само црквенословенско богослужење, које представља главно, проверено и најпоузданије средство за све синове Руске Православне Цркве за њихово назидање у вери и благочешћу, и да због свега тога сада није неопходно превођење Библије на руски језик, већ марљиво изучавање словенског језика у свим нашим духовним и световним школама и свакодневно, марљиво читање Светог Писма на њему. Ове своје мисли заснивам на следећим сагледавањима.
Пре свега, морамо обратити пажњу на путеве Божијег промисла, који је, без сумње, буднији од свих и мудрије од сваког људског мудровања брине се како о ширењу речи Божје међу народима, тако и о њеном очувању у свакој чистоти и неповређености.
Тако 1) Богу је било угодно да у почетку саопшти своју реч свом изабраном народу Израиљу само на јеврејском језику. Иако се народни језик, током времена, историјским развојем живота народа Божијег, наравно мењао, посебно после вавилонског ропства, иако се озбиљно удаљио од онога каквим је био раније и на каквом су писане свештене књиге, Богу није било угодно да се оне преводе на нови народни језик, већ су остале нетакнуте на древном језику, пажљиво сачуване од најмањих измена, а ради разумевања народа читане су у синагогама уз објашњење народних учитеља – свештеника и левита, које је сам Бог за то поставио.
2) Када се приближило време Христовог доласка, Бог, предвидевши да ће Јевреји отпасти од истинске Божије Цркве и да ће, не признавши Исуса Христа за Месију, из мржње према хришћанству одлучити да оштете јеврејски текст, посебно у пророчким књигама, које јасно разобличавају њихову заблуду, – Својим премудрим промислом тако је устројио да су сами Јевреји, и то најученији међу њима, превели књиге Старог завета на грчки, тада најопштије употребљавани језик, и тако је превод седамдесеторице тумача постављен од самог Бога као чврст и неуништив бедем против љутих непријатеља хришћанства – јеврејских рабина. Овај превод је прихватила Новозаветна Црква, као начињен под несумњивим руководством Духа Божјег и под особеним надзором промисла Божијег, тако да су чак и апостоли наводили одломке из Старог Завета управо према овом преводу, а оци васељенске Цркве су га постојано имали, као и књиге Новог Завета које су апостоли већ написали на овом истом језику, као непогрешиво руководство у одређивању догмата вере и у делу спасења; и Васељенски сабори су се њиме руководили при састављању православног исповедања вере и разобличавању јеретика.
3) Ваша Мајка Црква, источна грчка превод Седамдесеторице, заједно са првоначалним текстом Новог Завета, од првих векова постојано је признавала као толико свете и неприкосновене да никада није покушала нити сматрала потребним да преведе свештене књиге на било које ново наречје, упркос чињеници да се грчки језик временом видно променио и да се све више и више удаљавао од језика свештених књига. Иако су још у првим вековима били познати и други преводи Старог Завета, као што су: Акиле, Симаха, Теодотиона, ти преводи, које није начинила Црква, већ поједина лица, нису били признати нити одобрени од Цркве и никако нису били у општенародној употреби. Уместо превода на народни језик, оци Грчке Цркве су подстицали народ да чита Свето Писмо на том самом језику, на којем је оно првобитно примљено, а да би разумели његов смисао, старали су се да га објасне народу, при чему су се углавном држали превода седамдесеторице.
4) Такво дубоко поштовање према старогрчком тексту свештених књига и живо уверење у његову неприкосновеност увек је постојало и постоји и данас у Грчкој Цркви. Чак и сада, под тешким јармом мухамеданства, као што чврсто чува у свој чистоти догмате православне вере и богослужење на свом древном језику, тако и поседује само један текст свештених књига – древни, и не помишља о преводу на ново наречје. Иако је у скорије време направљен и одштампан превод Новог Завета – и то само Новог – на новогрчки језик, и иако је у предговору штампаном при издавању Новог Завета на руском наречју речено, што је очевидно из извештаја Руског библијског друштва за 1814. годину, да је у Грчкој Цркви патријаршијском повељом, народу одобрено читање Светог Писма Новог Завета на новијем грчком наречју, но сведочанство Библијског друштва није сведочанство самог патријарха. Ако би таква повеља заиста постојала, она би онда била одштампана при издавању Новог Завета на новогрчком језику. Но тога нема, те је стога и постојање такве повеље подложно сумњи. Напротив, познато је да овај превод уопште није направљен од стране Грчке Цркве, већ под утицајем Енглеског библијског друштва, и да је направљен не само без благослова грчких јерараха, већ одлучно без њиховог знања и противно њиховој вољи, и недавно, при патријарху константинопољском Григорију, он је одбачен, осуђен, мноштво његових примерака одузето је од народа и спаљено.
5) Када је дошло благословено време обраћања словенских народа у хришћанску веру, Божији промисао је тако уредио да је за њих начињен превод Светог Писма на њихов матерњи словенски језик, и књиге Старог Завета су преведене не са јеврејског текста, већ управо са грчког превода седамдесеторице тумача. Превод су начинили свети људи, може се рећи равноапостолни, Кирило и Методије, дакле, несумњиво, по нарочитом устројству и руководству Духа Божјег. Наши преци, прихвативши овај превод, чували су га неприкосновеним као непроцењив дар и благослов свише; од њих смо и ми примили ово драгоцено наслеђе. Колико је векова већ прошло и колико хиљада хиљада је прешло из недара Руске Цркве у Царство Небеско, и какви су се велики угодници јавили под руководством речи Божије, читане или слушане на нашем древном матерњем језику! Притом, блажени преци наши, попут Грчке Цркве, никада нису помишљали нити сматрали нужним да направе нови превод због спољашњих промена народног језика у различитим временима. Само су с времена на време, наши јерарси, као у прошлом веку, при царици Јелисавети Петровној, Светим синодом, са новим издањем Библије, вршили незнатне промене у речима или изразима, а нејасне, или нетачне, као и оне које су се грешком поткрале замењиване су другима, или су на маргинама или испод црте давана појашњења, док је основни текст остављан непромењеним.
6) Бугарска, Србска и друге цркве наших сродних словенских народа који су остали православни такође чувају древни превод Светог Писма неприкосновеним, упркос томе што су се њихови народни језици још више удаљили од древног библијског језика словенског него наш руски, не покушавају да преведу на свој садашњи језик ни Библију ни богослужбене књиге. И потпуно сам сагласан са вама да се у овој околности огледа посебно премудро устројство Божијег промисла: сви словенски народи, раздељени својим политичким положајем, уједињени су, како јединством православне вере, тако и јединством језика на коме сви они читају реч Божију и савршавају богослужење.
7) Иако се, почетком овог века, код нас јавила замисао о превођењу Светог Писма на руско наречје, и иако су на овом наречју издати Нови Завет и Псалтир, но ова мисао се није родила у Руској Цркви, нити у јерархији, нити у народу, већ баш као и идеја о преводу на новогрчки језик, у Енглеској, гнезду свих јереси, секти и револуција, и одатле је пренета од стране Библијских друштава, и првобитно прихваћена, не у Светом Синоду, већ у канцеларији главног обер-прокурора и развијена у огромним размерама у бившем Министарству духовних дела. Такав почетак, а исто тако и последице овог дела, јасно показују да на њему није било благослова свише: јер је и Министарство духовних дела услед ове особене околности затворено, и један од главних делатника овог пројекта са стране јерархије, покојни митрополит Новгородски и Санкт-Петербуршки Серафим, када је увидео последице овог пројекта, устао је против њега свом силом, и превод је заустављен највишом вољом блажене успомене Императора Александра Павловича, иако то није званично објављено из веома оправданих разлога. На почетку владавине блажене и вечно незаборавне успомене најблагочестивијег Императора Николаја Павловича, иако је било покушаја да се такав превод опет установи, ипак он, проникнувши у политички циљ, тако непријатељски настројеног према Православној Цркви и нашој отаџбини Енглеског библијског друштва, за сво време своје славне владавине до саме кончине није дозволио да се ово питање обнови.
Што се тиче обнављања питања о преводу Светог Писма на руско наречје у данашње време, мени су познати разлози који су то подстакли, а они изнети у Забелешкама1 које сте ми послали никако нису задовољавајући.
1) „Свети пророци и апостоли“, каже се у првој тачки Забелешки, „писали су свете књиге на природном и општеупотребљаваном језику оних народа којима су ове књиге првобитно требало да буду намењене, и предавали су их за општу употребу на црквеним сабрањима и ван њих. Они су нам показали пример превода са првобитног језика на други, више употребљаван. Тако, Свети Златоуст пише да је јеванђелист Матеј за оне од јевреја који су поверовали саставио Јеванђеље на јеврејском, али је у то исто апостолско време оно преведено на грчки.“ Али и за словенске народе, а самим тим и за нас, Свето Писмо је преведено на наш природни словенски језик, који је до сада код нас у општој употреби на свим црквеним сабрањима, и не може се рећи да је неразумљив за Русе и ван црквених сабрања. Једно је дело превести Свето Писмо на језик целог једноплеменог народа, као што је грчки, словенски, латински, грузијски итд., што је потпуно сагласно са путевима Божијег промисла, Којим је то и било устројено; а друго је дело превести на наречје који користи само један део једноплеменог народа. Ако преводимо на руско наречје, зашто онда не бисмо преводили и на малоруско, белоруско и друга!…
2) „Свети Оци су увек подстицали верујуће да читају Свето Писмо.“ Али су подстицали читање на том самом језику на којем су га имали, уопште не размишљајући, као што је горе речено, о превођењу на народни језик. А да би народ што боље разумео Свето Писмо, трудили су се да објасне смисао свештених речи у црквеним беседама и својим посебним делима – књигама тумачења. То је и нама неопходно, чак и ако би Свето Писмо било преведено на руско наречје. Јер без обзира на то на ком наречју издато, због своје узвишености и дубине увек ће захтевати тумачење.
3) „Језик словенског превода Библије, опште разумљив и опште употребљаван у своје време, више није такав у садашње време. За један део православног народа он постаје разумљив посредством приљежног учествовања у црквеним богослужењима и читањима: али други, бројнији део, нема ово преимућство и захтева руски превод као помоћно средство за разумевање Светог Писма.” Предложени превод је стога намењен онима који би хтели да им Свето Писмо буде разумљиво без приљежног учествовања (у богослужењима) и читања! Али реч Божија је дубок бунар, ризница: зато је и нужно да разумевање његовог смисла не буде дато лењивима, већ приљежним његовим искатељима. Свети Златоуст, постојано подстичући своје слушаоце да читају реч Божију, о томе, између осталог, учи: „Потребна нам је велика брига, љубљени, велика будност да бисмо могли да проникнемо у дубине Божанског Писма. Јер иначе, предајући се сну, немогуће је достигнути његов смисао; већ је неопходно ревносно испитивање, а поред тога потребна је и постојана молитва да би се бар мало завирило у светилиште речи Божије“ (Беседа 21 на Јеванђеље од Јована). Хоће ли после овога, Свето Писмо заиста бити разумљиво без приљежног учествовања (у богослужењима) и читања, ако га будемо имали на руском наречју? За онога ко га чита са дужним страхопоштовањем и марљивошћу, немогуће је да оно не буде разумљиво и на словенском језику, барем већим делом, посебно књиге Новог Завета, и за већи део руског православног народа. Свети Златоуст поново тако расуђује о овоме: „Кажу, шта ако не разумемо оно што је садржано у Светом Писму? Чак и ако не би разумео то, што је садржано у њему, већ од самог читања задобијаш велико освећење. Међутим, немогуће је да баш ништа не разумеш… Уистину, коме је неразумљиво оно што је написано у Јеванђељу? Ко, чувши: блажени кротки, блажени милостиви, блажени чисти срцем и друге сличне ствари, има потребу за учитељем, да би ово разумео? А знамења, чудеса и приповести, нису ли свима јасни и разумљиви? То је само изговор, оправдање, покров за лењост. Зар ти не разумеш шта је овде садржано? Можеш ли икада разумети када ти уопште и не гледаш тамо? Узми у руке Библију, прочитај целу историју и, чувајући у сећању оно што је јасно, често се враћај на оно што је неразумљиво и нејасно. Ако не можеш, чак ни при постојаном читању, да разумеш то што читаш, пођи код онога ко је мудрији, иди код учитеља, реци му шта је написано, покажи све своје усрђе. Бог, видећи да прилажеш толико старање, неће презрети твоју марљивост и бригу. Ако ти човек не објасни то што желиш, онда ће ти Он сам то несумњиво открити.“ (Беседа 3. о Лазару)
4) Чињеница да у словенском преводу Библије постоје места у којима је састав речи неразумљив и која захтевају поређење са оригиналним јеврејским и грчким текстом није довољан основ за израду превода; јер, као прво,све што је нужно за спасење и неопходно за разумевање уопште свим хришћанима у Светом Писму и на словенском језику, као што је више речено, јасно је, а то је за већину народа довољно и више него довољно; као друго, парохијско свештенство, у данашње време, довољно је образовано у духовно-образовним установама и тамо је научено посебном науком у разумевању најтежих места Светог Писма, стога им није потребан превод, а за мирјане, који желе да разумеју Свето Писмо у потпуности и савршенству, нужно је тумачење, а не превод. Иностраним преводима обраћају се само они који су не само слабо упућени у словенски језик, већ и мало уважавају руски; такви људи би давали предност страним преводима у односу на руски, када бисмо га имали. И овде кривица није у томе што немамо руски превод, већ уопште у несрећном пристрашћу према иностраном, који се мора ограничавати другим мерама. Уосталом мислим да број таквих и није толико велики да би због њих предузимали тако тешко изводљиво и опасно дело.
5 и 6) На ове тачке, које се тичу превода који смо започели, а затим обуставили, коментари су већ изложени више, и у њима ја не само да не видим довољну основу за поновно покретање овог дела, већ напротив видим разлоге који би требало да нас задрже од поновног покушаја.
7) Да постоји народна потреба за руским преводом Светог Писма не само да је недоказано, већ је и нетачно. Од сто хиљада православних људи, можда десет до двадесет га тражи и купује, и од њих, половина само из радозналости, а не ради назидања. У међувремену, да је народ задовољан словенским преводом јасно доказује чињеница да се, из једне штампарије Кијевско-печерске лавре, велики број примерака Псалтира и Новог Завета на словенском језику распродаје сваке године. Такође не доказује народну потражњу за руским преводом ако странци упадну код нас са својим издањем Библије на руском језику. Штавише, ова веома важна околност мора се пажљиво истражити, и не може се у овој ствари ослањати само на сведочанства других који су је видели, и против таквог незаконитог упада држава мора предузети одговарајуће мере; уосталом, са распрострањивањем руског превода, таква инвазија не само да неће престати, већ ће вероватно постати још силнија. Штавише, имајући у виду неке Русе који желе да имају Свето Писмо у руском преводу, чији је број, међутим, једва значајан, при расуђивању о овој ствари, никако не смемо изгубити из вида нашу заблуделу браћу – староверце и расколнике, којима ће нови превод Библије несумњиво дати нови повод за тврдоглаво отуђење од Православне Цркве и послужиће ширењу раскола; јер ако је исправљање богослужбених књига дало повод за раскол, шта све онда не може уследити након појаве новог превода књига Светог Писма? Познато је да се код нас, истовремено са оснивањем библијских друштава и појавом руских превода појединих књига, раскол интензивирао и проширио у великој мери.
На основу разматрања изложених у Забелешкама, приложеној уз виђење Ваше Екселенције, формиран је став по питању обнављања пројекта превођења Светог Писма на руско наречје. У вези са овим ставом, износим следеће коментаре.
1) У првој тачки каже се да се овај пројекат треба обновити са крајњим опрезом, какву његов значај захтева; у петој тачки такође се каже, да ток овог пројекта не може бити пожуриван. У потпуности се слажем са овим, стога сматрам да је неопходно, не пожурујући почетак овог пројекта, да се он најпре размотри темељно и са свих страна; такође у потпуности признајем исправним ваше мишљење да по овом питању најпре треба да се посаветујемо и сагласимо са Грчком Црквом; јер сам више рекао да Грчка Црква, у својим оквирима, никада није дозволила и до сада не дозвољава никакав нови превод Библије за народну употребу. Врло лако се може догодити да она и наш нови превод Светог Писма неће признати православним, да ће као резултат тога, посебно при садејству непријатеља, прогласити нашу Цркву одступницом од Православља; јер је извесно да је и сада, током последњег рата, лорд Редклиф, енглески изасланик у Турској, захтевао од патријарха константинопољског Антима да прогласи Руску Цркву неправославном. Такође је нужно имати у виду да ће се новим преводом Библије нарушити наш савез јединства са осталим словенским православним црквама, који се нарочито чува управо тиме што имамо Библију и богослужење на истом језику; јер је такође познато да на Западу постоји посебно друштво, основано папском булом ради преобраћања Словена из православља у латинство, како на аустријским тако и на просторима под турском влашћу. Стога, без сумње, ово друштво, које се за постизање свог циља служи свакојаким лукавим мерама, окористиће се и новим преводом Светог Писма на руско наречје, те ће њихови мисионари почети да сугеришу Словенима како ми Руси имамо и текст Светог Писма, не више онај који је предан свим словенским народима Светим Кирилом и Методијем, а то је тим опасније што Латини сматрају да ови просветитељи Словена припадају њиховој цркви и тада ће се, на крајњу несрећу Православља, прекинути последња свеза која сједињује словенска племена са нашим отечеством.
2) У другој тачки се каже: „усвојити као правило да превод буде што тачнији и да се разумљиве речи и изрази без потребе не замењују простонародним“; у четвртој тачки, која се тиче превода Псалтира, такође се примећује да претходни превод треба „исправити упоређивањем грчког и јеврејског текста“. То је све што је одређено да се учини по питању начина извођења дела од тако изузетне важности као што је превод речи Божије. Коме ће се ово дело поверити, где треба да се изврши, које мере треба предузети да би се извршило потпуно поуздано и успешно – о томе ни речи. „Превод треба да буде по могућности тачан“. Ово правило је крајње неодређено, и уз то ко може гарантовати да ће нови превод бити савршенији од претходног (мисли се на претходни превод на руски језик из прве половине XIX века, прим. прев.), у коме су, на пример, у Псалтиру, нека места преведена потпуно несагласно са оним како их у Новом Завету наводи апостол Павле, и да се превод пророчких књига неће показати тако нечестивим, као онај који је не тако давно штампан у неколико стотина примерака и дељен на предавањима у Санктпетербуршкој духовној академији?
3) У петој тачки се каже да превод, који ће се постепено израђивати, треба прво „објавити у једном од периодичних издања духовне управе, чиме ће се отворити погодност да се сагледају судови о њему и да се помоћу њих превод усаврши“. И неприлично је и није безопасно због божанствене важности Светог Писма предати народу на читање незреле опите његовог превођења, а посебно пророчких књига, и затим призивати судове о овом преводу сваког читаоца. Уопште, по мом мишљењу, ово дело никако не може бити дело школе или предмет школских активности на академијама. Чувени древни преводи нису настајали на овај начин: превод Седамдесеторице, наш словенски превод, чак ни латински. Тачно, као што примећујете, сама ученост није довољна за разумевање силе богонадахнутих речи Светог Писма.
Уместо тога, да би превод Светог Писма на руско наречје био користан као помоћ народу за разумевање речи Божије предлажем следеће мере:
1) Оставивши основни текст словенског превода заувек неприкосновеним, следећи пример наших предака и Грчке Цркве, која га је у свим временима, сагласно са Руском Црквом, признавала као освећен древношћу и прадат нам од светих словенских апостола – Методија и Кирила, није излишно побринути се, да се са новим издањима Библије, постепено уводе неке исправке на оним местима која су посебно неразумљива, замењујући неке речи, па чак и целе изразе, другима, јаснијим и прецизнијим, или их стављајући на маргине, или испод линије у облику напомена и објашњења, држећи се, притом, строго словенског склада и обрта речи. Као пример достојан подражавања имамо издање Библије које је израдио Свети синод у време царице Јелисавете Петровне.
2) Овај пројекат може се започети пре свега издавањем Новог Завета, а затим прећи на Псалтир и целу Библију, и притом не учинити ово предметом школских студија, већ да се за ово формирају посебни комитети у Кијеву, Санкт Петербургу и Москви, под непосредним и личним руководством тамошњих епархијских архијереја, од лица, по њиховом избору, најпоузданијих не само по образовању, већ нарочито по благочешћу, делом од оних који служе при академијама, а делом и нарочито, ако је могуће, од оних који су потпуно слободни од просветне делатности – такви комитети треба углавном да се налазе у лаврама; ови комитети треба да поделе пројекат на делове, међутим, на такав начин да узајамно опште и да се саглашавају о свему међу собом, како би се сачувало неопходно јединство у раду, а коначна редакција свих исправки треба да припада непосредно самом Светом Синоду.
3) Као руководство за Нови Завет, треба прихватити грчки оригинал, како из најсавеснијих иностраних издања, тако најпре онај који тренутно употребљава Грчка Црква, при чему је корисно имати у виду и древне словенске примерке, као што су Остромирово Јеванђеље, које је издао Востоков, и Острошко издање. За Стари Завет, као главно руководство треба имати превод седамдесеторице, тумачења светих отаца грчких цркава, и затим узети у обзир, мада веома опрезно, јеврејски оригинал; јер се на верност садашњих издања јеврејске Библије никако не може ослонити, што доказује руски превод Псалтира, који, како с правом примећујете, често садржи противречност са истинитим, тј. са православним смислом пророчанстава.
4) Независно од овога, неопходно је позабавити се тиме да се за народ састави и објави кратко, по могућности, тумачење целог Светог Писма, изабрано из (дела) отаца цркве. Ово дело може се поверити у деловима како духовним академијама тако и духовним лицима познатим по свом образовању, благочестивости и способности за такво дело. Тумачење се може штампати постепено у периодичним издањима која излазе при академијама. Овде, ако се нешто и не догоди тако, неће бити опасности, а грешка ће се лако исправити без саблазни за народ.
5) Пошто је знање словенског језика много боље сачувано међу простим народом јер усрдније посећује црквене службе и пажљивије слуша црквено појање и читање, и многи, чак и међу неписменима, знају напамет многе псалме и црквене песме, док је ово знање слабо, углавном у вишем сталежу, због пристрастности према иностраном, због ретког и непажљивог слушања црквених служби, а најважније од свега тога, зато што деца овог сталежа почињу да уче не по словенским азбукама, већ по руским, те је стога, по мом мишљењу, на ово потребно обратити најстрожу пажњу. Свети синод треба да изда словенско-руске азбуке за учење деце, по узору на нашу стару азбуку, са текстовима за почетно вежбање у читању, на словенском и руском језику, изабраним из Библије, богослужбених књига, дела Светих Отаца, посебно Димитрија Ростовског, и из најпоучнијих и најблагочестивијих руских књига, и захтевати, уз садејство власти, да се искључиво те азбуке употребљавају од стране народа свих сталежа. Азбуке и књиге, које се сада у нашој земљи објављују у великим тиражима за образовање и почетно читање деце, најчешће само ради материјалне добити, од стране појединих лица, која уопште нису призвана на то, у којима је не само словенски језик потпуно избачен, већ се уместо благочестивих текстова за почетно читање нуде најпразније, ако не и штетне, бајке, басне и приче, безусловно треба повући из употребе и објављивање таквих књига од стране појединих лица мора се у будућности потпуно забранити. Исто тако, потребно је затражити од Министарства народне просвете, Управе војних образовних установа и Главног савета женских образовних установа, како би се и тамо усвојило као неодступно правило да се захтева да деца која полазе у школе морају бити учена по тим књигама које је објавио Свети синод и да умеју да читају на словенском језику исто тако добро као и на руском. Ова мера, поред тога што ће њеним посредством читање Светог Писма на словенском језику бити доступно и разумљиво свима, може бити веома корисна и у другим погледима: у децу, која тек почињу да уче, биће положен почетак истинске премудрости – побожност и страх Божији; и знање напамет од малих ногу молитава, псалама, богослужбених песама и осталог биће им изузетно благотворно за цео живот, уместо тога што сада, учећи по грађанским азбукама, они неретко, како се жале вероучитељи у образовним установама, полазећи у школе, не знају ни основне молитве: Царју небесни и Оче наш, и уопште не знају да читају на словенском. Иако касније у гимназијама као посебан предмет уче словенски језик, но и од тога бива већ мало користи; а у другим школама, на пример, војним, институтима, нема ни тога.
6) На крају, не би било излишно да се, за светске људе и оне који уопште не познају словенски језик, састави и објави речник словенских речи употребљених у Светом Писму, са преводом и објашњењем њиховог значења на руском језику.
Изложивши своје мисли са најдубљим смирењем пред Богом, Његовом светом речју и Православном Црквом, приближавајући се свакодневно мојој кончини и спремајући се да предстанем пред непристрасни суд Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, свим срцем молим Његову благост да, не по људском мудровању, већ по премудром Промислу Свом Он Сам устроји, како зна, најбоље и најкорисније у вези овог изузетно важног дела и сачува мир у Православној Цркви Својој, након што је даровао благодатни мир нашој отаџбини преко Свог помазаника, најблагочестивијег Императора Александра Николајевича. (21. децембар 1856. године).
—
Следеће писмо кијевског митрополита обер-прокурору, послато 1. јануара 1857. године, написано је са још већом решеношћу против превода свештених књига на руски језик. Заједно са копијом два документа, осталих после покојног митрополита кијевског Евгенија, а који се тичу превода Библије на руски језик који је предузело Руско библијско друштво, преосвећени је послао и своја запажања о Библијском друштву.
Писмо друго
Ваша Екселенцијо, изволите погледати из каквог мутног или отровног извора се јавила на светој руској земљи, нашим светим прецима потпуно туђа, мисао о овом преводу. Поверавам вашој благоразумности и усрђу за Свету Православну Цркву и отаџбину да употребите ове информације како бисте сачували неприкосновеност, нама родног, словенског текста Светог Писма, који ја, у дубини душе, поштујем као нашу отачаствену светињу… Вероватно, све подробности овог пројекта још нису дошле до Његовог Императорског Величанства. Ваша је обавеза да са највећом преданошћу известите помазаника Господњег детаљно о свему, по дужности ваше службе. Бог је сведок! У души немам ни најмању осуђујућу мисао за моју сабраћу и саслужитеље који су се сагласили да се поново започне превод Светог Писма Старог и Новог Завета на руско наречје. Све их срдачно поштујем као ревнитеље Православља и пастире који се брину о назидавању стада која су им поверена. Штавише, скоро сви они су ми стари пријатељи. Али уз све моје дубоко поштовање према њиховом достојанству и пријатељству, не могу се сагласити са њима да се поново започне превод, чије ће последице вероватно бити још жалосније по нашу мајку, Православну Цркву и наше отечество, а посебно у садашње време, када непријатељи Православља жељно ишчекују сваку прилику да нам науде… Не дај Боже, ако после Библије почну да преводе са словенског на руски језик богослужбене књиге; тада ће сав православни народ престати да посећују храмове Божије. Нека би Господ Бог сачувао нашу мајку Цркву и наше отечество под покровом своје благости и милосрђа.
Напомене
1 Обер-прокурор Светог синода, гроф А. П. Толстој, проследио је митрополиту кијевском Филарету нацрт поменутог декрета Светог синода, под општим насловом „Забелешке“. „Прва ствар“, написао је гроф А. П. Толстој, „која је до мене стигла пре него што сам ступио на дужност, а коју ће Ваше високопреосвештенство изволети да размотри из приложене Забелешке, јесте сада поново отворено питање превођења Светог Писма на руско наречје. Ову Забелешку, састављену у облику декрета Светог синода, лично ми је уручио Његово Преосвештенство Митрополит московски пре мог одласка из Москве. Мишљење изражено у Забелешки прихватили су без приговора и остали чланови Светог синода у време њиховог боравка у Москви.“
Писма су преузета из књиге Иларион Алексеевич Чистович – История перевода Библии на русский язык
Превод: Братство Серафимово, децембар 2025.