Место радње: Југославија, 1960-те.
Мрачна затворска болница негде у планинама Босне.
Епоха: Титоизам. Суров, атеистички, параноидни комунистички режим.
Вера у Бога је државни злочин.
Црква је главни непријатељ.
У затвору са највишим обезбеђењем, након година злостављања, глади и батина, умирао је старац.
Ово није био обичан затвореник.
Ово је био последњи побуњеник.
Митрополит црногорско-приморски Арсеније (Брадваревић). „Гранитни епископ“, како је био познат у народу.
Човек титанске воље и непоколебљиве вере.
Ухапшен је, изведен на инсценирано суђење због „контрареволуционарне активности“ (што значи, због тога што је био епископ) и осуђен на споро уништење.
Власти су славиле своју победу.
Последњи симбол старог света је био сломљен.
Када је умро, најбољи патолог престонице је хитно позван у затвор.
Добио је јасан државни задатак: да изврши обдукцију и састави званични извештај.
Извештај који је требало да заувек развеје сваку „религиозну спекулацију“.
Требало је да пише: „Затвореник Брадваревич је умро природном смрћу, узрокованом сенилном немоћи и цирозом јетре“.
Ово је требао да буде последњи ексер у ковчегу Цркве.
Скалпел атеизма требало је да коначно сецира и разоткрије „мит о светости“.
Три особе су се окупиле у хладној, поплочаној сали за обдукције:
сам патолог (тврдокорни комуниста и материјалиста), његов асистент и ћутљиви цивил из УДБЕ, службе државне безбедности.
Обдукција је почела.
Доктор је радио професионално и цинично.
„Дакле… Плућа показују знаке хроничне туберкулозе, вишеструке ожиљке.
Јетра показује тешку цирозу, као што смо и очекивали.
Желудац показује чиреве, екстремну исцрпљеност…“
Сваки рез, свака реч потврђивала је званичну верзију.
Старац је једноставно жив иструнуо од болести.
Цивил је одобравајуће климнуо главом.
Све је ишло по плану.
Још једна ствар је остала.
Срце.
Доктор је направио уобичајени рез и извадио га.
И …замрзнуо се.
Скалпел је испао из његових ослабљених прстију и звецнуо о метални сто.
Асистент је побледео.
УДБАш се нагнуо напред.
Усред пропалих, болесних, распаднутих органа, у докторовом длану лежало је срце савршено здравог, младог човека.
Није било сиво и млохаво, као код свих стараца.
Било је јарко ружичасто, еластично, снажно.
Без иједног ожиљка.
Без иједног знака исхемије или инфаркта.
Срце олимпијског шампиона у грудима исцрпљеног затвореника.
Било је немогуће.
Било је апсурдно.
Противречило је свему што је доктор научио у институту, свему што је знао о људској физиологији.
Окренуо га је… и видео да је апсолутно савршено.
„Ово… је аномалија“, процедио је кроз зубе, покушавајући да сачува образ.
„Врло редак случај…“
Човек у цивилу је ћутке зурио, а у његовим очима се појавио хладан, животињски страх.
А онда се догодило нешто што је ову аномалију претворило у ужас и откровење.
На хладном челичном столу, под јарком светлошћу операционе лампе, у смртној тишини мртвачнице, у присуству тројице атеиста…
Срце Светог Арсенија, одвојено од његовог тела, направило је једну, јасну, снажну контракцију пред њиховим очима.
ТУП.
То није био грч мишића који је умирао.
Био је то ударац.
Пун, самоуверен, жив откуцај срца које више није било повезано ни са мозгом ни са телом.
Тишина која је уследила била је заглушујућа.
Чинило се да траје вечност.
Доктор је погледао своје дрхтаве руке.
Агент државне безбедности зурио је у срце, неспособан да скрене поглед.
Био је то апсолутни колапс њиховог света.
Живи доказ онога што није могло бити лежао је пред њима на столу, пулсирајући топлином коју су готово могли да осете на својој кожи.
Био је то одговор.
Без речи.
Одговор мртвог свеца на цео њихов систем. На сав њихов материјализам.
Нико не зна шта су следеће рекли.
Извештај о аутопсији је фалсификован.
Тело је тајно сахрањено у необележеном гробу.
Доктор, асистент и агент су били приморани да потпишу споразум о неоткривању информација под казном смрти.
Али тајна се не може чувати.
Деценијама касније, након пада режима, стари, седокоси лекар, целог живота мучен ноћним морама, признао је ову причу младом свештенику на самрти.
Ово није прича која ће се памтити један дан.
То је прича која се урезује у подсвест.
Јединствена је јер чудо овде није у помагању људима, већ у доказу против атеизма.
Бог се није свађао са комунистима.
Једноставно је оставио један непобитни материјални доказ на њиховом столу.
Срце.
Живо срце свог мртвог ратника.
После нечега оваквог, више се не може једноставно рећи: „Верујем“ или „Не верујем“.
После нечега оваквог, човек може само да ћути. И да размишља..
ИЗВОР: srpska24.me