- АУТООКУПАЦИОНА култура поништавања непрекидно се руга „небеском народу“.
- Они заправо презиру обичног, малог човека, сваку његову потребу за духовношћу, третирајући га као какво животињско биће.
- А онда тај мали човек покаже спремност да направи један подвиг, не највећи, али ипак подвиг – мали подвиг малог човека: да сатима стрпљиво чека да се поклони светињи.
- То „животињско“ биће одједном је показало да има духовну вертикалу, да има свој унутрашњи живот – и настане опште изненађење и запрепашћење.
- Али, за свакога ко зна колико су наше цркве пуне недељом, на литургији – у огромном контрасту спрам цркава на Западу – ових пола милиона малих људи, који су дошли на поклоњење великој светињи, није никакво изненађење.
- Да вас народ не би изненадио морате га најпре познавати. Али, не можете га познавати ако га презирете.
АУТОР: Данијела Миладиновић
Овако, у разговору за „Новости“ др Слободан Антонић, редовни професор Одељења за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду и сарадник Института за социолошка истраживања на овом факултету, коментарише феномен огромног интересовања грађана да се поклоне часном појасу Богородице. Политички аналитичар и колумниста угледних медија, за наш лист говори и о положају Српске православне цркве, Косову и Метохији, предстојећим ванредних парламентарним изборима.
* Зашто део наше јавности свим снагама настоји да ову појаву прикаже као „заосталост и примитивизам“, у најмању руку?
– То је онај део јавности који све посматра кроз политичке наочаре. Тачније, кроз странчарске наочаре – „наша“ страна и „њихова“ страна. Они мрзе не само сваког „њиховог“, већ и сваког ког не могу да угурају у калуп „ми ангели“ а „они демони“. Пола милиона људи испред Храма Светог Саве заправо су надстраначка и надполитичка појава. Отуда, после почетног изненађења, таква провала аспидског сиктања и бљувања отрова. Мора се размагнетисати та опасна странчарска поларност у нашој политици и у нашој јавности. Морамо очувати право институција да буду надстраначке – као што је СПЦ. Морамо заштити право људи да буду уздржани према сукобљеним странама, па и критични према обе стране. Освешћивању те потребе велики допринос дали су, самом својом појавом, сви они људи испред Храма, као један велики апел за мир, самосавладавање и љубав према ближњем.
* Констатовали сте да се компромитовање Цркве одвија годинама и за то користите и израз поганоолуја. Да ли вам се чини да је поганоолуја у последње време добила на узлету у делу јавности и шта је узрок?
– Није реч о спонтаној појави, већ о пројекту, преко ког се индукује одређени тип понашања. Као што сам показао у недавној серији чланака, атлантистичке структуре су препознале Српску православну цркву као институцију од огромног угледа у народу, над којом, међутим, немају контролу. Зато се из тих кругова у Србију деценијама упумпава велики новац за пропаганду, како за „белу“ тако и за ону „црну“. А големи део црне пропаганде усмерен је управо против СПЦ. Главне полуге те пропаганде су атлантистички медији, компрадорске НВО и аутоколонијални инфлуенсери. Тако је у делу наше јавности створена особена култура поништавања, у којој су главне лозинке: „враћају нас у средњи век“ и „није мој патријарх“. Прва је намењена младима и образованима, а друга верницима. Наравно, ти што нас плаше средњим веком немају ништа да кажу о срљању европских елита у рат са Русијом. А то нас директно враћа у камено доба. И друго, верници знају: од „није мој патријарх“, до „није мој Христос“, кратак је пут.
* Како оцењујете ситуацију на Косову и Метохији у светлу све екстремнијих напада Приштине на српски народ – хапшења, подизања оптужница, укидања свих српских институција…?
– Косово је наша окупирана територија. То наша држава тако не сме да каже, али тако мора да се постави. А заједно с њом и сви ми. До овог тешког стања дошло је како због неповољних међународних околности тако и због грешака наших власти. Косово је двеста година такозвана насељеничка колонија – некад под патронатом Османског царства, а данас под заштитом атлантистичког империјализма. И као код сваке насељеничке колоније, циљ је да се уклоне староседеоци, преузму земља и сви ресурси. При чему овде имамо и апропријацију целокупне културне баштине староседелаца. То је она смешна прича да су Високи Дечани и Богородица Љевишка албански споменици. Но, у процесу деколонизације, као и у борби против неоколонијализма, знају се модели отпора насељеничким колонијама. Те моделе наша држава једноставно мора да примени и на случај Косова.
„Култура лупетања“
У СВОЈОЈ колумни „Бабарога православне џамахирије“, проф. Антонић, између осталог, коментарише ставове о наводној клерикализацији Србије:
– Сама СПЦ данас изричито одбија свако политичко ангажовање клирика, па распредање прича о некаквој „клерикализацији Србије“ припада типичној овдашњој „култури лупетања“. Код нас се, заправо, клерикализам изједначава с одсуством секуларизма, али се под секуларизмом не подразумева раздвојеност Цркве и државе у јавној сфери, већ потпуно искључење Цркве из јавности. Какве бисмо ли тек тираде о клерикализацији слушали да је и у Србији политички поредак такав да у њему владике по положају (ех officio) имају посланичко место у Скупштини – као што у Британији у Горњем дому и дан-данас седи 26 бискупа Англиканске цркве. Они учествују у дебатама, гласају о законима и имају право да предлажу амандмане, чиме непосредно врше законодавну власт. … Данас у свету око 20 одсто држава има званичну религију, док у 15 одсто постоји изричита уставна обавеза да шеф државе мора припадати одређеној вероисповести. Србија не спада ни у једну од тих група, па ипак наши евроатлантски „узбуњивачи“ не престају да галаме о „клерикализацији Србије“?!
* Следе ванредни избори на јесен, да ли се могу очекивати и физички сукоби уколико опозиција не буде задовољна резултатима?
– Могу, ако је план да се насиљем дође на власт. Али, огромна већина нашег друштва жели да се политички спорови решавају гласачким листићима, односно у Скупштини, а не тучом и јурњавом по улици. Опозиција мора да истакне конкретне захтеве у вези изборних услова, ако сматра да препоруке ОДИХР нису довољне. Мене чуди зашто се, рецимо, не захтевају камере на сваком бирачком месту – што је технички и финансијски сасвим изводљиво. Као да опозиција не жели потпуно јасне и чисте изборе, како би се могло накнадно протестовати због неодговарајућег резултата на изборима. Мислим да би јавност морала непрестано да притиска обе стране да се постигне договор о изборним условима. Нема важнијег политичког питања, у овом тренутку, од тога. Избори морају да се заврше објављивањем изборних резултата, а не да то буде повод за нову рунду демонстрација, блокада, па и грађанског рата.
* Пишете и да у судару власти и студентског покрета најгоре пролазе они који су критични према обе стране. Има ли наде да ти неутрални допринесу нормалној, а не пуној мржње, атмосфери у Србији?
– Ту је од изузетне важности неутралност институција. Црква је добар пример, али и друге важне институције морају да штите и изграђују своју политичку неутралност – од полиције, до судства. При чему, неутралност се не односи само на власт и опозицију, већ и на иностране структуре. Посебно је значајна изградња културе страначке неутралности у медијима. Велики део наших гласила толико је пристрасан да је то неподношљиво. Није решење у равнотежи пристрасности, у прављењу паралелних контрамедија, већ у поштовању елементарних стандарда објективног извештавања. Ти стандарди су у жару странчарске борбе једноставно напуштени, чак и на онлајн порталима великих штампаних медија. Ако сутра дође до озбиљних грађанских сукоба, морамо бити свесни да они нису почели на улици, већ уређивачком политиком читавог низа наших гласила, у којима се професионализам просто изједначио са бесомучним хушкањем.
ИЗВОР: Вечерње новости