• Раскол из 1054. год. био је само громка објава да је сазрела одлука Запада, да крене у потрагу за самим собом. У геополитичком смислу то је значило да је Запад одлучио да изгради други геополитички пол у Риму, насупрот Константинопољу. Био је то ризичан али, накнадно се показало, исплатив потез. У то време Запад је био у хаосу и безнађу. Ватикан је таворио на маргини друштвених збивања, очајан због своје немоћи и немоћан да измени свој очајни положај. Један хроничар тога доба, Виљем од Тира, писао је: „У скоро свим деловима земље, вера је пропала. Међу људима више не влада страх од Господа. Правда је нестала и међу народима влада насиље. Преваре и издаје су се надвиле над свима. Врлине су нестале јер су бескорисне. Уместо њих сада влада зло.“  Али у наредних два века, од Првог до Четвртог крсташког похода, Запад ће прогутати и сварити све што се у култури, уметности, науци, књижевности и филозофији, дало отети или прекопирати на простору Палестине, Либана и Сирије.      
  • Зато, када данас говоримо о кризи идентитета на Западу, то значи да су пресахнула сва изворишта са којих је Запад вековима захватао и синтетизовао бистре и свеже идеје. Остало је само још православље. Али Запад једноставно нема „стомак“ за тако јаку „храну“! Пробавни органи културе и цивилизације на Западу исувише су навикнути на синтетичку исхрану, тако да им природна и здрава духовна храна православља изазива грчеве у „стомаку“.      
  • Велика је тајна историје зашто је Запад био способан да свари арапску алхемију, јеврејску кабалу, халдејску астрологију, античке мистерије и египатску магију, али култура и цивилизација изграђене на православним темељима није дотакла Запад чак ни површно.
  • У раду се, дакле, бавимо питањем утицаја Светог Саве на развој сопства (идентитета) православних Срба, а централно питање је свакако душа.
  • Душа је велика тајна срца. Зато нас свети оци стално упозоравају: чувајте чистоту својег срца! Да вам на уста не излазе гадости, чувајте чистим ваше срце. „Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот“ (Св. Григорије Ниски).

АУТОР: Раде Јанковић 

                                                                         1.

Кад кажем сопство уместо идентитет, не мислим само на терминолошку разлику између два израза од којих је овај други стран нашем језику него желим, пре свега, да се оградим од оног дела света који непрекидно генерише нове идентитете и тако доминира над духовним животом појединаца, а преко њих и над читавим народима. Нужно је да се ова разлика између сопства и идентитета држи стално на одстојању како би се истомишљеници лакше препознали. Православни народи не производе нове идентитете него само баштине баштину предака: ми чувамо, негујемо и предајемо предање које смо наследили од предака. То је темељ нашег сопства.

То је и ватрена граница између Истока и Запада. Граница где се додирују: фаустовски свет Запада и мистични свет Истока. Граница која се протеже од Финског залива до реке Саве а затим скреће на запад где се поклапа са границом Српске крајине и завршава се код Задра – то је граница од које почиње прозелитизам Ватикана, али истинска граница између ова два света пролази тачно по средини људског срца, тамо где је по православном предању средиште људске душе. Душа је велика тајна срца. Зато нас свети оци стално упозоравају: чувајте чистоту својег срца! Да вам на уста не излазе гадости, чувајте чистим ваше срце. „Сврх свега што се чува, чувај срце своје, јер из њега излази живот“ (Св. Григорије Ниски)[1]; „није оно Јудејац што је споља, нити је оно обрезање што је споља, на тијелу, него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом“ (Св. Апостол Павле)[2].

Осим умног памћења, говорили су Свети Оци, постоји и памћење срцем. Зато су срце називали „књигом савести“. „Човек ће на Страшном суду“ – каже Архимандрит Рафаил (Карелин) – „видети цео свој живот управо захваљујући томе што ће књига памћења срцем бити отворена и дешифрована.“[3] А да би књига била читљива, странице треба да су беле и чисте. Отуда бројна упозорења. Св. Исак Сирин: „Срце своје чувај чисто од телесних прљавштина.“[4] Св. Теофан Затворник: „Ко започне да пази на себе истински и учврсти се у овој пажњи, тај ће у сваком тренутку добијати од себе самога убедљиве поруке у смирењу. Јер тада ће се открити колико нечистоте лежи на дну срца.“[5] Св. Максим Исповедник: „Господ је зрно горушичино што у Духу се вером засејава у срцима оних што га примају.“[6] Св. Јован Кронштатски: „Једно од најјачих лукавстава ђаволских јесте раслабљење срца, а са њим и свих духовних и тјелесних снага – љеношћу: у срцу ти пресахњује вјера, нада и љубав, постајеш безвјеран, потиштен и безосјећајан према Богу и према људима – со обљутавела.[7] Св. Јован Лествичник: „Поробљење је насилно и невољно завођење срца или трајно општење са предметом, које разара наше добро душевно здравље.“[8]

Тако и наше јутарње молитве упућујемо Оцу и Сину и Светоме Духу да нам сачува срце од грехопада и прљавштине. „Из постеље и сна подигао си ме, Господе; ум мој просвети и срце, и усне моје отвори да Те славим, Света Тројице“; „Прими, Господе, глас молитве моје као и светих умних сила Твојих, и дај да ти чистим срцем и смиреним духом приносим хвалу са нечистих усана мојих“; „И даруј нам да бодрим срцем и трезвеном мишљу пређемо сву ноћ овога живота“; „Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у утроби мојој“; „Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и унижено Бог неће одбацити.“[9]

Кад кажем пут немам на уму оно значење које му придаје таоизам. У таоизму пут је трагање, наслућивање, па и лутање, с обзиром да се израз tao (dao), у зависности од смисла и контекста, може превести и као: моћ, бог, логос, апсолут…[10]  У  православљу, међутим, нема таквих нејасноћа. Јасно се зна: пут је „уска стаза“ која води ка спасењу. Стаза коју је открио Господ Исус Христос, коју су прокрчили мученици за веру и утабали свети оци и светитељи. Ту нема лутања јер је ова стаза обележена јасним знацима: Божјим заповестима![11]

Кад кажем бекство, мислим на бекство Растка Немањића у манастир Св. Пантелејмона на Светој гори. То није кукавичко напуштање бојног поља него „одвајање од свега онога што преко чула делује.“ – како каже Св. Максим Исповедник.[12] То је напуштање „Царства земаљског“ ради сједињења са „Царством небеским“. „Они који започињу овај подвиг, да би поставили сигуран темељ треба свега да се одрекну, треба све да презру, све да исмеју, све да одбаце.“[13] Да одбаце, не да би се разоружали него, напротив, да би се наоружали за борбу против „духова злобе у поднебесју“. Јер наша борба је духована а не телесна. „Јер не ратујемо против крви и тијела…“[14]

Сада, пошто сам разложио основне појмове, могу да поставим и питање око којег се, као око каквог стожера, слажу сламчице овог огледа: шта се дешава када са идентитета пређемо на сопство? Има ли ту неке квалитативне промене и каква је корист од ње?

                                                                        2.

Погрешно је, иако је распрострањено, мишљење да је Запад свој идентитет стекао одвајањем од једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве на Истоку. Свој идентитет Запад је стекао током тзв. „Крсташких ратова“, у додиру са синкретизмом Леванта и Блиског истока. Идеја да се крене на тако далек пут мора да се родила у Кордоби 732. год, након победе Карла Мартела код Поатијеа и протеривања ислама из Шпаније. Пред раскошном лепотом коју су за собом оставили Арапи, сирови и полудивљи Нормани, Готи и Франци морали су да се запитају: ако се на овако малом простору стекло оволико богатство у архитектури, поезији и занатским рукотворинама, шта нас тек чека у Сирији, Либану и Палестини?

Раскол из 1054. год. био је само громка објава да је сазрела одлука Запада, да крене у потрагу за самим собом. У геополитичком смислу то је значило да је Запад одлучио да изгради други геополитички пол у Риму, насупрот Константинопољу. Био је то ризичан али, накнадно се показало, исплатив потез. У то време Запад је био у хаосу и безнађу. Ватикан је таворио на маргини друштвених збивања, очајан због своје немоћи и немоћан да измени свој очајни положај. Један хроничар тога доба, Виљем од Тира, писао је: „У скоро свим деловима земље, вера је пропала. Међу људима више не влада страх од Господа. Правда је нестала и међу народима влада насиље. Преваре и издаје су се надвиле над свима. Врлине су нестале јер су бескорисне. Уместо њих сада влада зло.“[15] Али у наредних два века, од Првог до Четвртог крсташког похода, Запад ће прогутати и сварити све што се у култури, уметности, науци, књижевности и филозофији, дало отети или прекопирати на простору Палестине, Либана и Сирије.

Зато, када данас говоримо о кризи идентитета на Западу, то значи да су пресахнула сва изворишта са којих је Запад вековима захватао и синтетизовао бистре и свеже идеје. Остало је само још православље. Али Запад једноставно нема „стомак“ за тако јаку „храну“! Пробавни органи културе и цивилизације на Западу исувише су навикнути на синтетичку исхрану, тако да им природна и здрава духовна храна православља изазива грчеве у „стомаку“.

Све до раскола из 1054. год. Запад је у културном и цивилизацијском погледу био колонија Ромејског царства. То признају чак и они који нису наклоњени тзв. „Византији“. Један од њих је и Саломон Ренак. „Чак се ни европски Запад није отео овом утицају“ – вели овај чувени професор уметности – „јер Византија са својим богатством, са својом разгранатом трговином, са својим споменицима који блештаху златом и стаклом, беше предмет дивљења и жеља западњака све до прве зоре ренесанса у Италији.“[16] Није да се нису трудили, али узалуд! – ништа од ромејске културе и цивилизације није се примило у њиховим рукама. Након крунисања за цара „Светог римског царства“, 800. год, Карло Велики је отишао до Равене. Тамо је, у цркви Сан Витале, видео монументални мозаик цара Јустинијана и царице Теодоре са свитом, одушевио се и пожелео да у својој престоници у Ахену сагради копију ове цркве. Сакупио је најбоље мајсторе и занатлије тога доба. Мермерне стубове допремили су из „Византије“, јер у тадашњој Европи још не беше руке вичне овом занату. Па ипак! Резултат је био поражавајући. „Његов главни архитект, именом Ото из Метца није савладао сложеност старије зграде.“[17]– процедиће тешком муком, кроз зубе, Кенет Кларк.

Велика је тајна историје зашто је Запад био способан да свари арапску алхемију, јеврејску кабалу, халдејску астрологију, античке мистерије и египатску магију, али култура и цивилизација изграђене на православним темељима није дотакла Запад чак ни површно. Прелепа и раскошна црква Светог Марка у Венецији, саграђена око 1100. год. по угледу на цркву Светих Апостола у Константинопољу, драгуљ ромејске архитектуре, није нашла следбенике на Западу. Данас чами као сведочанство узалудног напора једне префињене градитељске вештине да оплемени дивљи свет Запада, пре него што га сирова и необуздана „воља за моћ“ не одведе у понорне дубине пакла. Али зато су витки минарети и издужени стубови џамија били довољно инспиративни за градитеље на Западу. И ево, за мање од једног века, читав Запад је прекрила шума тзв. „готичких катедрала“. Чак и данас на Западу превладава мишљење да је ово скретање са исправног правца било „напредак“. Шта више, поменути Саломон Ренак, напуштање „византијских“ узора сматра срећном околношћу – „Јер је тај утицај био кобан, као дах смрти…[18]

                                                                   3.

Овај парадокс остаће мистерија све док академска историјографија не напусти строго рационалистичко и просветитељско становиште. Наиме, мистерија је решива само ако се у обзир узме оно што академска историјографија одбацује као предрасуду – демонизам.[19]Раскол из 1054. био је пад у наручје „Господара таме овога света“, што је био само почетак једног дугог путовања кроз ноћ. Из наручја демонизма, дакле, дошао је налог да Запад крене у потрагу за самим собом. Зато је идентитет Запада демонски по својем пореклу.

Потрага за идентитетом на Западу довршиће се, то сад видимо сасвим јасно, као агонија која траје, у облику који је Освалд Шпенглер дефинисао као фаустовска слика духа у култури и цивилизацији Запада.[20] Из те слике формира се и душа човека на Западу. За Шпенглера душа је имагинарно душевно тело које „није никад било нешто друго него веран одраз лика у коме сазрели културни човек сагледава свој свет.“[21] И ево првог парадокса: Шпенглер нам говори о души а разоткрива нам идентитет западног човека. Будући да је веран израз фаустовског духа, идентитет се овде препознаје као нека врста повратне спреге између лика и одраза у огледалу: ја сам оно што видим, мислим и осећам о свету који ме окружује. Али то, истовремено, значи: ја сам у средишту света који ме окружује! Тако откривамо да је антропоцентризам у корену западњачког идентитета, као и све оно што је из антропоцентризама изникло: индивидуализам, егоизам, хедонизам, папизам…

А ево и другог парадокса. Са научне тачке гледишта, исправно уочава Шпенглер, душа човекова је необјашњива. Зато је душа најслабија карика у психологији и психијатрији. Па ипак, Запад је упорно наметао тзв. „научни метод“ – и то још увек чини! – чак и тамо где овај метод очигледно не даје никакве резултате. Ми и данас лечимо „душевне болести“ применом научних метода, а да наука још није дала егзактну научну дефиницију људске душе. Зато што је одбацио мистицизам и све рационализовао, Запад је изгубио појам душе и „знање“ о души – тиме и везу са вечношћу! – будући да је људска душа вечна и бесмртна на један мистичан начин који не подлеже научном објашњењу. Извесно „знање“ о души сачувало се само на Истоку, док је на Западу преовлађујући појам људке суверене воље. Одлучујући чинилац у формирању идентитета на Западу био је онај тренутак када је воља изједначена по вредности и значењу са појмом моћи. Овај изум приписује се Ничеу – мада погрешно! – јер процес изједначавања воље и моћи може се пратити најмање пет векова уназад, све до првих корака италијанске „Ренесансе“. Ниче је само уочио тај процес и дао му финале које је са православне тачке гледишта неприхватљиво. Али његови дубоки увиди у кризу идентитета на Западу и данас су актуелни и подстицајни.

Ниче је први јавно проговорио да је нихилизам у корену идентитета на Западу: „вера у категорије разума узрок је нихилизма – ми смо мерили вредност света према категоријама које се могу само применити на чисто фиктиван свет.[22] Од тог доба па до данас нихилизам на Западу је еволуирао у правцу онога што је Ниче препознао као потребу за разарањем. „Нихилизам“ – каже Ниче – „није само размишљање о узалудности, и није само вера да све заслужује да пропадне; него ту човек сам узима ствар у своје руке, сам разара…“[23]

Назовимо ово нихилизам разарања.[24] Систем који одриче вредност свим вредностима окренуо се против својег „господара“. (Не и против „творца“ јер је његов творац „Господар таме овога света“!) Нихилизам је данас дошао у фазу када разара и саме темеље идентитета на Западу: антропоцентризам и вољу за моћ. Више нико на Западу не верује искрено у повлашћено место човека, у његову уникалну вредност; ни у вредност моћи, будући да хиљаде нуклеарних бојевих глава више никоме не могу да донесу предност. Какав ће бити одговор човека на овај нихилизам разарања? – од тога зависи будућност човечанства.

Запад и овога пута предњачи у погрешном правцу: уместо вере у духовне вредности, нуди нам се вера у вредност технике. Човек ће бити у средишту света само у мери у којој је могућа његова технолошка преправка, као бели миш који је у „средишту“ експеримента. Човек треба да постане киборг: биће састављено од природних и вештачки створених делова тела. Шта ће тада бити са срцем? Да ли ће тада срце и даље бити природни орган и средиште људске душе, или механичка направа која само пумпа крв?

Православље ћути и не нуди своју алтернативу. А управо су православни позвани да питају: шта ће тада бити са људском душом? Да ли ће киборгу уопште бити потребна душа, или ће бити довољна само енергија литијумских батерија?

       Растково бекство у манастир било је један избор. Требало би да то буде његов лични избор, али у његовом случају, испоставиће се, био је то избор који ће определити судбину читавог српског народа. Ако је до тада и било колебања – а било је![25] – од оног тренутка када је Растко прекорачио праг манастирске капије, престала су сва колебања: српски народ ушао је у орбиту „Православне васељене“. И то баш у тренутку када се између два гиганта, православља и папизма, Рима и Константинопоља – Запада и Истока – захуктавао сукоб који на различите начине траје све до наших дана.

После једног дугог ноћног бдења, пред зору, кад су војвода и војници које Стефан Немања беше послао по њега, Раско је примио монашки постриг. О томе Теодосије Хиландарац пише: „И кад је осетио да су заспали, божанствени младић, будно око, уставши од њих поклони се пред светим олтарем и даде своје обете Господу, пошто га благослови игуман, и узе једнога старца, одликована свештеничким чином, те узађе на велики пирг у манастиру. Затвори га за собом…“ Раско заблагодари Богу што га је подигао, речима псалмопојца Давида: „Вознесу тја, Господи, јако подал мја јеси, и не возвеселил јеси врагов мојих от мње.“ (Узвисићу те, Господе, јер си ме подигао, и ниси дао непријатељима мојим да ме победе. – Псалм: 29; 1)[26] „А јереј очита молитву и постриже власи главе његове и у ризу га обуче анђелскога образа, и промени му име Растко у Сава.“[27] И сврши све ово, по вољи Божјој, за владавине распусног цара Исака Анђела II, године Господње 6701, индикта 4, у 17. години благочестивог и христољубивог оца Саве.

У то доба Ромејско царство беше највећа, најбогатија и најмоћнија империја у целом тадашњем свету а Константинопољ, један од најлепших градова, беше средиште света, престоница Империје и центар „Православне васељене“. Пустимо сада да нам о лепоти, величини и богатсву овог града приповедају странци са Запада, јер су њихова сведочанства лишена субјективности која прати размишљање сваког православног ревносника. Жофроа Вилардуен, учесник Четвртог крсташког похода: „Константинопољ се према копну пружа дужином од три лиге…[28] Сада треба да знате да су они који никада до тад нису видели Константинопољ гледали у њега врло помно, будући да нису ни сањали да на свету постоји тако богат град; запазили су високе зидине и моћне куле које су га окруживале, и богате палате и величанствене цркве, којих је било толико да нико ко их није видео сопственим очима не би поверовао; загледали су град уздуж и попреко, град који је превазилазио све њима до тада познате.“[29] О богатству овог града, каже овај очевидац: „не могу да сведочим ваљано, јер било га је преко сваке мере.“ Било га је толико да га нико није могао измерити. „Ја, Жофроа Вилардуен, маршал Шампање, вам као очевидац тврдим да од постанка света толики плен није задобијен ни у једном освојеном граду.“[30] Било је то у понедељак, након Цветне недеље, 6713. год. од постанака света, када су крсташи освојили и опљачкали Константинопољ.[31]

А само пар месеци раније све је изгледало сасвим нормално. Унутар градских зидина и кула одвијао се свакодневни живот као што се и данас одвија у мегаполисима попут Њујорка, Париза, Шангаја или Токија. „На његовим тржницама, правом средишту цивилизованог света“ – пише знаменити француски историчар Шарл Дил – „стицали су се и мењали производи свих земаља. Руке цариградских занатлија израђивале су све скупоцене ствари за које је знала префињена раскош средњег века. Кроз његове улице кружила је шарена и хучна гомила, у сјајном и живописном оделу, тако раскошном да, по речима једног савременика, сви изгледаху као краљевски синови. Његови тргови, окружени палатама и аркадама, били су пуни ремек-дела класичне уметности.“[32] Међу палатама истицала се она коју су Ромеји звали „Магнуара“ (лат. Magna aula – Велика дворана), резиденција ромејског цара. „Пред царским престолом“ – бележи посланик Беренгара II Иврејског, марк-грофа од Италије – „стајало је некакво стабло од позлаћене бронзе, на чијим су гранама седеле различите врсте птица, такође позлаћене, а свака од њих се оглашавала дугачијом песмом, већ према врсти. Само престоље било је израђено са таквом вештином да је час изгледало скромно, час велелепно, али увек узвишено. Огромни лавови, дрвени или бронзани нисам успео да разлучим, али наравно позлаћени, као да су држали стражу поред цара; рикали су, све ударајући реповима о земљу, а у усним дупљама су им палацали језици.“[33]

Али у тој раскошној и бучној ромејској цивилизацији средином VI века, а можда и мало пре, почиње да се назире извесни дуализам који ће временом само да расте и да се умножава, све док није нарушио духовну равнотежу ромејског друштва до тачке расцепа, што ће бити и главни узрок пропасти Империје. Са једне стране верска ортодоксија утемељена на светоотачком предању, одлукама васељенских сабора и апостолским правилима, коју подупире монаштво и црквена јерархија – са друге стране секуларизација књижевности, науке и свакодневног живота, који прикривено, или чак отворено, одступају од званичне православне ортодоксије, подржани од највиших друштвених слојева.

5.

Са једне стране званично прихваћено православно учење о кротости, трпељивости, беспристрашћу, смиреноумљу, целомудрености – са друге стране сјај, раскош, богатство, расипништво, угађање стомаку и ниским страстима.[34] Ромејско царство није ни покушало да истера „стоглавог демона среброљубља“, како каже Св. Јован Лествичник. А управо кроз ту пукотину у православну екумену увукао се „Господар таме овога света“. „Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше. Не можете служити Богу и мамону.“[35]– порука је Господа Исуса Христоса. „А ко каже да има и једно и друго“ – додаје мудро Св. Јован Лествичник – „обмањује себе.“[36]

Ромејско царство никада није постало империја „Господара таме овога света“, додуше,  али је до краја својег постојања живело је са њим, као што болестан човек живи са својом болешћу. Са једне стране читава галерија светих отаца који циглу по циглу, камен по камен граде „Тврђаву православља“ – са друге стране писци који оживљавањем неопаганизма подлокавају темеље ове грађевине. Историчар Зосим, писац Нове историје (Νέα ίϭτορία), која се довршава са 410. год. после Христа, заступа једну офанзивну антихришћанску позицију, тврдећи да је „Римска империја“ пропала због напуштања старих богова. То није сметало чак ни славном Фотију да се позитивно изрази о њему. Тако је овај спис доживео да буде преписиван у XI веку па и касније. Последњи препис датира из 1490. год. и рађен је за Лоренца Медичија. Ништа мањи утицај није имао ни филозоф Прокло, који у спису о вечности света отворено напада хришћанство и пева химне старим боговима. Његов спис Основи теологије (Στοιχείωϭις ϑεολογικη), нека врста неоплатонске теологије без Исуса Христоса и Светог Тројства, преписиван је више пута у XII и XIII веку. Филозоф Георгије Гемист Плитон био је следбеник веровања у „бога сунца“ и иницијатор обнове ове неопаганске теологије чији је зачетник био цар Јулијан Отпадник.[37]

Најдаље су ипак отишли ромејски песници и романописци. Са једне стране црква која  благосиља брачни живот и верност супружника до гроба, анатемише блуд и прељубу – са друге стране блуд, проституција и читав један литерални правац еротске поезије и приповедања на еротске теме. Према историчару Прокопију, царица Теодора наредила је да се са улица и из јавних кућа покупе све блуднице, њих око 500, и затворила их је у један манастирски комплекс с друге стране Босфора, али многе од њих су извршиле самоубиство скачући у море, каже Прокопије, зато што нису могле да се одрекну својег занимања. Али песници и приповедачи имају по овом питању мало другачији став. Песник Нон из Египта ставља себе у позицију воајера, и из те позиције описује чулне дражи античких богиња и нимфи, као и љупке дечаке и девојчице који се купају наги. Кад се не купају шетају у провидним веловима који мало тога скривају. „Смерна Артемида при том скупља ноге, друге се око тога мање труде.“[38] Павле Силентарије преферира зрелије жене[39], а песник Агатија блуднице.[40] Поред Романа о Александру и Повести о Варлааму и Јосафату, најпознатији роман позног доба био је Књига о Синтипи Филозофу. То је једна омнибус-књига састављена од прича отворено еротског садржаја. „Ту је једна жена која се упушта са двојицом мушкараца, непосредно с једним па с другим, и онда види како јој се муж враћа кући… једна сводница са успехом примењује све своје вештине; у некој крчми мушкарци чекају као у заседи жене које пролазе тим путем…“[41] Овај роман преведен је са сиријског језика и први пут преписан у Константинопољу у XI веку. Био је радо читан, о чему сведочи чињеница да је преписиван све до XVI века. Данас се зна за његова најмање четири преписа.

У таквом историјском, геополитичком и цивилизацијском окружењу искорачио је млади Растко у тишину манастира. Тиме је, испоставиће се, против себе и својег народа окренуо гнев „Господара таме овога света“. Од тог доба ми се више не боримо само снагом својих мишица него и снагом својег духа. Не ратујемо више само „против крви и тијела“ него и против „господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју.“[42] Приказ два цивилизацијска модела, који сам изложио у што је могуће сажетијем облику, није, дакле, само пуки опис атмосфере и амбијента у којима смо се као народ и држава у настајању нашли у једном од преломних историјских тренутака. Желим заправо да истакнем: историјски и геополитички обрасци не мењају се у својој суштини тако често као што се нама на први поглед чини.[43] Мењају се актери и декор али сама сцена остаје ту где јесте, онаква каква јесте; мењају се људи и цивилизације али силе које их обликују и њихова констелација, будући да су део једног ширег Божјег плана, остају – можда заувек? – ту где јесу, такве какве јесу. Другим речеима: ми и данас живимо у истим околностима у којима су живели и наши преци пре осам векова. То сазнање обавезује нас на нешто!

6.

Оштрица нашег сопства брусила се између два камена: демонизма римокатоличког и протестанског прозелитизма са Запада и демонизма секуларизоване ромејске културе и цивилизације са Истока. Обе ове силе су у власти истог господара – „Господара таме овога света“. Оне никада нису водиле истински духовни рат него су се само утркивале у подели палог духовног плена и власти над земаљским циљевима. И то је разумљиво када се зна: „Свако царство које се раздјели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздјели сам у себи, неће се одржати.“[44] Зато ове демонске силе и данас покушавају да се уједине. Такозвани екуменизам је нови облик њиховог јединства.

Некада се то, међутим, звало унија. Две демонске силе среле су се у Фиренци 1439. год. и једна другој пале су у загрљај. У то време оштрица нашег сопства беше још тврда и бритка. Иако стешњен између Турака и Угара, на малом простору око смедеревске тврђаве, деспот Ђурађ Бранковић не пристаје на уцене. У очајном положају, он не очајава. Зубима кида „Гордијев чвор“: српски патријарх неће ићи у Фиренцу! Србија не прихвата унију са јеретицима![45] Ето шта значи снага сопства: кад сви мисле да си пропао, ти се подигнеш у пуној снази и величини. Кад сви мисле да си поражен, ти настављаш бој и побеђујеш Духом Божјим. Кад сви мисле да си слаб, ти се покажеш непобедив – „јер када сам слаб, онда сам силан.“[46] Пастирска брига Светог Саве и његових ученика, њихово учење и проповедање, дали су у лику Ђурђа Бранковића и Св. Кнеза Лазара своје најбоље плодове.

И тако, да није било Светог Саве – не би било ни Косовског завета. Жртвовање за крст часни и слободу златну није нихилизам. То је наш – светосавски – одговор на антропоцентризам Запада.[47] Човек је мера свих вредности, то је парадигма Запада. Штета је да се човек пати и сатире кад све може лепо да се уреди компромисом. Антропоцентризам је компромис са „Господаром таме овога света“. Он каже: „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се.“[48]И човек на Западу, будући да је уверен у своју високу вредност, у своју уникалност, у своју суверену вољу, пада и поклања се. „Шта желиш душе зли, да теби дам?/ Пергамент, папир, туч ил’ кâм?/ Да пишем пером, иглом, длетом? Што ми даш!/ Нек буде по твом избору.“ – каже Фауст. „Довољан је и овај листић први./ Потписаћеш се капљичицом крви.“ – одговара Мефистофел.[49] Тако је Запад склопио уговор са Ђаволом. Тај уговор важи и данас. Антропоцентризам је иманенција фаустовског духа. То је оно „ја“ које себе доживљава као самокреацију. Шпенглер га препознаје као spiritus movens културе на Западу.[50]

Насупрот томе, светосавље каже: „Иди од мене, Сатано…“[51] Уместо вере у човека, светосавље нам нуди веру у Бога. Уместо антропоцентризма, нуди нам теоцентризам. Бог је мера свих вредности јер су све вредности Богом дâне: и морал, и љубав, и слобода, и лепота, и мудрост… Није човек него је Бог највиша вредност за човека – „јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему једином служи!“[52] Зато Свети Сава, на једно печално писмо својих родитеља, овако одговара: „због жалости за мном, душу моју из мене вадите, јер и мене то дира, и ја због тога болујем. Али не користи некога више љубити него Бога, јер рече: ’Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан‘.“[53]

Теоцентризам на другачији начин поставља човеков однос према Богу. То није полемика, ни дијалог равноправних, ни надмудривање – него молитвено општење у скрушености и смирењу. А кад се молитвено приближимо Богу, удаљавамо се од „Господара таме овога света“. Само из те перспективе може се докучити смисао Косовског завета. Поступак Св. Кнеза Лазара, Милоша Обилића, Хајдук Вељка, Стевана Синђелића, мајора Тепића – не може се разумети рационално! – јер то је лудост онима који су духом срасли за тело овога света. Али онима који гину то је Милост Божја којом се спасавају. То „мудрост“ са Запада не може разумети. „Зар не претвори Бог мудрост овога света у лудост?“ – то се може само срцем разумети. То је једна надчулна филозофија срца. Она није резоновање по мудрости овога света него созерцање „очима срца“.[54]

       Нихилизам је потпуно стран православном учењу. Учење православља је Радосна вест – а тамо где је радост нема места за сумњу, очајање, малодушност… И самоубиство! Све до пре пола века самоубиство је међу Србима била сасвим ретка и изузетна појава. Ако би се тако нешто и десило црква је примењивала строге мере одлучивања: самоубица није могао да прими посмртно миропомазање, ни да буде покопан на месном гробљу. Породице самоубица биле би заувек жигосане. Младићи и девојке из таквих породица тешко би могли да заснују брак. Нико није хтео да узме снају или зета из такве куће. Али у последње две деценије, а нарочито последњих година, самоубиство међу Србима постало је готово свакодневна појава. Некоме су изкључили струју, и – он се убија!; некоме су закинули десет месечних плата, и – он се убија!… Мајка баца дете кроз прозор а затим – и сама скаче у смрт!; муж убија жену и малолетног сина а затим – пуца себи у слепоочницу!… Сви имају некакво објашњење, само црква углавном ћути. Економисти виде ову епидемију као последицу сиромаштва, психолози као последицу ратних траума, социолози као последицу поремећених друштвених односа… Филозофи виде у самоубиству основно филозофско питање. „Судити о томе да ли има или нема смисла живети значи одговорити на основно питање филозофије.“ – каже Алберт Ками.[55]

А шта каже православље? „Хришћанине!“ – каже Св. Јован Кронштатски – „ти си дужан да без престанка будеш смирен, кротак и дуготрпељив, сјећајући се да си блато, прах и ништавило…“[56] И ту, у овој мисли, препознајемо утицај Светог Саве. Јер, и он је својим ученицима проповедао дуготрпељивост: „и говораше да треба трпети што је за Бога, макар и тешко било“.[57] Јер то је једини лек против самољубља и гордости који воде у малодушност. Кад се сударе са стварношћу једног вишег света, уместо да се приклоне, горди се сламају под теретом својег самољубља. Тако се рађа нихилизам. Самоубиство је последњи чин којим се нихилизам самопотврђује: печат и овера нихилизма „капљичицом крви“. Истовремено, самоубиство је до крајњих консеквенци доведен антропоцентризам. „За мене“ – каже Кирилов – „узвишеније идеје нема до да нема Бога.“ И зато одлучује: „Ја сам дужан да се убијем, јер најглавнија тачка моје слободне воље јесте: убити сам себе.“[58]

Убити себе, то јест Божју творевину, да би се убио Бог! – то је нихилистички програм. Кроз творевину Бог пројављује своје постојање на земљи: нема творевине – нема Бога! Са православне тачке гледишта нихилизам није неки нови реформаторски покрет него чисто и отворено богоборство. У том смислу нагло повећање самоубистава доказ је да смо као друштво заражени нихилизом који нам је дошао са Запада, кроз различите облике модерне културе и уметности: дадаизам, надреализам, Ниче, Бодлер, Рембо, рокенрол, панк, мода… Нарочито мода!… Мода нам је донела и Марину Абрамовић.

Она је сад у тренду. Она је креатор нове духовне и интелектуалне моде Новог Доба (New Age). Њена „уметничка дела“ су отелотворење нихилизма. Нихилизам који може да се види и да се опипа.[59] Њена појава у једном друштву које себе већински дефинише као „православно“, заправо је порука читавом православном свету. „Господар таме овога света“ поручује нам: „Православље је банкротирало и ви то знате. Зашто жмурите и правите се да то не видите?“

7.

Истински духовни рат водило је само православље утемељено на предању. И ту је Свети Сава понајвише показао сву своју духовну снагу, мудрост и вештину. Као какав архистратег ратовао је на два фронта: против прозелитизма латинске јереси са Запада и против профаног секуларизма у култури Ромејског царства.

На западни духовни фронт Свети Сава је истурио своје најјаче снаге – монаштво. Монах је духовни ратник који бди и дању и ноћу – на „мртвој стражи“ православља. Као што каже Св. Јован Лествичник: „Монах, то је посвећено тело, то су очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава.“[60] А Св. Исак Сирин каже: „Онај ко избегава сујетну славу светску осећа у души својој славу будућих добара. Док онај ко се труди да разоноди себе пролазним уживањима овога света, душевно је слеп, јер се није потпуно предао Богу.“[61]

Знајући да је манастир без монашког правила и без игумана, као лађа на узбурканом мору без крме и кормилара, Свети Сава потруди свој ум да уреди монашки живот добрим законима и душекорисним упутствима. Зато саветује своја духовна чеда: „свако који хоће да се спасе треба да се подвизава, да иде уским и тесним путем. Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим ходимо. Дим је живот наш, пара, земља и прах; за мало се јавља и брзо нестаје. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда.“[62] Као што вели и Св. Исак Сирин: „Никад не мисли да ћеш живети много година, јер то не зависи од тебе, него од Промисла Божјег. Само Онај, који одређује времена и лета, зна када је корисно за душу нашу да напустимо овај живот. Не тражи пролазна блага јер она нестају и губе се као дим. Циљ твој нека буде само спасење душе твоје и ништа друго.“[63]

И све то утврди као какав бедем са десет кула. Поред две постојеће епархије, рашке и призренске, Свети Сава основа још осам нових: зетску, хумску, дабарску, моравичку, топличку, жичку, будимљанску и хвостанску. А од њих, пет постави на прву линију духовног фронта, према Угрима и Латинима, одакле је долазила највећа опасност. „У манастирима сабираше зборове инока “ – каже Теодосије Хиландрац – „и предаваше им да држе уставе законске и службе црквене.“[64]  Постави игумане и епископе и даде им монашко правило – Студенички типик – који ће постати образац за све средњовековне српске манастире. И одреди да седишта епархија буду у манастирима: за зетску епархију у манастиру Св. Архангела Михаила на превлаци, за хумску у манастиру Св. Богородице на Стону, за дабарску у манастиру Св. Николе на Лиму, за моравичку у манастиру Св. Ахилија у Ариљу, за будимљанску у манастиру Св. Георгија у Будимљу, за топличку у манастиру Св. Николе у Куршумлији, за хвостанску у манастиру Св. Богородице у Пећи, за жичку у манастиру Жича.[65] А онда, овај благочестиви и христољубиви муж, приону да уреди унутрашњи духовни и световни живот у Српским земљама.

      Зато, кад се доврши црква у Жичи, „заповеди свети архиепископ брату самодршцу Стефану да тамо дође са великашима и са свима благороднима.“[66] Тада се окупи сва српска господа, велика и мала властела, опати, војводе, сатници и тисућници, и сви монаси, игумани и епископи, и сав народ са свих српских страна. И Свети Сава узе те саврши „у цркви свеноћно појање са свима молитвама, служећи и божанствену литургију са свима епископима и игуманима и са многим свештеницима.“[67] Па „узе к себи у свети олтар, у светињу над светињама, венцеименитога брата великог Жупана Стефана, молитвама и мољењем Богу благословивши га, багреницом и бисером опасавши га и украсивши, и венцем царства часну главу његову венчавши, и миром га помазавши, прогласи га за Богом самодржавна краља српског.“[68] И све се ово сврши на празник Христа Спаса у мастиру Жичи, године 6728. од постанка света, у двадесет трећој години од ступања на престо Стефана Уроша Првовенчаног.[69]

Сутрадан, наставља Теодосије, Свети Сава нареди да се опет сви сазову у цркву. „Кад су се епископи и благородни и сав народ сабрали, свети архиепископ седе са самодршцем братом, и отворивши богоречита света своја уста“ поче да проповеда и рече: „Хоћу да међу вама извршим обновљење свете, истините, божанствене вере Оца и Сина и Сетога Духа… Хоћу, дакле, да исповедањем вере сви покажемо како верујемо.“[70] Тада их поучи Символу вере, који сви углас поновише три пута за њим: „Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.“ И све тако, став по став. Онда их позва да прихвате „све свете саборе светих отаца сакупљених по временима и местима ради утврђења божанствене православне вере“. А они рекоше да прихватају. Затим их поучи да поштују и целивају свете иконе и часни крст; да поштују цркву, света места и свете сасуде; да верују у свету тајну причешћа и да је вино „сама пречиста крв Христова“ а хлеб „само пречисто тело Христово“.[71]

„А оне који су исповедали јерес“ – вели Теодосије Хиландарац – „задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима са претходним проклињањем јереси коју имађаху заповеди да држе дане оглашења у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте. А крштене у латинској јереси, такође са претходним проклетством њихове зле јереси, пошто су исповедили образац вере, и пошто је прочитана молитва над светим миром, тим светим миром заповеди помазати их по свим чулима и да буду верни са нама.“[72] И нареди епископима да и они тако чине.

Тако Свети Сава баци семе предања у пукотину између поменута два камена, из којег ће изникнути дрво нашег сопства – „као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје вријеме, и којему лист не вене: што год роди, у свему напредује.“[73]

8.

       Држећи се поуке Светог апостола Јована Богослова – „не вјерујте свакоме духу, него испитујете духове јесу ли од Бога“[74] – Свети Сава пажљиво бира какво ће духовно јело да зготови својем народу и отечеству. Као уздржљиви монах, он са богате трпезе ромејске културе и цивилизације бира само ону једноставну, здраву и неопходну духовну храну. Свети Сава није пуки кописта него обазриви и умни редактор. Умео је свему да измери праву вредност и према свему да заузме критичку дистанцу.

Велико знање и вештина потребни су да се створи нешто велико и лепо, а од свега најважније је знати шта треба одбацити. Држећи се тог принципа српска средњевековна уметност и култура заблистали су у пуном сјају непатворене светлости, тада и никад више, што нам подиже углед чак и код оних који то никако не желе да признају. И опет је Свети Сава свим Србима био узор. За разлику од нас, данашњих Срба, који смо постали сувише „паметни“ и „просвећени“, наши преци знали су да постоје демони – „духови злобе у поднебесју“ – и њихов поглавар „Господар таме овога света“. Зато су пажљиво испитивали духове, да их „ко не превари“. Нису гледали ко је каквог рода него шта је то што нуди. Нека је и ромејско, ако је зло и развратно није се примало.[75]

Зато фриволни романи и ласцивна ромејска поезија нису нашли следбенике у српској средњевековној књижевности. Ништа од онога што сам напред навео није се преписивало у средњевековној Србији, ни љубавни романи Хелиодора из Емесе (Етиопијске приче), ни еп извесног Колута из Египта (Отмица лепе Јелене), ни Аристентов „еротски епистолар“ (Педесет писама), ни еротска поезија Агатије и Павла Силентарија. Преписивало се и неговало само оно што умножава благоверје и добротољубље: типици, минеји, требници, октоици, апостоли и житија светих. Наши средњевековни духовници и властодршци беху озбиљни људи – не као данас! – нису се поигравали са вером и нису се обмањивали да могу имати и једно и друго: и духовно узрастање у Богу и профана задовољства између две молитве Богу.

Чак и световни филозофи, као Платон, Плотин или Аристотел на пример, који им беху на дохват руке, оставише наше благородне и добродетељне претке хладним и равнодушним – следствено речима Св. Григорија Паламе који вели: „Испитујући природу чулног, ови људи дођоше до извесне представе о Богу, али не оне која је достојна Њега и која је у складу са Његовом блаженом природом. Њихово ‘поремећено срце помрачено’ је сплеткама лукавих демона који их поучавају.“[76] Зато се преводило и преписивало, јер се радо читало, ромејско мудрословље: дела Св. Василија Великог, Св. Григорија Ниског, Св. Максима Исповедника, Св. Јована Дамаскина, Св. Григорија Паламе… Најстарија књига која је са грчког језика преведена на старословенски језик, 1073. год. од рођења Господа Исуса Христоса, била је Припрема (Προπαρασκευη) од Теодора Раитског, а највише преписивана, што значи и најчитанија, била је Лествица Св. Јована Лествичника.[77]

       Знајући да држава, као и манастир, пропада без добрих закона, Свети Сава потруди своје, од поста, бдења и метанисања измучено тело, и са грчког на старословенски језик преведе Номоканон, што се на српском језику каже Законоправило. Тако Свети Сава удари темеље правном поретку у Српским земљама на којима ће се два века касније изградити раскошно и аутентично правничко здање – Законик благочестивог и христољубивог цара Стефана Душана. И тако смо, кад смо се ослободили од Турака, већ имали готово сасвим разрађен државно-правни поредак. Требало је само да га прилагодимо новонасталим околностима. Али дошли су „просвећени реформатори“ са Запада да нас науче шта је то подела власти. Као да ми, много пре њих, нисмо знали да судови морају да буду независни од извршне и законодавне власти – „Судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а не у страху од царства ми.“ (чл.163 Законика  цара Душана) Не чудим се што у то доба, почетком XIX века, нико није видео, него се чудим што ни данас нико не види: да западни модел поделе власти, онако како је то дефинисао Монтескије, води у кастински поредак – уместо једне касте властодржаца, сада имамо три касте недодирљивих: извршну, судску и законодавну. Тако је сломљена кичма органском јединству народа и власти.

Уместо поделе на три касте властодржаца, ромејска државно-правна теорија изградила је поделу на две природне целине: световну и духовну власт. Ту поделу видимо код Св. Теодора Студита, који пише: „Бог је хришћанима подарио два узвишена дара, свештенство и царство, посредством којих се земаљским делима управља слично небеским.“[78] Ове две власти су одвојене једна од друге, али тако да између њих постоји сазвучје, које су Ромеји звали хармонија световне и духовне власти. Свети Сава је и овде показао безграничну мудрост и умеће. Он ће, пролазећи између Сциле и Харидбе, у средњевековној Србији ударити темељ истинској хармонији две власти: световне и духовне.

У времену својег земаљског живота, Свети Сава је имао да бира између два модела: папизма на Западу и теократизма на Истоку.[79] Папизам је римокатоличко учење које духовној власти даје предност над световном: власт папе над земаљским владарима. Ова доктрина директна је последица антропоцентизма. Овај доктринарни спор био је у основи сукоба између гвелфа и гибелина, пре коначне победе папизма на Западу. На Истоку, теократизам је био један од главних узрока пропасти Ромејског царства, јер се одржавао духом обмане: Бог је са нама зато што је Црква срасла са Царством!

Теократизам је искривљена слика теоцентризма. Зато Свети Сава бира „уску стазу“ између ових крајности, између папизма и теократизма – самодржавље. Ако прихватимо да је тачан родослов који Константин Филозоф наводи[80], онда можемо да закључимо да Немањићи своје владарско достојансво вуку још из предхришћанског доба, из посвећене патрицијске породице из које потиче и Свети цар Константин. Немањићи су, како показује Константин Филозоф, у крвном сродству са Светим царем Константином преко његове сестре Константије.[81] Следи, дакле, да је теократски принцип владавине – као „воља Божја на земљи“ – био иманентан владавини династије Немањића. Али ова владавина никада није била теократска. Овде Црква није предавала нити је потврђивала владарску моћ владара него је само, чином миропомазања, признавала ту моћ и чинила је видљивом. Било је то нека врста уговора којим се и Црква обавезивала да ову, пројављену моћ, поштује и да јој се смерно приклања својим молитвама и преклонима.

Од почетка наше самодржавље се формирало и обликовало као нешто сасвим различито од ромејског империјализма и ватиканског универзализма. Наше самодржавље није ни империјално ни универзално, него изразито национално. Држава се дефинише као српска: „Српска земља“, „Краљевство Срба“, „Српска краљевина“. У таквој држави, много пре него што су се на Западу формирале нације, поданици имају сасвим изграђену националну свест, знају да су Срби – не као тамо неки Германи, Нормани или Викинзи. Па и, зашто не рећи? – Ромеји. Ромејско царство никада није створило ромејску нацију. Од почетка до краја оно је било melting pot у којем су се кували и претапали: Грци, Јевреји, Персијанци, Јермени, Сиријци… Царство је у овој мешавини видело само гомилу и тако се према њој и односило – са презиром. „Презирући ’гомилу‘, у Византији нису били свесни нужности, нити су видели могућност, да ту гомилу организују у ‘народ’, повезан хијерархијом социјалних ауторитета који су способни да унесу разум у неорганизовану масу.“[82]

Није било тако у средњевековној Србији. Самодржац је бринуо о својим поданицима, знајући „да и цар њиви служи.“[83] Такав став подупирала је и Црква. Јер сви су знали да „виши пази на високога, и има још виших над њима.“[84] На сабору у Расу, када се одрекао престола у корист Стефана Првовенчаног, Немања не прави разлику, обраћа се свима „и богатима и убогима“ и све их назива „чеда моја драга“.

Кад говорим о самодржављу имам на уму да се о њему може говорити само у временском распону од крунисања Стефана Првовенчаног до смрти краља Уроша Дечанског. Пре тога Немања беше само велики жупан, што му је омогућавало тек толико да буде у полувазалном положају према ромејском цару. Након поменутог периода настаје период царства, када Стефан Душан само формално прихвата самодржавље, док своју власт успоставља на копији ромејског империјалног принципа, што се окончава катастрофом. Ето шта се дешава кад се један народ одрекне својег предања и прихвати туђу идеју државности.[85]

Ова опасност прети нам и данас, можда више него икад, са последицама које ће овога пута бити непоправљиве. Ко данас изгуби сопство, изгубио га је заувек.

9.

Дуго се код нас говорило: ми смо нешто између Истока и Запада. Да ли мост? Да ли провалија? Да ли бедем?… Не знам. То ни до данас није разјашњено.

Тако је говорио и преподобни ава Јустин Ћелијски: „Ми живимо на географској и духовној вододелници између два света, између две културе, између Истока и Запада.“[86] Живимо „на оштрици мача“. А то није удобно. Зато морамо да се определимо: „на Исток или на Запад?“

А онда се Св. Николај Жички успротивио: „Ништа није несносније него налазити се између.“ Јер тада личимо на Буридановог магарца који липсава од глади између два пласта сена, неспособан да одлучи за који да се определи. Зато „Балкану прети смрт од глади због многих брбљивих језика који га именију између.“ Треба да се уздигнемо изнад, каже Св. Николај Жички – „Изнад Истока и Запада.“[87]

Ова препирка о нашем месту на шаховској табли света није ни до данас решена. Значи ли то да ми још не знамо ни ко смо, ни шта смо, ни где смо? Проблем је тежи него што изгледа на први поглед, јер задире у корпус онога што би требао да репрезентује наше православно гледиште, које би, у складу са својим светоотачким образом и прејемством, требало да буде кохерентно. А ево и међу нашим најумнијим богословима јавља се пукотина. Тако је проблем остао да виси у ваздуху све до данас. Данас о овом неслагању не размишља нико, чак ни они који се труде да мисле православно. А ради се о проблему од чијег решења зависи опстанак нашег сопства.

Јесмо ли између или изнад Истока и Запада? Ако прихватимо да смо између, притиснути између два камена, ту онда нема шта да се бира. Треба само да напрегнемо све снаге и да упрегнемо све вијуге да бисмо силу тог притиска окренули у своју корист, као што смо на описани начин чинили у својој прошлости. Тада овај оглед може да почне из почетака, али не као опис прошлости него као пророчанство будућности. Ако кажемо да смо изнад, није ли то гордост која је страна православљу? „Гордост значи губитак целокупног духовног богатства, свега онога што се са толико зноја постигло.“ – каже Св. Јован Лествичник.[88] Јер гордост претходи сваком паду. „Где се догодио пад, тамо се претходно настанила гордост: друго објављује долазак првог.“ Гордост крунише и славољубље. „Видео сам људе који су на речима захваљивали Богу, а у мислима величали сами себе.“[89] Пазимо, дакле, да не паднемо у ову хулу. Зато послушајмо шта каже Св. Јован Лествичник: „Сви који хоћемо да избегнемо пад у ову јаму, чујмо: ова страст се често и радо храни благодарношћу.“[90]

Благодаримо зато Богу чистим срцем. Не будимо горди, будимо скромни. Рецимо: ми смо просто другачији! Узмимо на пример наше средњевековно градитељство, јер је градитељство материјализована душа једног народа. По ономе шта су градили, по начину градње и употребљеном материјалу, можете судити о психологији, о карактеру и животној филозофији сваког народа. Наши благочестиви преци оставише нам у наслеђе стотине прекрасних цркава и манастира али ни један утврђени замак, ни један велелепни дворац, ни једну раскошну палату. Они се нису купали у злату и луксузу као ромејска господа, или као они племићи и папе на Западу[91], него су своје богатство трошили да душу засите непролазном лепотом – за литар „византијског плавог“ наши краљеви давали су литру злата.[92] Све што су имали, па и свој живот, на крају крајева, давали су Богу на дар – јер су ишли „за правдом, побожношћу, вјером, љубављу, трпљењем и кротошћу.“[93] Јер су знали да „је коријен свију зала среброљубље“! Зато се данас Французи хвале раскошним замковима у долини Лоаре, а ми се поносимо скромним али љупким манастирима у Овчарско-кабларској клисури. Зар има икога који може рећи да нисмо другачији?

Градитељство је слика душе једног народа, а однос према смрти је мера њене чврстине у вери. Хришћанство уводи један нов, другачији однос према смрти: страх од смрти је искушење које треба надвладати. „Зашто сте страшљиви, маловјерни?“[94] – прекорева Исус своје ученике кад су се таласи подигли на Галилејском језеру. А заправо им казује своју сумњу: зашто сте страшљиви ако заиста верујете у вечни живот који вам проповедам? Етос нашег народа изграђен на Косовском завету, дословна је примена хришћанског учења о смрти и вечном животу. Ромејска ратна вештина је калкулантска комбинаторика, техника и лукавство. „Занимљиво је констатовати“ – каже Ханс-Георг Бек – „да византијски цар и његове војсковође, у тренутку кад се пред неком одлучујућом битком обраћају војницима, говоре о борбеној техници, наравно и о храбрости и о свести да су Ромеји, али ниједном речју не спомињу умирање.“ Зато овај аутор закључује: „Борбени дух, по могућству главом кроз зид, потпуно је невизантијски. Византијски јунак хоће да победи јер жели да преживи и није баш одушевљен јуначком смрћу.“[95]

Другачије стоји ствар са Св. кнезом Лазаром. Он уочи битке на Косову сазива ратни савет – „все велможи и благородни војини, војводи велици же и мали“ – и држи беседу у којој између осталог каже: да не треба штедети тело у борби јако и смртну рану задобије, јер за Христа и отачаство слатко је и живот дати; а боље је и погинути него срамно живети, јер онај који пострада Христа ради у књигу вечног живота уписује се.[96] Тако се формирала наша сопствена животна филозофија: смрћу смрт победити! Овде борба на смрт није борба за смрт – него борба за живот вечни: „смертију смерт поправ!“[97]

10.

       Ево шта је чудо Божје: православље је преживело пропаст државе; светосавље је преживело спаљивање моштију Светог Саве. Зато што постојање не стоји на видљивом, тварном и опипљивом, него на ономе што је невидљиво, неопипљиво и нематеријално. На чему Земља стоји? И месец, и сунце и звезде… „Све у свему“ – каже преподобни отац Јустин Ћелијски – „невидљиво је срце видљивог. Видљиво није ништа друго до љуска око видљивог.“[98]

Кад су Турци 1594. год. на Врачару спалили мошти Светог Саве чинило се да су заувек одлучули од њега, не само православну српску рају него и оне Србе који су прешли у ислам али су задржали поштовање према Светом Сави, наслеђено од својих православних предака.[99] Узалуд им беше труд. Свети Сава је наставио да сија својим небеским сјајем исто као и пре, само више не у кивоту него у срцима верног народа – јер „темељ свега видљивога јесте нешто невидљиво.“[100] А управо је то невидљиво најјача сила света. Невидљиво је добро, али је видљива доброта. Невидљиво је зло али су видљиви злочини. Невидљив је и „Господар таме овога света“ али је видљиво његово царство на земљи.

Тако је Свети Сава постао родоначелник онога што је пет векова касније отац Серафим Роуз назвао „православље срца“. „Пре свега“ – писао је отац Роуз – „вера мора да се гнезди у срцу, а не у уму, она мора бити ’жива вера која греје душу‘ а не апстрактна хладна теорија. Вера се учи у животу а не у школи.“[101] У његовом случају била је то реакција на једно, како он каже, одвише „правилно“ исповедање вере које предност даје знању о вери, при чему се губи из вида: добро је знати догмате али вера, ипак, не може да се научи. Вера се стиче у срцу кроз лични опит под вођством мудрог духовног руковође. Срцем се верује, устима се проповеда а умом се тумачи исправност веровања. То је једна сасвим другачија хијерархија вредности. Вера може да се сачува без тумачења, може и без проповедања, али без срца не може! „Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповеда за спасење.“[102]

Тако су веровали наши преци. А како су другачије и могли у оно време кад су остали сирочад, без властеле, без светих краљева, без мудрих учитеља, без књига и писмених духовника? Па кад је требало да бирају између вере и невере, између ислама и римског католичанства, они би се окупили око огњишта, прекрстили би се „У име Оца и Сина и Светога Духа“ и питали би срце и стомак да их посаветују. Они који су послушали стомак данас су потомци босанских и санџачких бегова, Зрињских и Франкопана – „Еугени“. Јер стомак је лош саветник. Кад је празан надима од глади, кад је сит надима од охолости. Зато Св. Јован Лествичник каже: „Кад стомак гладује, срце постаје смирено. А кад се стомаку угађа, мисао постаје охола.“[103]

А они који су послушали срце постали су потомци кнеза Лазара и Милоша Обилића; Св. Петра Коришког, ђакона Авакума и Св. Петра Цетињског; Св. Василија Острошког, Његоша, Карађорђа, Хајдук Вељка, Курсуле, Танаска Рајића, Стевана Синђелића; Милунке Савић, мајора Гавриловића, Топличког гвозденог пука, Војводе Вука, Лунета, Ђорђа Скопљанца, Косте Војиновића, мајора Тепића… И прочих, и прочих, и прочих…

Али, да ли смо њихови достојни потомци? Јер и данас, као и јуче, исти је избор пред нама: између стомака и срца! Избор између тзв. „Европске уније“ и против ње исти је као и онај избор пред којим су стајали, и Свети кнез Лазар, и Милош Обилић, и Хадук Вељко, и мој деда Милан, 1943.; и његова браћа Јован и Пејча, на Церу 1914.; и његов братанац Михајло, на Дрини 1914.; и његов братанац Владимир, у Призрену 1915, кад је требало одлучити између предаје и „пусте Албаније“; и његов братанац Јанаћије, 1917, кад је требало ископати сакривену пушку, ставити комад проје у торбу, па у шуму, у „кумите“… Они се нису двоумили: изабрали су „Царство небеско“.

Какво су срце имали ти људи? Волели су ближњег, али не сентиментално него искрено; бојали су се Бога, да не изгубе наду у вечни живот; били су храбри али се нису јуначили на речима; били су поштени, али су то сматрали својом људском природом а не врлином; били су правдољубиви, али се нису отимали за своје право… А ја? Где сам ја? Ко сам ја данас? Шта радим у ово глуво доба? Чиме могу да посведочим своју веру?

Смем ли се назвати њиховим потомком? Имам ли снаге макар као црно испод њиховог нокта? Да ли бих могао и ја, као стриц Владимир, да прегазим Албанију са раном на стопалу од швапског шрапнела, који му откину прсте и уби коња „Сокола“ под њим? Па да се вратим кући 1919, као мој деда, у поцепаном шињелу, а синчић, који се родио кад је он отишао у рат, да ме гађа камењем мислећи да сам неки циганин просјак? Па да наковем косу и довршим откос који сам започео у јуну 1912? И да ни од кога ништа не тражим? Ни накнаду за ране, ни пензију за ратне заслуге? И да се никоме никада не пожалим на судбину што ме тако нагрди? И да не псујем краља, ни владу, ни војску што су ме гурнули у тај „глупи рат“? Него да се прекрстим, да натегнем пљоску и кажем просто – из срца: „Слава Богу за све!“…

Ево ме Господе. Стојим огољен пред Тобом. „Испитај срце моје, обиди ноћу; у огњу ме окушај“[104] – е да ли нећеш наћи какво зло у мени?

11.

       Србине брате застани! Загледај у своје срце. Шта си спреман да жртвујеш за своју веру? Колико?

Педесет динара недељом, које стављаш на икону у цркви? Мислиш да је то довољно? А и за то молиш Бога да ти врати стоструко? Зар не знаш да твоја вера вреди онолико колико си спреман да жртвујеш за њу?

Кажеш, једном се живи? Зато дајте јело, пиће и тамбураше! Ко те је то слагао? Постоји и други живот, зар не знаш то? Не види се, кажеш? Србине брате, толико тога се не види а ипак постоји. „Има много ствари на небу и земљи/ о којима ваша мудрост и не сања.“[105] Мој Србине!

Отровни гасови, на пример, не виде се, али убијају – дакле, постоје. Маларија се не види али постоји. Како да се боримо против маларије? Да убијамо једног по једног комарца? Или, да исушимо мочвару у којој се налазимо?

Ми више немамо здраво окружење. Све је окужено, све болесно: филм, музика, телевизија, позориште, новине, књиге… На површину мочваре испливали: корупција, разбојништво, богоборство, сатанизам, лаж, новац, простота, проституција, порнографија, педофилија, педерастија, псеудокултура, псеудоелита, псеудоуметност,… Шта ли је тек на дну?

Ми више немамо компас. Крећемо се насумице. Зато лутамо. Саплићемо се, посрћемо, падамо. Немамо више ни критеријуме. На знамо више шта је добро а шта лоше. Шта ваља а шта не ваља? Шта је душекорисно а шта душегубно? Сумњамо чак и у то, да имамо душу. Верујемо само у тело и у оно што је телесно. Телесно задовољство постало је мера срећног живота. Наслађујемо се у изобиљу свачега. Зато прихватамо свашта. Не правимо разлику. Не питамо за цену.

Играмо се зараженим играчкама као деца шибицом: „Велики барат“, „Фарма“, „Парови“, „Парада поноса“, ПИНК, HAPY, Олимпијада, Песма евровизије, Светско првенство у овоме и ономе… Трошимо се на глупости и ситнице. Болест нас разједа изнутра а ми се претварамо да пуцамо од здравља. Смејемо се и подригујемо. Закржљли смо и физички и духовно. Зато слабимо, исцрпљујемо се, малаксавамо.

       Некад смо били снажна раса, данас смо само лак плен. Толико лак да се и хијене играју са нама. А ми се извињавамо. Тражимо компромис. Какав компромис може да постоји између светлости и таме?[106] Између Божанске светлости и „Господара таме овога света“? Између Лазара и Мурата?  Између Хајдук Вељка и Пазваноглуа?…  

       Нема више јаких међу нама. Нестали су јаки. А кад више нема јаких, ко ће слабости наше да носи?[107]

[1]О врлини (Београд, 2008, стр.37

[2]Римљанима: 2; 28,29

[3]Архимандрит Рафаила (Карелин): Хришћанство и модернизам (Манастир Подмаине, 2011, стр.14)

[4]Подвиг (аскеза) у нашем животу (Епархија тимочка, 1998, стр.65)

[5]Писма о хришћанском животу (Београд, 2007, стр.54

[6]Гностички стослови (Београд, 1996, стр.69)

[7]Мисли (Манастир Св Петке Изворске, 2011, стр.35-36)

[8]Лествица (Епархија рашкопризренска, стр.149)

[9]Православни молитвеник (Београд, 2011, стр.14,16,18,19 и 24

[10]Лао Це каже: “Пут, по себи, налик је оном/ виђеном у сну, нечему што измиче и нестаје./ У њему живе слике што измичу и нестају./ У њему живе ствари налик сенкама у предвечерје./ У њему живе језгра, ситна, али истинска,/ уоквирена истином.“ Истовремено и празнина и пуноћа: „Пут је празнина,/ испробана, али никад пуна:/ провалија је то, претку налик/ од кога потиче све постојеће.“ И кретање и мировање: „Кретање пута састоји се повратку;/ слабост је његова највећа врлина.“ /…/ „Свет можеш упознати / не напуштајући кућу своју,/ Пут можеш сагледати/ не отварајући прозоре.“ Једном речју: tao (dao) је противречност унутар онога што „Таоизам“ именује као Једно. (Ова назнака изнуђена је чињеницом да се у последње време и код нас појављују проповедници „источњачких вештина“ и „филозофије“: будизма, зен-будизма, јоге, таоизма итд. Потрбно је, дакле, да се оградим овом упутницом, како не бих био погрешно схваћен када израз „пут“ употребљавам у смислу духовног успињања и сазревања.)

[11]Зато Св. Максим Исповедник каже: “Није довољно души да страсти потчини како би обезбедила духовно благоумље, све док се врлине не стекну испуњавањем заповести.“ (Гностички стослови, стр.,39)

[12]Исто, стр.35

[13]Св. Јован Лествичник: Лествица, стр.14

[14]Апостол Павле – Ефесцима: 6; 12

[15]www.youtube.com: Крсташки ратови I и II

[16]Саломон Ренак: Аполо (Београд, 1977, стр.149)

[17]Кенет Кларк: Цивилизација (Загреб, 1977, стр.34)

[18]“Међутим“ – каже Ренак славодобитно – „чему имамо разлога да се чудимо није то што европска уметност средњег века има сличности са византијском уметношћу, но напротив то што је европска уметност, у великој мери, успела да се сачува од њеног утицаја. Томе се треба чудити, али му се и радовати.“ (Аполо, стр.150)

[19]Али демонизам је мучио и Гетеа! Ко смо ми да побијамо једног генија? Ево шта он каже: “Демонско се испољава најразличитије у целој природи, у невидљивој као и видљивој./…/ Демонско је оно што се не може објаснити памећу и умом. Ја га у својој природи немам, али сам му подложан./…/ Тако је у моме познанству са Шилером било нешто потпуно демонско; /…/ Тако не могу да се ослободим мисли да демони, да би човечанство изазивали и заваравали, понекад представљају поједине фигуре толико примамљиве да свак ка њима стреми и толико велике да нико не досегне до њих. Тако су они поставили Рафаела, чије су мишљење и дела били подједнако савршени;/…/ Тако су они поставили Моцарта као нешто недостижно у музици. А у поезији је такав случај са Шекспиром.“ (Ј.П.Екерман: Разговори са Гетеом – Београд, 1976, стр.103-104)

[20]Освалд Шпенглер: Пропаст Запада (Београд, 2010, стр.259-366, одељци: Слика душе и осећање живота и Фаустовско и аполонијско сазнање природе)

[21]Исто, стр.262

[22]Фридрих Ниче: Воља за моћ (Београд, 2012, стр.52)Читаво прво поглавље ове књиге носи наслов Европски нихилизам. Ту се на преко сто страница детаљно сецира и дијагностификује болест Запада. Проблем са Ничеом за једног православног мислиоца у томе је, што је алтернатива коју он нуди такође нихилистичка!

[23]Исто, стр.56 (

[24]Не само Ниче него је и Достојевски уочио ову кобну црту у идентитету „разумног“ човека на Западу: „Ја се, на пример, нећу нимало зачудити ако се одједном, сасвим изненада, усред будућег разумног живота, појави неки џентлмен не баш племените, или боље рећи, назадњачке и подругљиве физиономије, подбочити руке на кукове и каже свима нама: А како би било, господо, да одгурнемо целу ову разумну трезвеност ногом, до врага, само зато да би сви ови логаритми отишли до ђавола, а ми опет да живимо по својој глупој вољи!“ – Ф.М.Достојевски: Записи из подземља (Београд, 1984, стр.24-25)

[25]Сетимо се само да је Стефан Немања најпре крштен по римокатоличком а потом по православном обреду (мада најновија истраживања указују да није примио круну од папе), као и то, да је Стефан Првовенчани најпре примио круну од папских легата а тек потом из руке својег брата, Архиепископа Саве (Немањића). Коначно, не заборавимо да је Стефан Немања у Нишу 1189. год, приликом њиховог сусрета, понудио Фридриху Барбароси савез против Ромејског царства.

[26]Ђура Даничић преводи овај стих погрешно, тако да потпуно мења његово значење. Израз „подјал“ он преводи као „отео“ а израз „возвеселил“ у значењу „осветити“. Тако читав стих, по њему, гласи: „Узвисићу те, Господе, јер си ме отео, и нијеси дао непријатељима мојим да ми се свете.“ Овде сам узео превод са руског језика који је тачнији. У руској верзији овај стих гласи: „Превознесу Тебя, Господи, что Ты поднял меня и не дал моим врагам восторжествовать надо мною.“ (Библия – Москва, 2018, стр.690) Овде се, дакле, савим исправно, старословенски израз „подјал“ преводи дословно, као „поднял“ (што значи: дићи, подићи) а израз „возвеселил“ као „восторжествовать“ (што значи: однети победу, тријумфовати). На грешке у Даничићевом преводу указао је већ давно Св. Николај Жички. „Српски превод Ђуре Даничића“ – каже он у једном предговору Псалтира – „мада сјајан по богатсву и облицима језика, учињен је са европских превода, те има грешака, које би у неком другом издању требало исправити.“ До данас то се није десило! И зашто, молићу лепо, са европских, што ће рећи католичких и протестанских превода, а не са руског који је ближи старословенском оригиналу?

[27]Теодосије Хиландарац: Житије Светог Саве (Београд, 1990, стр.16,17)

[28]Мера за дужину која варира. Једна лига је износила: у Паризу и околини 3.268 м. а у Прованси 5.894 м.

[29]Жофроа Вилардуен: Хроника Четвртог крсташког рата и освајање Константинопоља (Лозница, 2011, стр.66

[30]Исто.стр.110 (Да би се толико богатство прикупило: “Одређене су три цркве, где ће се плен сакупљати“, наставља Вилардуен. „Плен је, дакле, сакупљен на једно место, али треба да знате да није донето све, јер није био мали број оних који су своје задржали… Оно што је донето у наведене цркве, подељено је на равне части између Франака и Млечана… Млечанима (је) исплаћено 50.000 сребрних марака, а од преосталог крсташи су међу собом поделили најмање 100.000 марака.“ (Исто, стр.112)

[31]У том тренутку дошао је пуног изражаја поменути демонизам Запада. Никита Хонијат бележи: “Варвари, супротно очекивањима, нису наишли на отпор… Опљачкали су не само појединце него су и Божје храмове похарали. Иконе су им крцале под ногама, светачке су разбацане; Божје ствари су ови претходници Антихриста побацали на земљу… Проститутка, слика самог пакла, беше посађена на патријархов престо са којег је вређала Спаситеља простаклуцима најгоре врсте… Боже на небесима, каква страхота! Па ипак, било је то дело људи који су носили знак крста на раменима.“ Да, они су имали Божји „знак на ременима“, али су творили дела Сатанина! „По плодовима њиховим познаћете их.“ (Матеј: 7; 16)

[32]Шарл Дил: Византијске слике (Београд, 1991, стр.263)

[33]Лиутпранд из Кремоне: Два посланства у Константинопољ (Лозница, 2011, стр.25,26)

[34]„Преједање је мајка блуда, а морење трбуха“ – проповеда Св. Јован Лествичник – „виновник чистоте. Онај ко мази лава, често успева и да га припитоми. А ко угађа телу, чини само да оно још више подивља.“ (Лествица, стр.128) А ево како је изгледао један “дипломатски ручак“ на двору цара Константина VII Порфирогенита. „Има једна дворана поред хиподрома која гледа на север, изванредне величине и лепоте, коју називају ‘Дворана девет лежаја’ (Dekaeneacubita)… Ту цар и његови гости обедују не седећи, као осталим данима, него лежећи… После обеда уноси се воће у златним посудама… На сто их постављају на следећи начин: кроз отворе на таваници висе три конопца упредена од позлаћених кожних трака са златним алкама на крајевима; дршке на послужавнику на којем су посуде, провуку се кроз алке а затим га четворица или више људи уз помоћ дизалице подижу на сто…“ (Лиутпранд из Кремоне: Два посланства у Константинопољ – Лозница, 2011, стр.28) После обеда приступило се размени поклона. Од свих поклона, каже Лиутпранд, цару се највише допадоше четири роба које Грци називају каризмасија. (Ушкопљени дечаци који су обучени да воде љубав са мушкарцима.)

[35]Матеј: 6; 21, 24

[36]Св Јован Лествичник: Лествица, стр.128

[37]Ханс-Георг Бек: Путеви византијске књижевности (Београд, 1967, стр.87,138,139

[38]Ханс-Георг Бек: Византијски еротикон (Лозница, 2009, стр.76)

[39]Он пише: „Твоје боре, Филина, изгледају ми лепше него сва/ глаткоћа младости, и више ме привлачи да разиграном руком/ милујем твоје јабуке које већ тешке спуштају своје пупољке/ него груди што бујају у девојке која се расцветава./ Дражеснија ми изгледа твоја јесен него пролеће код друге,/ и топлија од лета чини ми се твоја зима.“ (Исто, стр.78)

[40]Ево једног његовог помало ироничног портрета: „У византијском Риму била сам блудница и делила/ сваком, ко је хтео, за новац радо своју нежност./ Уметница сам сад, Калироја по имену, и Тома/ ужарен љубављу приказује ме овде на слици/ и открива, при том, како су му нежна осећања јер му се топи,/ слично меком воску, у грудима срце сâмо.“ (Исто, стр.79)

[41]Исто, стр.112

[42]Апостол Павле – Ефесцима: 6; 12

[43]Револуције су лажни историјски скокови, који само убразавају један процес: да “Курта“ зајаше „Мурту“, мимо редовне процедире.

[44]Матеј: 12; 25

[45]Данас се не зна тачно ко је био српски патријарх у то време. Патријарх Никон умро је 1435. год. а нови патријарх Никодим помиње се так 1445. год. Извесно је, међутим, да тадашњи српски патријарх није био у Фиренци 1439. год. јер се не помиње ни у једном документу тога сабора. Извесно је, такође, да је деспот Ђурађ Бранковић био читавим својим бићем привржен православљу и ромејској православној култури. О томе сведочи и фрањевачки фратар Јован Капистран када у једном писму каже за њега да је „непријатељ римске цркве.“ У једном другом писму упућеном 1455. год. папи Николи V поменути Капистран пише да је српски деспот Ђурађ Бранковић „сасвим са нама“ што се тиче „борбе са Турцима али што се тиче вере са нама се не слаже.“ (Момчило Спремић: Срби и флорентинска унија цркава 1439. године www.cps.org.rs)

[46]Апостол Павле – Коринћанима: 12; 10

[47]Данас се и на Западу појављују у све већем броју правоверни хришћани који побијају римокатолички антропоцентризам. Ево неких примера. Винсет Роси пише: „Модерна западна парадигма везана је за хришћанство само као јерес – једва приметна кривотворина, демонска карикатура истинских хришћанских вредности… Антропоцентристичка парадигма није хришћанска, није јој чак ни близу. То је потпуно нова вера.“ Ричард Нибур сматра да је хришћански антропоцентризам искривљавање истинске библијске вере. Јирген Молтман говори у сличном тону: „Ми морамо да надвладамо стару, антропоцентричну слику света, и то помоћу новог, теоцентричног тумачења света природе и људских бића, као и есхатолошким поимањем овог природног и човечијег света.“ (Ричард А. Јанг: Библијска перспектива: антропоцентрична, биоцентрична или теоцентрична? – зборник: Бог и душа у XXI веку, Београд, 2006, стр.323 и 325)

[48]Матеј: 4; 9

[49]Ј.В.Гете: Фауст (Београд, 2008, стр.74,75)

[50]“У готичкој архитектри, ово ’ја‘ стреми увис; врхови торњева и стубићи који теже навише јесу ’ја‘, због чега је целокупна фаустовска етика једно стремљење ‘на више’ – усаглашавање нашег ‘ја’, оправдање нашег ‘ја’ вером и добрим делима, поштовање према ‘ти’ у нашем ближњем ради свог сопственог ‘ја’ и ради свога блаженства, актуелно од Томе Аквинског до Канта, и најзад оно што је највише: то је тежња према бесмртности нашега ‘ја’.“ (Освалд Шпенглер: Пропаст Запада – Београд, 2010, стр.267)

[51]Матеј: 4; 10

[52]Исто

[53]Теодосије Хиландарац: Житије Светог Саве (Београд, 1990, стр.34)

[54]“Испитуј себе чешће“ – каже Св. Јован Кронштатски – „куда гледају очи твога срца – ка Богу и животу будућег века, к блаженима и светлоносним Силама небеским изнад овога свијета и Светима настањеним на небесима, или ка свијету, земаљским добрима – храни, пићу, одјећи, кући, к људима грешним и сујетним пословима њиховим.“ (Мисли – Манастир Свете Петке изворске, 2011, стр.9)

[55]Алберт Ками: Мит о Сизифу (Сарајево, 1978, стр.15). Са овом констатацијом могли бисмо се сложити да је иза тога уследила једна позитивна филозофска алтернатива. Уместо тога, Ками нам нуди апсурд – а апсурд није алтернатива! Апсурд је ћорсокак из којег има само два излаза: или повратак Богу, или повратак нихилизму. Ками се није вратио Богу!

[56]Св. Јован Кронштатски: Мисли (Манастир Свете Петке изворске, 2011, стр.16)

[57]Теодосије Хиландарац: Житије Светог Саве (Београд, 1990, стр.164)

[58]Ф.М.Достојевски: Нечисте силе (Београд, 2010, стр.405)

[59]То што Марина Абрамовић ради, то је крајњи домет европског нихилизма, рекао би Ниче – “највише вредности губе своју вредност“. (Ф.Ниче: Воља за моћ – Београд, 2010, стр.47) Њено ремек дело, тиме и последње њено дело, биће „перформанс“: самоубиство на јавној сцени. То мора да се деси! То је логика ове „уметности“. Уметности без смисла и циља. Сувише дуго траје та њена игра са бесмислом, долази време кад мора да се оконча. Да се проживи оно што се проповеда. Нема циља, нема даље! Нема ни одговора на питање зашто: зашто жмурите и правите се да то не видите?

[60]Св. Јован Лествичник: Лествица, стр.12

[61]Св. Исак Сирин: Подвиг (аскеза) у нашем животу (Епархија тимочка, 1998, стр.48)

[62]Свети Сава: Карејски типик (Сабрана дела – Београд, 2000, стр.95)

[63]Св. Исак Сирин: Подвиг (аскеза) у нашем животу (Епархија тимочка, 1998, стр.70)

[64]Теодосије Хиландарац: Житије Светог Саве (Београд, 1990, стр.146)

[65]Др Ђоко Слијепчевић: Историја Српске православне цркве књ .I(Минхен, 1962, стр.98-99)

[66]Теодосије Хиландарац: Житије Светог Саве (Београд, 1990, стр.136)

[67]Исто, стр.138

[68]Исто

[69]Претходно Свети Сава би рукоположен за архиепископа свих српских земаља, „руком пречаснога и свеосвећенога васељенскога патријараха, архиепископа Константинова града, Новога Рима, Германа…“ Тада „свети патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа“, и даде Светом Сави „од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа.“ И обдари га жезлом светитељства, и светим одеждама свештенства, и написа му и даде грамату, коју потписаше својом руком, сви епископи, митрополити, архиепископи и сам патријарх Герман. Тако Српска православна црква постаде независна, аутокефална црква.

[70]Теодосије Хиландарац: Житије Светог Саве (Београд, 1990, стр.141-142

[71]Исто, стр.143-144

[72]Исто, стр.145

[73]Псалми: 1; 3

[74]Прва посланица Јованова: 4; 1

[75]Као што написа Свети апостол Павле: „да се не мијешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач…“ (Коринћанима I: 5; 11)

[76]Св. Григорије Палама: Тријаде (Шибеник, 2008, стр.46)

[77]Ову књигу имао је у својој библиотеци и краљ Стефан Урош Првовенчани. То знамо зато што је помиње у својем Житију светог Симеона. Ђурђе Бранковић је 1434. год. од рођења Господа Исуса Христоса, наложио  митрополиту Саватију да састави и умножи један проширени и поправљени препис, који данас знамо под насловом Браничевска лествица. (Византијска филозофија у средњевековној Србији – приредио Борис Милосављевић, Беогард, 2002.)

[78]То следи из предговора 6. новели Јустинијановог кодекса: „Свевишња доброта доделила је човечанству два највећа дара: свештенство и царство. Прво се брине да угоди Богу, а друго о осталим људским стварима.“ Ово потврђује и император Јован Комнин, у писму папи Хонорију II: „У свој својој владавини признавао сам две ствари као суштински различите једну од друге: прва је духовна власт коју је врховни првосвештеник света, Цар света Христос, подарио својим ученицима и апостолима… Друга је световна власт која управља привременим делима и која, према божанском указу, поседује иста права у својој сфери.“ (Лав Тихомиров: Монархија – Београд, 2008, стр.143)

[79]Израз теократизам изводим из придева „теократски“, да бих означио начин владавине. (Како? Теократски.) Он се разликује од израза „теократија“, који означава принцип владавине. (Шта? Теократија.) Ово зато што желим да подвучем: теократски начин владавине је кривотворина теократије, њена злоупотреба. Теократија је изворно божанска владавина која се преноси наслеђем од божанског претка, а потврђује се свештеничким чинодејствовањем; док се, напротив, теократска владавина стиче свештеничким чинодејствовањем, а потврђује се пристанком поданика. Теократија је вечно делатни принцип, док је теократизам његова променљива форма. Теократија је образ Божје владавине над својом творевином; теократизам је одраз у искривљеном огледалу људске творевине.

[80]Житије деспота Стефана Лазаревића Прелазимо на родослав.“ – каже Константин Филозоф. „Беше Конста велики, звани зелени, отац великога Константина, муж по свему најкроткији, који љубљаше благочашће. Зато хришћане примаше, царствујући у Вретанији у оне године када Диоклецијан и Максимилијан Еркулије, пошто су побили многе десетине тисућа хришћана, оставише царство и беху у простом животу… Велики Конста роди три сина: Константина, Константија и Консту и кћер Константију, коју велики Константин даде Ликинију за жену, и њему грчки део царства одели… А овај Ликиније беше далматински господин, родом Србин, и роди од Константије сина Белу-Уроша, а Бела-Урош роди Техомила, а Техомил роди светога Симеона, а свети Симеон роди са супружницом три сина: Стефана првовенчанога краља, и Вукана великога кнеза, и Растка, после нареченога Саву, првога архиепископа српскога.“

(Београд, 1989, стр.81,82)

[81]Овде се крвно сродство појављује у функцији онога што Мирча Елијаде назива теофанија – посвећивање читаве лозе потомака преносом свете крви. (Свето и профано – Сремски Карловци, 2003.)

[82]Лав Тихомиров: Монархија (Београд, 2008, стр.168)

[83]Књига проповједникова: 5; 9. (О томе сведочи и чињеница да у средњевековној Србији није постојала смртна казна него само новчана накнада, тзв. вражда. Кад су Дубровчани тражили да обеси неке преступнике који су напали њихов караван, краљ Милутин им је одговорио да се на почетку своје владавине заклео да неће проливати крв својих поданика и да зато не може да удовољи њиховом захтеву. А ево како стоје ствари на „просвећеном“ Западу. У Еглеској је године 1760. било 160 кривичних дела која су се кажњавала смртном казном.  Године 1818. њихов број је нарастао на 223. У Француској је 2. марта 1757. год. извршена смртна казана над извесним Робертом-Франсоа Домијеном што је напао ножем краља Луја XV, на следећи начин: „на губилиште које ће ту бити подигнуто, да му се кљештима искидају месо са прсију, руку, бедра и листова на ногама, те да десну шаку, у којој ће држати нож којим је починио речено краљеубиство, сагоре сумпорном ватром, а на места са којих је кљештима месо исчупано излију растопљено олово, кључало уље, врели катран, смешу растопљеног воска и сумпора; после овога да му тело развуку и рашчерече помоћу четири коња, а удове и труп спале, претворе у пепео, те пепео развеју на ветру.“ – Мишел Фуко: Надзирати и кажњавати – Сремски Карловци, 1997, стр.7, 18)

[84]Исто: 5; 8

[85]Готово исто, са истоветним последицама, десило се и 1918. год, када Александар I Карађорђевић одбацује српску круну и проглашаве себе за „краља“ државе „Срба, Хрвата и Словенаца“, иако га нико, никад и нигде није крунисао за краља. Александар је узурпирао краљевско достојанство, као и његов наследник Петар II Карађорђевић. Карађорђевићи су сами себе лишили круне тиме што су у два колена занемарили  сакрални чин као конститутивни елемент манархистичке владавине. Прекинули су континуитет светости краљевског достојанства тиме што су покушали да га успоставе на секуларан начин. Данашњи учени историчари, кад кажу „краљ Александар“, очекују да им верујемо на реч, иако знају да је он све до своје смрти владао само као регент. Тако нас је, поред „југословенске Голготе“, сустигла и катастрофа лажне науке.

[86]Др Јустин Сп. Поповић: Светосавље као филозофија живота (Београд, 2016, стр.55)

[87]Св. Николај Жички: Између Истока и запада/ Земља недођија (Линц, Аустрија, стр.5)

[88]Лествица, стр.178

[89]Исто, стр.177

[90]Исто, стр.177

[91]Године 1542. издаци француског краља износили су укупно 5.788.000 ливри. Од те суме скоро половина одлазила је на: „краљев џепарац“ (500.000 ливри) и „ситна задовољства“ (750.000 ливри) – Вернер Зомбарт: Луксуз и капитализам (Нови Сад, 2011, стр.85)

[92]Једна литра = 337,24 грама.

[93]Апостол Павле – Тимотију I: 6; 10

[94]Матеј: 8; 26

[95]Ханс-Георг Бек: Византијски еротикон (Лозница, 2009, стр.155)

[96]О овој беседи знамо из најмање три извора: Житије кнеза Лазара и Слово о кнезу Лазару (Данило III) и Слово о кнезу Лазару (Непознатог аутора). У беседи коју бележи Данило III каже се између осталог: „Не поштедим телеса наша ва боренији, да от подвигоположника светлије венце васпримем. /…/ Н ашче мач, аште рани, аште и тму самретији кључит се нам, сладко по Христе и о благочастији отачастве нашем да подимем.  Луче јест нам ва брани мачнују кончину подјети, неже ли плешта врагом нашим податим. /…/ Дадим себе именованије јако војини Христови, јако страдалци благочастија, јако да вапишем се ва књигах животних.“ (Ђорђе Трифуновић: Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и Косовском боју – Крушевац, 1968, стр.340)

[97]То је дословно хришћанско учење.  Матеј: 6; 19,20: “Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, гдје лопови не поткопавају и не краду.“ Апостол Павле – Римљанима: 8; 13: „Јер ако живите по тијелу, помријећете; ако ли Духом дјела тјелесна умртљујете, живјећете.“

[98]Др Јустин Сп. Поповић: Светосавље као филозофија живота (Београд, 2016, стр.18)

[99]Др Ђоко Слијепчевић наводи низ таквих примера које су забележили странци: муслимани се поклањају гробу Светог Саве и деле милостињу манастиру (Жан Шесно, године 1547.); муслимани Светог Саву „особито поштују и јако га се боје“ (Катарин Зен, године 1550.); муслимани и Јевреји дају манастиру Милешева већу милостињу него православни (Бенедикто Рамберти, године 1553.); муслимани се из поштовања према Светом Сави радо одазивају на манастирске мобе и траже да им калуђери читају молитве (М.П. Контарини, године 1580.) Кад пролазе поред манастира Милешева, наводи Слијепчевић једно казивање, муслимани сјашу с коња и пешеке га мимоилазе јер су им, како су објашњавали, тако говорили њихови преци. – Историја Српске православне цркве књ.I (Минхен, 1962, стр.120-121)

[100]Др Јустин Сп. Поповић: Светосавље као филозофија живота (Београд, 2016, стр.16)

[101]Зборник Светлост са Запада – приредио Владимир Димитријевић (Беорад, 2004, стр.245: Православље срца – јеромонах Дамаскин Кристенсен)

[102]Апостол Павле – Римљанима: 10; 10

[103]Лествица, стр.131

[104]Псалм: 17; 3

[105]Виљем Шекспир: Целокупна дела, књ.IV (Београд, 1966, стр.253)

[106]“Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем ; или какву заједницу има свијетлост с тамом?“ – Апостол Павле – Коринћанима: 6; 14

[107]“Дужни смо пак ми јаки слабости слабих носити, и не себи угађати.“ – Апостол Павле – Римљанима: 15; 1

ЧЛАНАК ЈЕ ОБЈАВЉЕН У ЗБОРНИКУ „СВЕТОСТ И ИДЕНТИТЕТ“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.