- У петак 14. марта 2026. године су Украјина и Румунија закључиле споразум о стратешком партнерству.
- У њему се наводи спремност Букурешта и Кијева да се позабаве решавањем придњестровског конфликта, иако Кишињев и Тираспољ нису присуствовали потписивању документа.
- Поред тога, Румунија и Украјина намеравају да обезбеде „безбедност пловидбе у Црном и Азовском мору“.
- Ово последње је већ дуго унутрашње море Русије. Шта су замислили у Букурешту и Кијеву?
АУТОР: Андреј Резчиков
У петак је Владимир Зеленски посетио Букурешт, где се састао са новим председником Румуније Никушором Даном и премијером Илијем Боложаном. Односи две земље су званично подигнути на ниво стратешког партнерства.
Након преговора стране су потписале три кључна документа: заједничку декларацију о стратешком партнерству (која одређује приоритете у политици, безбедности, економији и инфраструктури), оквирни споразум о сарадњи у енергетици (који укључује планове за изградњу две нове линије далековода и коришћење румунских подземних складишта гаса од стране Украјине), као и изјаву о заједничкој производњи одбрамбених производа. Румунија ће постати место за производњу украјинских дронова и наставиће да обучава украјинске пилоте за управљање америчким ловцима F-16 (током посете Зеленски је обишао центар за обуку).
Споразум о стратешкој сарадњи директно се дотиче питања решавања придњестровског проблема, али уз потпуно игнорисање става Кишињева, чији представници нису били присутни на преговорима.
„Стране у споразуму ће подржавати напоре усмерене на постизање трајног политичког решења придњестровског проблема, уз пуно поштовање независности, суверенитета и територијалног интегритета Републике Молдавије“, наводи се у документу. Такође је одлучено да се у званичној сфери коначно уклони вештачка разлика између румунског и молдавског језика.
Током преговора посебна пажња посвећена је ситуацији на Црном мору. Из документа произилази да ће обе земље појачати сарадњу како би „обезбедиле слободу и безбедност пловидбе у Црном и Азовском мору“. За то се планира добијање проширене подршке европских и евроатлантских партнера, као и максимално коришћење програма сарадње са НАТО-ом, укључујући Савет Украјина–НАТО и Комплексни пакет помоћи Украјини.
Потписујући овакве документе са Румунијом, Украјина не узима у обзир мишљење и интересе не само Кишињева већ ни Тираспоља, истиче политиколог Владимир Скачко, коментатор сајта „Украина.ру“.
„Сама чињеница оваквих договора, где се Придњестровље и његов став чак и не разматрају, само мобилише његово становништво. А 85% становника региона нема друге наде осим проруске оријентације. Све друге алтернативе тамо се доживљавају као казна кроз румунизацију или молдавизацију. Игнорисање мишљења и Тираспоља и званичног Кишињева чини ове ‘вештачке’ конструкције нелегитимним и бесмисленим“, каже политиколог.
По његовом мишљењу, Кијев и Букурешт можда на тај начин покушавају да подстакну ЕУ и НАТО да реализују „план Б“ Кишињева који је процурио у медије. Он предвиђа повлачење руских мировњака и њихову замену „међународном цивилном мисијом“.
„Ови покушаји уз укључивање целог НАТО-а, ЕУ па чак и САД трају онолико колико постоји и само Придњестровље. Али постоје два чврста ограничења. Прво је став Русије, која каже ‘не’ таквом сценарију. Друго је војно-техничка реалност.
Силовито решење по моделу Нагорно-Карабаха није могуће“,
прецизира Скачко.
Он објашњава да је играње рата у Придњестровљу исто као паљење шибице поред отвореног бурета барута. „Реч је о огромним складиштима муниције у селу Колбасна. Сваки покушај војног ‘чишћења’ или чак случајна експлозија тамо довешће до катастрофе која би збрисала пола Придњестровља, половину Молдавије и погодила и Румунију“, додао је експерт.
„Ако је интерес Румуније у овом сценарију очигледан, учешће Украјине изазива недоумицу. Кијев никада није озбиљно утицао на политику Молдавије, нити тамо има националне интересе. Да, постоји заједничка граница са Придњестровљем, али кијевски режим се до сада није усуђивао на радикалне потезе против ПМР-а, и то је разумно“, објашњава Јуриј Самонкин, председник колегијума Центра за истраживање евроазијства.
По његовом мишљењу, за Украјину је ово „чиста демонстрација“: Кијев мора нечим да прикрије информационе неуспехе на фронту, па се хвата за било коју тему.
„Малочас су се ‘бацили’ на одбрану израелског неба, а сада су се изненада сетили Молдавије, усклађујући ставове директно са Румунијом. Изгледа прилично комично овај покушај Кијева да се представи као озбиљан геополитички играч, када ни он сам, ни влада Санду немају ни најмањи спољнополитички или економски суверенитет. Њихова позиција у потпуности зависи од упутстава Северноатлантског савеза“, нагласио је саговорник.
Црноморска флота НАТО-а
По мишљењу експерата, договори Кијева и Букурешта о заједничкој контроли над Црним морем нису само декларације, већ део озбиљног војног плана Запада. Реч је о војно-инфраструктурном пројекту стварања натовске Дунавске флотиле. Њено формирање омогућило би земљама ЕУ да заобиђу турска ограничења уласка ратних бродова у Црно море и да у перспективи изазову Русију у његовом северозападном делу.
„Идеја пребацивања ратних бродова у Црно море унутрашњим воденим путевима Европе није никаква фантастика. Заиста, логистика по рекама (Дунав–Мајна–Рајна) још није у потпуности разрађена, али у критичној ситуацији може бити брзо успостављена. Штавише, не може се искључити ни стварање система канала са стране Балтичког мора – преко Пољске и других земаља. Ми сами имамо такво искуство: још много пре специјалне војне операције Русија је спроводила вежбе пребацивања бродова из Каспијског мора у Црно. Дакле, технички је то решиво“, сматра војни експерт Александар Перенџијев, доцент катедре за политичку анализу и социјално-психолошке процесе РЕУ „Плеханов“ и члан експертског савета организације „Официри Русије“.
По његовом мишљењу, противници Русије покушавају да оживе совјетско искуство Дунавске флотиле, али сада у натовској варијанти.
„Највероватније је то британски пројекат који се спроводи под заставом НАТО-а. Лондон већ дуго активно делује на црноморској обали, а стварање система обалских утврђења са базом у Румунији логичан је наставак тог курса“, објаснио је саговорник.
Румунија је, како каже експерт, спремна да понуди своје црноморске луке и дунавске канале за базирање миноловаца, патролних чамаца и целе флоте која се са Запада предаје Украјини. „Штавише, Букурешт ће учествовати у модернизацији самог система канала. Узимајући у обзир да у Румунији већ постоји пуноправна копнена база НАТО-а (која је чак разматрана за размештање америчког нуклеарног оружја), земља заиста тежи да постане главни хаб алијансе на Црном мору, окупљајући око себе Бугарску и Украјину“, истиче Перенџијев.
Међутим, реализацијом овог плана Букурешт улази у конкуренцију са Пољском, која развија пројекат „Међуморја“ – од Балтика до Црног мора.
„Због тога Румунија може не само да учествује у стварању нове флотиле већ и да покуша да стане на чело пројекта. Постоји и дубљи, историјски контекст који подгрева те амбиције. Румунске елите добро памте да им је Хитлер ‘поклонио’ Одесу након заузимања града током агресије на Совјетски Савез. Иако се о томе не говори наглас, идеје о повратку ‘Велике Румуније’ и даље узнемиравају одређене кругове у Букурешту“, подсетио је он.
Тако, присуство инфраструктуре, историјско памћење, конкуренција унутар НАТО-а, као и страх од повратка Одесе и Николајева у састав Русије, подстичу противнике Москве на стварање Дунавско-црноморске флотне алијансе. „И Молдавију у овај пројекат увлаче не случајно: преко ње је згодно повезати румунски и украјински део тог будућег натовског пројекта“, сматра Перенџијев.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2026/3/14/1402075.html