- А уништавање УН делује као нешто што би могло да се догоди ускоро.
- На томе свесно ради најагресивнија држава на планети, која претендује на улогу светског хегемона – Сједињене Америчке Државе.
- Притом јој, супротно свим очекивањима, помаже и друга суперсила која жели да у овом веку преузме улогу хегемона – Кина.
- Без Трећег светског рата неће настати нова глобална организација, а ако се и појави, Русија у њој вероватно неће добити тако повлашћен положај какав је стекла одмах после победе над Хитлером.
- Данас се за Трећи светски рат најактивније припремају земље које су започеле Други светски рат – Немачка и Јапан, које су поново кренуле путем милитаризације.
АУТОР: Дмитриј Бавирин
За политичара или новинара не постоји поузданији начин да остане нечујан него да напише текст о Уједињеним нацијама и да их помене у наслову. Нико то неће читати, јер је свима свеједно каква је судбина Организације уједињених нација. Дани када је пренос препуцавања у Савету безбедности претендовао да буде највећи телевизијски спектакл на свету остали су тамо где и младост Фидела Кастра и експерименти Никите Хрушчова са кукурузом.
„Мој став је следећи: то је бескорисна организација, не решава никаква питања и неће их решити“, изјавио је недавно председник Белорусије Александар Лукашенко, као да је изразио опште мишљење.
Тешко је спорити се са тим, али постоји једна нијанса: УН ће бити коначно отписане непосредно пред Трећи светски рат, из којег човечанство можда и неће успети да изађе живо. А уништавање УН делује као нешто што би могло да се догоди ускоро. На томе свесно ради најагресивнија држава на планети, која претендује на улогу светског хегемона – Сједињене Америчке Државе. Притом јој, супротно свим очекивањима, помаже и друга суперсила која жели да у овом веку преузме улогу хегемона – Кина.
У суштини, УН се доводе до банкрота као нека мала локална продавница, како би биле преуређене за нову намену. Трећи светски рат је део тог преуређења, као што је Други светски рат био део трансформације која је Лигу народа заменила Уједињеним нацијама. Између неславне смрти једне, ма колико лоше функционисала, главне међународне организације и блиставог рођења нове, одиграва се сурови обрачун суперсила у борби за повољнији положај, јер постојећа Светска Институција више не задовољава њихове интересе.
Амерички државни секретар Марко Рубио, подносећи недавно извештај Конгресу, није само најавио нове санкције Русији и помоћ Украјини, већ је и признао да су Сједињене Државе свесно финансијски притиснуле УН, ускративши им готово четвртину буџета, како би организацију преобликовале по сопственом укусу. Логика је једноставна: ми смо све то створили, па ћемо ми и одређивати правила.
У стварности, идеју светске организације у којој би биле заступљене све државе ради смањења ратова први је осмислио Имануел Кант, али ју је заиста први реализовао амерички председник Вилсон, интелектуалац и романтик. Ипак, саме Сједињене Државе нису биле чланица Лиге народа и нису желеле да преузимају било какве обавезе. Сматрале су да им то није потребно, јер се у Америци, наводно, понашају пристојно – за разлику од Европљана.
До краја Другог светског рата такав приступ се променио: САД су постале један од главних финансијера УН, иако је питање чланства и обавеза у оквиру организације увек било спорно у америчкој унутрашњој политици. Организација је одражавала светски баланс снага у тренутку свог настанка и почивала је на релативно разумној идеји: употреба силе против неке државе могућа је само ако јој се не противи ниједна од пет великих сила са правом вета, док би држава против које би се ујединила сва петорка прошла веома лоше.
До распада СССР-а у Вашингтону су се плашили да дирају ту шему, свесни да великим институционалним променама обично претходе велики ратови. Међутим, после распада Совјетског Савеза организација је у свом дотадашњем облику осуђена на пропаст: САД више нису желеле структуру у којој нису једини хегемон, већ су равноправне са Русијом и Кином.
Неслагања унутар саме Америке тицала су се само метода. Демократе су биле благонаклоније према УН, између осталог и зато што је организација стварала велики бирократски апарат, укључујући и онај у САД, а бирократија је важан ослонац њихове странке. Насупрот томе, међу републиканцима је на прелазу векова доминирао став: руши и уништавај.
Тадашњи амерички представник при УН био је Џон Болтон, који је свој став формулисао овако:
„Не постоји нешто што се зове УН. Постоји само међународна заједница, коју може да предводи једина светска суперсила, а то су Сједињене Државе.“
То је тих година била готово званична америчка позиција: покушаћемо да делујемо у складу са процедурама УН, али ако не успемо, радићемо онако како сматрамо да треба. Тако је почео рат у Ираку, чије катастрофалне последице на Блиском истоку нису отклоњене ни данас.
То је уједно и одговор на питање зашто УН лоше функционишу: управо због самовоље и неодговорног понашања Сједињених Држава. А лош пример је заразан – многе државе не сматрају да им је забрањено оно што је дозвољено Американцима.
Затим је дошао Доналд Трамп и одлучио да без околишања докрајчи стару организацију тако што ће је изгладнети. САД су једнострано одустале од својих финансијских обавеза као највећи уплатилац у буџет УН. Укупно дугују више од четири милијарде долара.
Ако се на то гледа очима просечног Американца, којег брине инфлација, а рат у Конгу уопште не занима, Трампов потез је лако разумети, јер се он одувек залагао за смањење државне потрошње. Али у том случају није требало ни нападати Иран без јасно дефинисаних циљева, што је, према независним проценама, амерички буџет коштало најмање сто милијарди долара.
Карактеристично је да је Трамп оштро критиковао УН зато што нису помогле у нападу на Иран. С друге стране, ни Савет мира, организација коју је представљао као алтернативу УН, није показао никакве резултате, иако су многи њено оснивање доживели као шалу.
Међутим, све што Вашингтон ради показује да је време шала прошло. Данци су у почетку такође мислили да се Трамп шали када је говорио о Гренланду. Већ месец дана касније послали су на острво експлозив за случај да буде потребно уништавати писте. На УН се више нико не ослања.
С друге стране, због саме своје структуре УН нису постале организација коју би САД могле потпуно да потчине и претворе у сопствени додатак, као што, на пример, многи виде функционисање Organization for Security and Co-operation in Europe у односу на Европску унију. Али Вашингтон жели могућност да покреће ратове кад год и где год пожели, не обазирући се ни на кога, и зато жели да укине ограничења успостављена 1945. године. Због тога и доводи УН до банкрота.
Схватајући да америчке методе могу бити успешне и довести, на пример, до потпуне потчињености бирократије УН Вашингтону, Пекинг је почео да врши притисак са своје стране. Методе су исте – финансијске, али Кинези делују суптилније и учтивије. Као други највећи донатор, Кина је пребацила своје уплате са почетка на крај године, чиме је додатно погоршала финансијску ситуацију УН. Истовремено одбацује оптужбе за уцену, али и сугерише које програме УН треба укинути јер сметају буђењу Великог Змаја.
САД и Кина заједно обезбеђују више од 42 одсто буџета УН, због чега организација убрзано тоне у финансијску кризу. Према сопственим правилима, УН су дужне да државама донаторима врате неискоришћена средства намењена програмима. Али ти програми нису ни покренути јер новца већ дуго нема.
„Упали смо у замку кафкијанског циклуса: од нас се очекује да вратимо средства која не постоје“, описао је ситуацију генерални секретар УН Антонио Гутераш.
Ако се ништа не промени, средства ће бити исцрпљена до августа, након чега ће генерални секретар морати да тражи новац широм света, у тренутку када га нико нема вишка – ни Европа, ни Јапан, ни Индија, ни Русија, ни блискоисточни шеикови.
После тога организација ће почети да укида своје програме, укључујући и мировне мисије, а остаће само форум за разговоре. Формално, УН ће постојати; суштински – неће. Као што је Лига народа постојала уочи Другог светског рата.
Када стара организација коначно нестане, сви ће се сећати њених успеха – на пример, како је, на иницијативу СССР-а, искорењена велика богиња широм света.
Али за нас је важније нешто друго: без Трећег светског рата неће настати нова глобална организација, а ако се и појави, Русија у њој вероватно неће добити тако повлашћен положај какав је стекла одмах после победе над Хитлером.
Данас се за Трећи светски рат најактивније припремају земље које су започеле Други светски рат – Немачка и Japan, које су поново кренуле путем милитаризације.
Истовремено, САД и Кина развлаче УН као крпену лутку, а када је коначно поцепају, времена за припрему ће, вероватно, већ бити премало.
ИЗВОР: https://ria.ru/20260610/oon-2097956892.html