- Тракија није полигон за испробавање турске спољне политике.
- То је грчка земља, са грађанима које треба заштитити од инструментализације, застрашивања и пропаганде.
- У објави на платформи X од 15. маја 2026. године, Карагјул није само довео у питање грчке границе, већ је говорио и о „поновном оснивању“ такозване „Турске Републике Западне Тракије“.
АУТОР: Христос Константинидис
Нова мобилизација у Тракији, са такозваним псеудомуфтијама у главној улози и уз стално присуство турског конзулата у позадини, поново је у први план ставила питање које Атина више не може да третира половичним изјавама: организовано оспоравање грчког правног поретка унутар саме земље.
Повод је било организовано окупљање испред суда у Ксантију поводом суђења за напад на законите вршиоце дужности муфтија у џамији Цинар 2024. године, које су, према наводима, извршили људи повезани са турском државом. Догађај је окарактерисан чак и као проба побуне у Тракији, региону који је трајно на мети Турске и који Анкара непрестано користи у својој реторици против Грчке.
Није случајно што се у турским медијима појављују анализе попут оних новинара Ибрахима Карагјула, који се сматра блиским сарадником Реџепа Тајипа Ердогана и преносиоцем ставова из председничке палате, а које директно циљају Тракију. У објави на платформи X од 15. маја 2026. године, Карагјул није само довео у питање грчке границе, већ је говорио и о „поновном оснивању“ такозване „Турске Републике Западне Тракије“.
„Анкара је, желећи да покаже да контролише ситуацију, послала појачања из Турске. Читава армија правника из адвокатских комора Анкаре, Истанбула и Једрена стигла је у Ксанти како би водила политичку пропаганду испред грчких судница. Њихове изјаве представљале су изазов грчком суверенитету и законодавству.
Један адвокат, који је представљао Адвокатску комору Истанбула, окарактерисао је суђење као „потпуно политички процес“ и затражио повлачење оптужнице, тврдећи да су насилно спречавање законитих муфтија да уђу у џамију и увреде које су им упућиване били само „изражавање критике у оквиру њихових права“.
Други турски адвокат отишао је корак даље и директно оспорио право грчке државе да именује муфтије, говорећи о „кршењу међународних споразума“, при чему је упутио поздраве „турској мањини“, иако Лозански споразум јасно и искључиво признаје муслиманску мањину.
Оно што се догодило испред суда показује дубок јаз који покушавају да створе људи под утицајем турских структура. Са једне стране организовани су грађани из Комотинија, Александруполиса и Дидимотиха у подршци законитости. Са друге стране, маса окупљена под утицајем конзулата створила је напету атмосферу која је довела до вербалних сукоба и приморала суд да два пута прекине поступак.
Најшокантнији елемент инцидента било је присуство сада независног посланика из Ксантија, Хусеина Зејбека. Човек који је изабран гласовима грчких грађана, а не Турске, да их представља у грчком парламенту, нашао се у првим редовима, узвикујући пароле, подстичући тензије и, како се наводи, подржавајући парадржавне механизме Анкаре.
Законите муфтије именује грчка држава, у складу са важећим институционалним оквиром.
Већ деценијама Турска покушава да инструментализује мањину у Тракији, мешајући се у питања верског, образовног и политичког представљања. Турски конзулат у Комотинију систематски делује као механизам утицаја, настојећи да наметне агенду која нема везе са верским слободама, већ са геополитичким продором Анкаре.
Питање муфтија налази се у самом средишту овог сукоба. Грчка признаје законите муфтије, чија улога није ограничена само на верске дужности већ обухвата и посебне надлежности у областима породичног и наследног права за припаднике мањине. Стога се не ради о обичној верској функцији, већ о институцији са правним последицама, због чега држава има обавезу да обезбеди законитост.
Насупрот томе, Анкара и њени механизми промовишу концепт „изабраних муфтија“, покушавајући да створе паралелни легитимитет унутар грчке територије. То није питање верске слободе. То је довођење у питање суверенитета под верским плаштом.
Питање које се природно намеће гласи: до када ће Грчка толерисати мобилизације организоване под покровитељством конзулата, чији је циљ подривање њених институција?
Пример Италије показује да држава која жели да заштити свој правни поредак делује брзо и одлучно. У граду Бреши, имам пакистанског порекла депортован је након објављивања снимка скривене камере новинара на тајном задатку, на којем је наводно бранио бракове девојчица старих чак девет година. Случај је приказан на италијанској телевизији, изазвао је велики скандал, а власти су реаговале без одлагања. Утврђено је да није имао важећу дозволу боравка и одмах је депортован у Исламабад.
Порука Италије била је потпуно јасна: свако ко делује против основних вредности и правног поретка земље сноси последице.
Грчка би требало да извуче поуке из таквих примера. Не кроз претеривања и спектакуларне потезе, већ кроз озбиљност, институционалну доследност и потпуну примену закона. Верска слобода је апсолутно поштована. Конзуларна манипулација, међутим, није право – она представља изазов.
У Тракији живе грчки држављани исламске вероисповести, са пуним правима и обавезама. Анкара нема никакво право да се меша у начин на који грчка држава организује своје институције. Још мање може да се представља као паралелна власт на територији Грчке. Реч је, према аутору текста, о јасној хибридној претњи која је последњих година достигла опасне размере.
Атина мора да напусти политику ниског интензитета онда када се она тумачи као слабост. Сваки пут када конзулат повлачи конце, сваки пут када се организују активности са антигрчком позадином и сваки пут када се покушава замена законитих институција, одговор мора бити брз и одлучан.
Не постоји озбиљна држава која толерише паралелне структуре власти унутар својих граница. Не постоји европска земља која дозвољава трећој држави да одређује ко ће имати верску и институционалну улогу на њеној територији.
Тракија није полигон за испробавање турске спољне политике. То је грчка земља, са грађанима које треба заштитити од инструментализације, застрашивања и пропаганде.
Питање муфтија није само административно питање. То је питање суверенитета, владавине права и националног достојанства. И све док Турска наставља да га користи као средство притиска, Грчка је дужна да одговара јасним правилима, јасно постављеним границама и нултом толеранцијом према конзуларном подривању.
Потписана петиција 66 грађана, међу којима су универзитетски професори, правници, лекари, наставници, предузетници, запослени, пензионисани официри и пензионери из Комотинија, Ксантија, Александруполиса, Суфлија, Орестијаде, Дидимотиха и Самотраке, у којој упозоравају да Турска улази у нову фазу оспоравања грчког суверенитета, као и мобилизација припадника муслиманске заједнице против политике Анкаре, показују пут отпора.
Грчка је дужна да предузме мере. Нису довољне само дипломатске ноте упућене Уједињеним нацијама. Суочавање са овим проблемом захтева одлучније и динамичније потезе.
ИЗВОР: https://geopolitico.gr/2026/06/i-apopeira-exegersis-sti-thraki-kai-to-paradeigma-tis-italias/