Град је пао изнутра – упозорење академика Панагопулоса о културној денационализацији и жалосном стању нове генерације
АУТОР: Академик Алексиос Панагопулос (DDDr., Dr.Habil.)
Такозвани „Амерички сан” не представља само друштвено-економски модел успона, већ целовит културни и антрополошки механизам преобликовања традиционалних националних идентитета.
У оквиру некадашњег Источног римског царства православних народа, његов утицај био је нарочито снажан, јер је увео нови поглед на свет, нову религију, засновану на индивидуализму, економском успеху као највишој вредности и слабљењу историјских, духовних и заједничких веза које су кроз векове чиниле темељ националног јединства.
Наш Исток, са својом православном традицијом, почео је да постаје лажна политичка витрина политичара, удаљавајући се од појмова који су историјски били засновани на личности, заједници, колективном памћењу и духовном континуитету народа. Насупрот томе, амерички модел изграђен је на логици „самоствореног појединца” (self-made individual), односно човека који себе одређује на протестантски начин, искључиво кроз свој економски и друштвени успех. Управо тај необични протестантски приступ неки савремени Грци представљају као врхунац научне мисли, као плод који обећава много, а доноси лажну наду.
Прелазак са нашег Истока и традиционалне православне заједничке структуре ка западном индивидуалистичком либерализму изазвао је постепено распадање културне самосвести многих православних друштава и њихових наводних лидера, који су постали жалосни вођице.
Посебно након Хладног рата, културни продор Сједињених Америчких Држава није се ограничио на економске или геополитичке оквире, већ се развио у облик „меке моћи” (soft power), која је утицала на образовање, језик, масовну културу, политичку мисао, па чак и на схватање историје и националне мисије. „Амерички сан” представљен је као универзални модел среће и напретка, постепено потискујући националне идеале, историјско памћење и духовно послање православних народа.
На нивоу политичке теорије, као и теорије државе и права, овај феномен може се анализирати као процес културне денационализације. Народ престаје да се схвата као историјска и духовна заједница и претвара се у обичну економску јединицу унутар глобализованог тржишта. Традиција нашег Истока посматра се као анахронизам. Верски идентитет своди се на приватну ствар, у складу са протестантским типом политичке филозофије, док се историјски континуитет представља као препрека модернизацији и наводном трансхуманизму који доноси губитак и пустош градова.
На тај протестантски начин национална суштина не слаби путем војне силе, већ кроз културну промену вредности и животних образаца.
Случај многих православних балканских друштава посебно је карактеристичан. Масовне миграције, идеолошка зависност од западних образаца и постепено напуштање историјске самоспознаје довели су до кризе националног идентитета.
Друштвени успех почео је да се мери америчким потрошачким критеријумима, а не доприносом народу, заједници или духовном усавршавању. Мера свега више није човек, већ новац. Ова промена није утицала само на економске структуре, већ и на саму политичку и антрополошку основу друштава.
Истовремено, културна хегемонија америчке масовне културе довела је до постепене десакрализације јавног живота.
Наш Исток и Православље, који су представљали темељни стуб историјског постојања православних народа, често су сведени на симболички или церемонијални ниво. Национално памћење замењено је глобализованом културом слике, потрошње и културног синкретизма.
Ипак, критика „Америчког сна” не треба да се схвати као одбацивање технолошког напретка или друштвене покретљивости.
Суштинско питање односи се на то у којој мери један православни народ може усвајати елементе модернизације и трансхуманизма, а да при том не изгуби свој историјски и духовни идентитет. Изазов за православне народе 21. века јесте очување културне самосвести пред глобалним уједначавањем вредности и образаца трансхуманистичког света.
На крају, „Амерички сан” може се посматрати не само као економски или друштвени модел, већ и као идеолошки носилац протестантске културне трансформације. Током последњих педесет година, политичари у Грчкој углавном су се клањали страним узорима. У случају православних народа, њихово некритичко прихватање доводи до постепеног слабљења историјског памћења, духовне традиције и националне кохезије.
Жалосно стање нове генерације, генерације која на све одговара са „да”.
Одбрана националне суштине не подразумева изолационизам, већ свесну културну самоспознају и друштвено-политичко поновно утемељење нашег односа према народу, историји и православној духовности.
У супротном, град је већ пао – изнутра.