- Док су клали и/ли пекли српску дечицу, усташки сатанисти су обично певали ове песме: „Павелићу, Павелићу, дај нам већу власт,/ Да кољемо српску дјецу, да топимо маст.“ „Павелићу ти нам само реци,/ Када ћемо српску дјецу пећи.“
ПРИРЕДИО: Драган Р. Млађеновић
„Најстрашнији призор који сам том приликом видео био је онај када сам угледао двојицу усташа како између себе носе дете једне мештанке, старо свега 6 дана, држећи га за ручице и витлајући га по ваздуху. Несрећна мајка је избезумљена трчала за њима запомажући и молећи да јој оставе дете. Али, усташе су без милости наставиле са ковитлањем детета по ваздуху, а мајку ударали кундацима и шегачили се са њеним родитељским болом.“ (Вељко Милошевић из Чаваша, сведок покоља августа 1941)
***
„Видео сам једну од најстрашнијих сцена злочина која се овдје догодила. Неки усташа, Салко из Добрљина, звани ,Кољачʻ, изнио је из подрума двогодишњу дјевојчицу, кћерку Теше Радића, и заклао је тако што је држао зубима за гркљан и окретао неколико пута око себе, а онда је бацио на земљу. Двојица усташа су је дочекала на бајонете и сасјекла на комаде. (Бранко Вуруна из Водичева, сведок покоља на Илиндан 1941)
***
„Видио сам и једну од најстрашнијих сцена која се догодила овдје, када је један усташа подигао дијете за косу, преклао му врат и у своју шаку ухватио његову крв испод грла и попио.“ (Милан Ландуп из Водичева, сведок покоља на Илиндан 1941)
***
„Другог дана, 22. децембра 1941, други дио похватаних Срба сами су себи копали јаму. Породица Радановић, отац и мати у присуству млађе кћерке од 5 година прво су ископали јаму, а затим по реду: отац, мати, старији брат, млађа сестра и на крају најмлађа кћерка поклани и бачени у јаму.“ (Марко Мрвац, село Ласиња, у књизи Душан Бајић, „Котар Вргинмост у НОБ-и 1941-45“, стр. 765)
***
„Два дана пред Нову 1942. годину, кроз мјесто Ласињу усташе су возиле 60 српских жена с њиховом дјецом у два камиона према Дугом Селу. У засеоку Кљајићи, домаћи усташа из Десног Штефанка, злочинац Јосип Павек, организовао је и лично учествовао у истовару ових жена с дјецом и затварању у дрвену кућу, коју је полио бензином и запалио. Уз врисак дјеце и јаук њихових мајки и на весеље усташких зликоваца изгорјели су у једном дану. Мјесто стравичног злочина није ничим обиљежено, као да нису никад ни постојали…“ (Душан Бајић, „Котар Вргинмост у НОБ-и 1941-1945“, стр. 763-765)
***
„Одмах затим дан касније 2.4.1942. убијена је код куће Љуба Бућан с њезино седморо дјеце… Истога дана у селу Гејковац побили су 6 жена и 8 дјеце. Побијене жене и 5 дјеце спалили су у једном сјенику, а троје мале дјеце нађени су скухани у котлу.“
(Сведок Милош Комљеновић у књизи Зинаић, Геноцид на Кордуну… 264)
***
„Мајка је стегнутог грла причала о клању деце на том страшном месту и о крицима и молбама деце: ,Чико, немој да нас кољешʻ, на шта би кољачи одговарали: ,Не брини, чика ће то полакоʻ.“ (сведочила Сплићанка Н. Бочина о Старој Градишки у књизи Владимир Умељић, „Када мртва уста проговоре“, Београд, 2023, стр. 38)
***
„Видио сам и добро запамтио леш једне жене старе могуће око 35 година, лежала је на леђима на земљи у локви крви. Била је ножем заклана, гола, обје дојке биле су ножем пробијене, а на прсима, дијелом и на земљи, био је леш дјетета, дјечачића старог око годину дана. Вјероватно њеног синчића. Ручице дјетета биле су провучене кроз разрезане дојке материне. Молим вас, мало станимо. Видите какав изгледам када се свега овога зла морам сјећати.“ (Миле Пејић описао призор док је спровођен у колони заробљених кроз шуму Радоња на Кордуну 12. маја 1942)
***
„Враћали смо се кроз шуму у правцу села Брезовац и прешли на лијеву страну пута у шуми идући у колони по један. Челни друг који је први наишао на један пропланак величине 50 пута 50 метара застао је и до њега слиједећи па редом до последњега правећи круг око ,мртвог колаʻ. Терен на овом пропланку покривен је зеленом травом на којој је лежало 20 дјеце старости 1 године. Од ових 20 дјеце 10 је женских а 10 мушкараца. На њима и око њих нема ни једног комада њихове одјеће или пелена. Дјеца су поредана у коло – ножице према унутра а главе према вани – на размјерном растојању. Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбух. Свако дијете је заклано, тј. пререзано ножем испод врата, али се не види да су ту на лицу мјеста клана. Не виде се ни трагови крви, што значи да је тај чин учињен негдје на другом мјесту, па су их овдје донијели и поредали у коло. Код ове дјеце уста су отворена а рана клања осушена тако да читави ројеви муха праве свој лет на уста и грло.“
(Никола Басара, шума Машвина на Кордуну, 21. јула 1942)
***
Усташа А. Гашпаровић заклао је осмогодишњег Жељка Тумару на Кордуну, рекавши: „да му мајку српску, ти нећеш више Србе плодити“
(Петар Зинаић, „Геноцид на Кордуну и околици 1941-1945“, Београд, 1996, стр. 162)
***
„Чуди ме, зашто Штефца Маркулин, пандур, за своја недјела још до сада није позван на одговорност, јер је он један од најодговорнијих учесника покоља српског народа који је похватан код својих кућа и масовно поклан у шуми Брезје. Српски народ био је вредан да су им ови побројани сусједи Хрвати усташе били завидни на њиховој имовини и то је био главни разлог што су их масовно поклали и имовину им опљачкали, а куће све попалили. На стратишту у шуми Брезје усташе су заклале 1.100 душа…”
(Петар Зинаић, „Геноцид на Кордуну и околици 1941-1945“, Београд, 1996. стр. 401)
***
Док су клали и/ли пекли српску дечицу, усташки сатанисти су обично певали ове песме:
„Павелићу, Павелићу, дај нам већу власт,/ Да кољемо српску дјецу, да топимо маст.“
„Павелићу ти нам само реци,/ Када ћемо српску дјецу пећи.“
(Јован Мирић, „Не брини, чика ће то полако“, `Стање ствари`, 27.12.2023.)