АУТОР: Ранко Јаковљевић
Марија Фјодоровна Зиболд – прва жена лекар у Србији, радила као оператор и надзорница болнице у Београду. Рођена је 1849. у Риги. Гимназију је похађала у Петрограду. Медицину је завршила у Цириху. Након завршетка студија радила је као лекар у Петрограду. Када је 1876. почео српско-турски рат, као добровољац, са првом експедицијом Славјанског општества, упућена је у Београд. По затварању болнице, током 1877. године била је упућена на ратну службу у Румунију и Бугарску јер је у то време Русија ушла у рат са Турском. Водила је војну болницу у Турн Северину (у којој је било више од 300 рањеника), преко пута српског Кладова, где су такође, у сарадњи са румунском страном лечени наши рањеници. По завршетку рата 1878. вратила се у Србију, примила српско држављанство и радила у Београду као лекар. (наведено према: Јасмина Милановић, Војска милосрђа Институт за савремену историју Београд )
Након Тимочке буне 1883. године, сакупљала је потписе за помиловање осуђених радикала. Краљ Милан Обреновић прихватио је петицију, али је Марију Фјодоровну Зиболд протерао из Србије. Пут је даље водио у Цариград где је 17 година радила као лекар у харему султана Абдул Хамида, а потом држала медицинску праксу у Каиру. 1905.године, после свргавања са власти династије Обреновића по трећи пут вратила се у Србију. Први пут се то збило 1878, а други касног пролећа 1886, о чему лист “Застава“ од 22.6. јавља: Др. медецине гђ-ца Марија Зиболд, која је била за време Христићеве владе протерана из Србије живила Софији, повратила се опет Београд, где се поново настанила као практичан лекар.
Током Првог светског рата, у чину српског мајора, управљала је болницама у Скопљу и Приштини, преживевши и трогодишње бугарско заробљеништво. Носилац је одликовања:Таковског крста, ордена Белог орла и Светог Саве. Живела је у стану за издавање у згради изнад београдског ресторана ‘’Велика Србија’’, на углу улица Балканска и Краља Милана. Преминула је у Београду 1939.г. У образложењу одлуке о утврђивању назива улица и других делова насељених места на територији градске општине Раковица из 2018.г. наведено је: Марија Фјодоровна Зиболд, Рускиња, прва жена лекар на Балкану. Као добровољац у И Св. рату упућена је у Београд у чину потпоручника, учествовала је у свим српским ослободилачким ратовима. Произведена је, као прва жена у Србији, у чин српског санитетског мајора. Сахрањена је у Београду уз све војне почасти, као српски официр. Одлука о утврђивању назива улица И засеока на територији града Ниша из 2019 спомиње је као прву жену-лекара на Балкану.
Алманах Пашић за 1925.г.- књига 2- публиковао је о њој пригодни текст: “Госпођица доктор Марија Зиболд је једна интересантна појава код нас. „Она се појавила у назној средини у доба стварања, Радикалне Странке и узела је знатна. учешћа у најтежим данима, странке. И сама циришки ђак она се брзо снашла код нас, јер је овде нашла, пуно својих другова, из школске клупе и са ревалуционарна. рада. Она је први пут дошла у Србију у јулу 1876. упућена као руски лекар са првом санитетском експедицијом Славјанског Општества у Београд. За време првог српско турског рата она је била шеф-лекар у две резервне болнице, у оној у “ згради Више Женске Школе и Треће „Београдске Гимназије, За тим је као члан руског Црвеног Крста, упућена на ратну службу у Румунију и Бугарску, да, се 1878. опет врати у Србију, коју је необично заволела, Као школски друг госпође Др. Драге Љочић, супруге Раше Милошевића, и као циришки ђак и руски револуционар, живећи и сама у идејама, радикализма, она се одмах приближила вођама радикалног покрета, чије је интенције знала, за: које се и сама олушевљавала, и била спремна и последице да подноси, као што је доцније изгнана из Србије делила дуже време у Бугарској горки изагнанички хлеб са српском емиграцијом, којој је на челу био Пашић. У критичне дане 1883. госпођица Зиболдова, становала је под једним кровом са Рашом и његовом породицом и по ранијем договору са, Рашом одмах ујутру, по хапшењу Раше и осталих чланова Главног Одбора из Београда, она је отишла тадашњем руском посланику Персијанију, да моли, да се он заузме за невино похашшене, да им не би у оном хуку узели главе, а већ робом икад а гробом никад, као што је после и било. Персијани ју је врло лепо примио учествујући и сам у несрећи похапшених, показао је много добре воље да, им се на помоћи нађе. Он је, схвативши сву тежину ситуације оптужених, упутио госпођицу Зиболд шта да ради да би им се помогло, Стевчи Михајловићу, коме је ухапшен и синовац Паја Михајловић, и Јовану Ристићу, као личностима од великог угледа и могућег утицаја на избезумљеног краља Милана, а за тим и посланицима, енглеском и француском, да их моли, да се и они заинтересују за судбину похапшених. Већ првих дана по хапшењу радикалних првака, госпођица, Зиболдова обилазила је угледне Београђане, нарочито чаршију, молећи их да потпишу молбу за Краља, да се према похапшеним има смотрења и да се невини не прогањају. Од интереса су две ствари: да је то у згодном тону написао рођак г-ђе Др. Драге пок. Стојан Бошковић, и ако угледан првак Либералне Странке, дакле политички противник радикала, који су највише допринели, да либерали изгубе власт. А не мање је карактеристично, да је госпођица Зиболд, која, је ту молбу прва потписала, кријући од власти успела, да на молби прикупи две стотине потписа најугледнијих грађана и савских трговаца, већим делом нерадикала, Свакако је тадашња, умна и финансиска елита Београда, такву молбу за озлоглашене „комунце“ могла потписати само у уверењу, да су људи невини. Госпођица Зиболдова је могла ово да ради, а да не падне у очи полицији због згодног свог лекарског позива, а и због тога што је била под заштитом немачког посланства, јер је немачки пасош имала. Ипак будном Аргусовом оку тадашње београдске полиције ова акција у корист похапшених није могла остати непримећена. Полицији је пошло за руком, да ову молбу ухвати, али се тиме ипак није изгубило у ономе што се хтело, јер је и полиција ту молбу предала Краљу Милану, коме је била и намењена, Овој акцији, дакле госпођици Зиболд, похашшени радикални прваци имају врло много да захвале, што им у оној првој ватри не одлетеше главе, као што им се спремало, када су оковани у најтежа гвожђа бачени у тамнице и упућени пред Преки Суду Зајечар. Доцније чим су осуђени и упућеви у Казнени Завод у Пожаревац на издржавање казне пок. Миленко Р. Веснић позове госпођу Вају Косте Таушановића и госпођу др. Драгу Рашину да посете заједно утамничене. Но како је у то време госпођа Др. Драга још била породиља у постељи она умоли госпођицу Зиболлову, да она иде у место ње. При састанку у затвору, и ако се оштро мотрило на све, пође за руком Паји Михајловићу, да госпођици Зиболд дотури једно писмо за своју супругу, Јелену. При повратку у Београд Зиболдова не нашавши госпођу Јелену код куће потражи је у Вишој Женској Школи, где је она била наставница, Но ни ту је не нађе, а у жељи, да писмо што пре дође у руке оне којој је намењено и која. га је тако жељно очекивала, превари се, уједе је гуја, и писмо преда тадашњој управитељици Школе Миловуковици, с молбом, да га одмах преда својој колегиници госпођи Јелени. Ова обећа, али у место да га да ономе коме је намењено преда та — полицији. Учини се истрага и Зиболдова се срећно још извуче, благодарећи интервенцији немачког посланства. Све се сврши на томе, што је као опасна по постојећи ред и поредак — протерана из Београда и Србије у опште пред сам Божић 1883. Она се прво упути у Пешту, где је остала десет месеци. Августа 1884., пошто је дошла у везу са нашом емиграцијом у Бугарској, и сама оде у Софију, где је са Пашићем, Ацом Станојевићем и осталим емигрантима остала до 1886, када су помиловани емигранти и она, се вратила. у Србију. Али јој ту више није било опстанка, јер је власници нису могли очима да гледају. Пошто су јој разним шиканама онемогућавали праксу, која јој је била једини извор прихода, била, је принуђена да после пола године, са болом у души, остави Београд у коме се осећала, као код своје куће. Отишла, је у Цариград где је у брзо ушла у прве цариградске куће. Револуционарна, духа није јој ни у затуцаној у конзерватизму држави било дуга опстанка. По доласку на престо Краља Петра Зиболдова, се враћа, 1905. у свој Београд и ту је, осећајући се врло пријатно у нашој средини, остала, и до наших дана. као приватан лекар. У ратовима, је учествовала као лекар у болници Вардарске дивизије. У Приштини је с болницом заробљена, од Бугара, који су је интернирали 38 месеци у Софији, где јe paдила у болницама, Врло је заузимљив члан Друштва Женских Лекара у Београду и својом заузимљивошћу много је допринела великом, племенитом делу овог одличног Друштва: подизању женске и дечије болнице на Бањици.’’
Драга Дејановић о њој пише: ‘’Можда вам, сестре, није познато, да тамо у горњој Немачкој има једна чувена женскиња, госпођа Сиболдова која је примерно свршила лекарске науке и сад је на гласу као вешта лекарица женскога пола. Тим је заслужнија, што само женскима услуге чини, јер су болести код жена сила многобројније, него што су код мушких. Иста је женскиња и мати и ваљана кућаница, она има каде да врши и своју природну и уметничку задаћу, и да ради за своју породицу и кућу; али да је како год остала самохраном, сиротом и несретном девојком, ипак би свој позив примерно испуњавати могла, па од каквог би јој онда спасења било то занимање и та заслуга! Оваквих примера у Енглеској има тисућама. Оне не гледају и не питају шта ће свет рећи, него гледе да се ослободе од оне женске лењости и незнања, које је данас само код дивљачких народа. Ал’ ту неје чудо, јер не признају да је жена човеку равно створење, него је држе да је створена само за уживање и послугу мушкоме. Па хоћемо л’ и ми њиним трагом?’’ (Дејановић 1870 „Еманципација Српкиња. Јавно предавање“, Матица: лист за књижевност и забаву, бр. бр. 5, стр. 110-111.)
