НЕПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ ЕПИСКОПА АТАНАСИЈА ЈЕФТИЋА О СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ: Критичка анализа

Због одступања од Светог Предања, канона и литургијске праксе

АУТОР: Ипођакон Душан Миљковић

Увод: контекст и значај питања

Када је 1989. године у Београду било велико окупљање верног народа, присуствовали смо молебану за наставак радова на храму Светог Саве. Нас неколико младих из Ниша чекали смо код семафора, у нади да ће ауто у коме су били Атанасије, Амфилохије, Артемије и Иринеј Буловић стати на црвено светло, само да их видимо и евентуално добијемо благослов. У том тренутку нисмо знали да ће се један од њих, тадашњи јеромонах Атанасије Јефтић, касније профилисати као контроверзна фигура у српском богословљу.

Тада се ширила парола да Српска црква има будућност на четири стуба: Атанасије Јефтић, Амфилохије Радовић, Артемије Радосављевић и Иринеј Буловић. Они су били нада и будућност српског богословља. Међутим, како је време пролазило, јавили су се елементи у понашању и учењу епископа Атанасија који указују на одступања од православне традиције и литургијске свести.

У наставку ћемо се бавити једним од најважнијих питања православне вере — Светим Причешћем, и анализирати зашто став епископа Атанасија Јефтића у вези са припремом за Причешће није у складу са православним учењем.

1. Јавна природа проблема: од личности до учења

Током година јављају се тврдње о понашању епископа Атанасија које указују на озбиљне проблеме у његовом епископском деловању: тврди се да је на предавању лупио руком о сто како би нагласио исправност својих ставова, да је шамарао ђакона у олтару цркве у Врњачкој Бањи, да се бави политиком, као и да је учествовао у прогону епископа Артемија. Постоје и тврдње о претњама, које су пренете у јавним београдским гласилима још 1995. године.

Са друге стране, др Миодраг Петровић нас обавештава да епископ Атанасије Јефтић „није имао предуслове за избор у епископа, јер не разуме језик Псалтира (више пута у свом преводу каже „потрпех те Господе,“ уместо „очекујем те Господе“), а 2. правило Седмог васељенског сабора изричито забрањује да се рукоположи неко ко не разуме језик „Псалтира…“ (видети како је то Свети Сава пренео у Законоправило, Жича 2004, стр. 476);

– постао је јеретик, зато што је, по његовим речима, „доказивао да Христос није име(ница) него „придев,“  што нико до сада није изрекао, због чега сам писао Светом архијерејском синоду Српске православне цркве (заведено под Бр. 28 од 4. 01. 2002. године).“^[1]

Након свих ових појава, епископ Атанасије Јефтић је, како се тврди изјавио да Каноне  Цркве Христове треба окачити мачку о реп,^[2] а потом кад му одговара, позива се на те  исте Каноне   на  тему о светом Причешћу.Тако се позвао на Трулски сабор и канон овог сабора под бр. 66, кад је  говорио како треба приступити светом Причешћу. Он  каже:  „Господо, нигде нема у канонима да је предуслов причешћа – пост и исповест. Нигде, нигде! Ја вам гарантујем, ја сам превео, протумачио… То не значи да не треба пост, исповест. Свака част свакоме. Али, може поп да једе увече и да се причести, а остали не могу…све су молитве у множини,  литургија води светом причешћу, ко је достојан, Златоуст је рекао да нисмо достојни  ни једном да се причестимо у току године, па како онда можеш да кажеш…а посебно што канонски, упутства Трулског сабора,  светле  недеље свих седам дана идемо у цркву певамо и причешћујемо се, па како да постиш на  Ускрс.“

Овакве појаве нису само питање личности, већ указују на начин у којем се, кроз ауторитет епископа, обликује верска свест народа. У том контексту, његова јавна изјава о Светом Причешћу добија додатну тежину, јер се ради о тајни која је центар црквеног живота.

3. Питање поста као припреме за Причешће: канонски и богословски оквир

Епископ Атанасије Јефтић тврди да у канонима Цркве не постоји изричито правило које прописује пост као предуслов за приступање Светом Причешћу. На основу тога он закључује да је допустиво да се причестимо и након једења меса, па чак и у ситуацијама када верник није имао никакву духовну припрему.

Формално-правно посматрано, тачно је да у корпусу канона Васељенских сабора не налазимо норму која експлицитно прописује пост као обавезан услов. Међутим, та констатација сама по себи не решава питање, јер претпоставља да је канонски корпус једини или примарни израз црквеног предања и поретка.

Васељенски сабори сазивани су превасходно ради решавања догматских спорова и очувања јединства вере. Канони су често одговор на конкретне проблеме, док оно што је у пракси било општеприхваћено није захтевало посебну нормативну формулацију. То што припрема за Свето Причешће није формулисана као „канонски закон“ не значи да не припада живом предању Цркве.

4. Пост као део литургијске и подвижничке свести

Припрема за Свето Причешће је  установљена  преко поста, молитве, покајања, опраштања, милосрђа и исповести од времена  установљења Цркве Христове, које је  заживело у Светом Предању и самој пракси Цркве и које  као такво никад није  било спорно. Пост није схватан као „услов“ или заслуга, већ као аскетски израз унутрашње припреме,  евхаристијске свести  верског поштовања и достојанства у приступу светој Чаши.

Апостолско упозорење да се Чаши приступа „достојно“ и са расуђивањем (1 Кор 11, 27–29) постало је темељ црквеног разумевања одговорности пред Тајном. У том оквиру је постепено обликовањана пракса поста као дела шире евхаристијске припреме. Она није спољашњи закон, већ је органска срж која извире  из литургијског и подвижничког искуства Цркве.

Свети Јован Златоусти о Евхаристији каже да је она „страшна и велика тајна“ и да је потребна велика трезвеност и страх пред приступањем.  Свети Григорије Палама наглашава да Евхаристија није „обичан обред,“ већ живо учешће у Богочовеку, што захтева духовну припрему и очишћење. Стога, иако канони не формулишу пост као јуридички предуслов, пост као вид припреме припада живом Предању и историјско духовној  пракси  Цркве. Он представља израз евхаристијске трезвености и свести о светости Тајне, а не формалистичку норму.

5. Канон Трулског сабора (бр. 66) и његово погрешно тумачење

Епископ Атанасије Јефтић се позвао на Трулски сабор и канон под бр. 66 као оправдање да се Свето Причешће може примати без припреме, па чак и након једења меса. Међутим, овај канон се не односи на питање припреме за Причешће у смислу поста и исповести, већ на посебност Васкрсне седмице као времена радости и учешћа у Светим Тајнама.

Канон 66 гласи:

„Од Светога дана Васкрсења Христа Бога нашега па до Нове Недеље… сву седмицу верни треба да у Светим Црквама неизоставно проводе… и наслађујући се Светим Тајнама.“

Ово „наслађивање се Светим Тајнама“ у литургијској свести значи живо учешће у тајинском животу Цркве, али не може бити схваћено као дозвола за незаобилазну духовну припрему. Литургија је сабирно место домостроја спасења, где се Евхаристија остварује као Тело Христово, као завет љубави, жртва спасења и најава вечног живота. Стога је немогуће извлачити из овог канона право на „неморање“ духовне припреме.

6. Света Литургија као пуноћа тајинског живота Цркве

Света Литургија није само један свештени чин, већ место у којем се пројављује пуноћа тајинског живота Цркве. У њој се открива и остварује:

• Тајна Цркве – сабрање верних око епископа или свештеника представља икону будућег Царства и остварење заједнице у Христу.
• Тајна Оваплоћења – Бог се дарује кроз видљиве и материјалне дарове, показујући да је творевина позвана на преображење и обожење.
• Тајна Крста и Васкрсења Христовог – Евхаристија је живо учешће у Христовој жртви и Његовој победи над смрћу.
• Тајна Новога Завета – у Евхаристији се остварују Христове речи: „Ово је Крв Моја Новога Завета.“
• Тајна будућег века – Литургија није затворена у историјско време, већ је предукус Царства Божијег које долази.

Стога Света Литургија није само једна од светих тајни, већ сабирно место свеколиког домостроја спасења. У њој се савршава Евхаристија, али се истовремено открива пуноћа Христовог дела – Црква као Тело Његово, завет љубави, жртва спасења и најава вечног живота.

Због свих ових чињеница, канон нас подсећа да „ћемо тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Нека, зато, у споменуте дане никако не бивају коњске трке, или друге какве јавне представе (δημώδεις θέας = масовни спектакли).“

То значи да се верници могу причестити на први дан Васкрса, под условом да су се за Свето Причешће припремали молитвом, постом, покајањем, праштањем, милосрђем и исповешћу. Након причешћа наставља се присуство и учешће у Светој Литургији, на други  и трећи дан Васкрса, како би се верни наслађивали и осталим светим Тајнама у молитвеној црквеној заједници са браћом и сестрама у Христу, онако како налаже 66. канон Трулског сабора. После причешћа верник наставља да једе мрсну храну, радујући се и прослављајући Христово Васкрсење, без причешћивања на други и трећи дан Васкрса, као и без причешћа  током целе Светле  недеље.

7. Језик као носилац вере: „Васкрс“ и „Ускрс“

Трећа карактеристика приступа епископа Атанасија богословљу огледа се у самом имену празника Христовог Васкрсења. У свом обраћању верницима он користи термин „Ускрс,“ који у српском и општеправославном богословском језику није уобичајен, јер је православни назив „Васкрс.“

Овај избор речи није без значаја. У богословском говору називи нису само језичка форма, већ израз унутрашњег поимања тајне. „Васкрс“ у православној традицији означава нови живот, преображење и победу над смрћу, а његов смисао је уткан у саму реч.

Облик „Ускрс“ у нашим просторима најчешће долази као превод или утицај западне (римокатоличке) традиције. Када православни епископ у обраћању употреби тај термин, то може указивати на померање нагласка ка општим, „екуменским“ формулацијама, уместо ка изворној православној терминологији која носи дубоки догматски и духовни садржај.

Закључак

На основу изложеног, учење епископа Атанасија Јефтића о приступу Светом Причешћу без озбиљне припреме, као и његово тумачење канона и избор терминологије, показују одступања од православне вере и традиције. У питању није само питање дисциплине, већ питање теологије Евхаристије и литургијске свести.

Зато се овакав став може оценити као неправославан, јер уноси релативизацију припреме за најсветију тајну Цркве и представља јавни ризик за верску свест народа. Православни пастир, а посебно епископ, треба да очува језик и практику Цркве, јер је у православном животу важно како се говори и како се живи вера.

Након изношења критике епископа Атанасија Јефтића, важно је приметити да се у истом правцу, у релативизацији евхаристијске припреме, појављује и став патријарха Порфирија. Ово није само „проблем једног човека“, већ указује на шире питање унутар савременог богословског дискурса у Српској православној цркви: да ли се у практичном животу Цркве потцењује значај поста, исповести и духовне припреме пред најсветијом Тајном.

Уколико се погледају јавни наступи и изјаве патријарха Порфирија у вези са приступом Светом Причешћу, може се уочити тенденција ка томе да се пост и исповест третирају као „допуштени“ али не и неопходни елементи причешћивања. Овакав став, ма колико био добронамеран и „пастирски,“ у суштини води ка истом проблему: смањењу трезвености и страхопоштовања пред Светом Тајном  и дубоко је  неправославан став.

Такође, ако се у овом контексту узме у обзир и шире учешће у екуменским и савременим „пастирским“ интерпретацијама, где  је  нарочито активан патријарх Порфирије,  онда се јавља опасност да се евхаристијска свест замени „психолошким“ или „социјалним“ приступом, где је важније да се верник „осети добро“ него да се истински припреми за сусрет са Христом у Тајни.

Управо због тога је неопходно да се, у сваком случају, нагласи да Православна Црква не прихвата Евхаристију као „масовни приступ“ без припреме, јер то директно умањује њен теолошки значај и светоотачку традицију. Пост и исповест нису „додатак,“  већ органски део евхаристијске свести и литургијског живота, као што показују Свети Оци и литургијска пракса.

Због тога се, у оквиру ове анализе, мора истакнути да је наставак релативизације поста и исповести, што  се уочава и у ставовима патријарха Порфирија, сигнал да је потребно поновно враћање традиционалном православном разумевању Евхаристије, као Тајне која захтева трезвеност, припрему и страхопоштовање, да се нико не дрзне да се причести без поста, молитве, покајања, опраштања, милосрђа и исповести.

[1] Исто,

[2] Исто,