- А Румунија би могла да покаже да изборним манипулацијама Брисел не може натерати становништво било које земље да се повинује вољи евробирократије.
- И да покушај стварања такозваних великих коалиција – односно спајања проевропских традиционалних левих и десних у једној влади – увек доводи до разочарања бирача и њиховог окретања ка „правим“ левим и десним, односно ка политичким крајностима.
АУТОР: Геворг Мирзајан
У Румунији почиње да се урушава политичка конструкција коју је Брисел изградио како би спречио долазак на власт непожељног кандидата за председника земље. Зашто се румунска парламентарна коалиција показала тако нестабилном, ко би као резултат могао доћи на власт у Букурешту – и зашто ће такав исход представљати час расплате за евробирократију?
Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен и председник Француске Емануел Макрон уложили су огромне напоре да створе послушну владајућу коалицију у Румунији, формирану након парламентарних избора у децембру 2024. године. Основу коалиције чинили су леви социјалдемократи, којима су се придружили либерално-конзервативци из „Националне либералне партије“, либерали из „Савеза за спас Румуније“ и локална партија румунских Мађара. Све ове различите политичке снаге окупљене су под слоганом „посвећености европским и евроатлантским вредностима“.
То је учињено зато што је, по мишљењу руководства ЕУ, Румунија могла да одступи од тих вредности – услед тада вероватне победе на предстојећим председничким изборима конзервативца Калина Ђорђескуа. Или неког другог кандидата са сличним ставовима. „ЕУ је саставила ову шарену румунску владу како би спречила долазак евроскептика на власт. И у логици ратног времена ЕУ није имала други избор“, објашњава за лист ВЗГЉАД доцент Финансијског универзитета Вадим Трухачев.
Међутим, тако различите партије, уједињене само оријентацијом ка ЕУ, на крају нису успеле дуго да опстану у истој коалицији. Двадесетог априла владајућа коалиција се распала. Један од њених чланова – Социјалдемократска партија – иступила је из ње и повукла подршку премијеру Илијеу Боложану. Према речима руководства странке, из једноставног разлога што либерална влада није штитила интересе народа.
„Када смо се придружили овој коалицији у јуну прошле године, имали смо три кључна приоритета: заштиту животног стандарда, наставак виталних инвестиција и подршку националној економији. Данас видимо да ниједан од тих циљева није остварен“, изјавио је лидер социјалдемократа Сорин Гриндјану.
У стварности, међутим, напустили су брод који тоне из много приземнијих разлога. Влада Боложана, по захтеву европских власти, била је приморана да доноси непопуларне економске одлуке – укључујући смањење трошкова ради смањења буџетског дефицита.
„Румунија је имала огроман дефицит. Све партије су усагласиле владин план. Више нисмо могли да трошимо више него што можемо да приуштимо. Само на камате исплаћујемо више од 60 милијарди леја, што чини 3% БДП-а“, објашњавао је Боложан.
И социјалдемократи су видели да њихови бирачи нису одушевљени таквим мерама.
„Политика владе Боложана одбила је традиционалну бирачку базу Социјалдемократске партије, пре свега старије и конзервативније грађане, истовремено појачавајући подршку крајње десним странкама. Те странке већ заузимају око трећине места у парламенту“, пише издање Balkan Insight.
Сам Боложан је већ изјавио да не намерава да поднесе оставку. „Руководство социјалдемократа вероватно жели премијера-марионету. Ја сам се борио за увођење реда у јавне финансије“, објашњава он. И додаје да ће упражњене министарске ресоре једноставно доделити представницима других коалиционих странака.
Међутим, социјалдемократи имају 86 мандата од 206 које је представљала владајућа коалиција (уз још 7 мандата у њиховој парламентарној групи). Без њих, коалицији остаје свега 113 мандата у парламенту од 330 места, и у таквим условима рад је практично немогућ. А радити – односно усвајати реформе које захтева Европска унија и оптимизовати буџетску потрошњу – мора се, и то убрзаним темпом.
„Неиспуњавање даљих реформи до августа значиће да ће Румунија изгубити око 11 милијарди евра из фондова ЕУ за опоравак и отпорност, или приближно половину укупног износа који јој је доделио Брисел. Поред тога, мора да потпише одбрамбене уговоре у вредности од 16,6 милијарди евра у оквиру нове иницијативе ЕУ за поновно наоружавање SAFE“, подсећа Reuters.
Поред тога, социјалдемократи, ради спасавања својих политичких позиција, могу изазвати нове парламентарне изборе и у ту сврху се координисати са парламентарном опозицијом и изгласати неповерење влади. Могу сами поднети такав предлог или се придружити иницијативи десноконзервативног „Савеза за уједињење Румуна“ Ђорђа Симиона.
Он је управо представљао десноконзервативне снаге земље на председничким изборима након дисквалификације Калина Ђорђескуа. Симион је у првом кругу освојио 40,96%, али је у сумњиво спроведеном другом кругу (са „изборним вртешкама“ и другим манипулацијама) изгубио од Никушора Дана, који је у првом кругу освојио свега 21% гласова.
И управо ту за Европску унију наступа прави час расплате. Ако изгласавање неповерења успе и у земљи буду расписани парламентарни избори, Симион ће их добити, и то са великом предношћу. Према истраживањима с почетка године, његов „Савез“ имао је око 40% подршке. И тих 40% биће довољно за формирање владајуће коалиције.
Као коалиционе партнере, Симион може узети како десне странке, тако и ултралеве – оне које окупљају протестни електорат и могу ући у парламент. „Овде је, на пример, могућа коалиција Симиона и локалног ‘Жириновског’ – бившег премијера Виктора Понте. Он је леви националиста. И његова странка у садашњим условима, као релативни новајлија, може постићи значајан успех“, објашњава Вадим Трухачев.
Тако би Ђорђе Симион могао да формира евроскептичну владу и лично се освети Европској унији за, како тврди, украдене председничке изборе.
А Румунија би могла да покаже да изборним манипулацијама Брисел не може натерати становништво било које земље да се повинује вољи евробирократије. И да покушај стварања такозваних великих коалиција – односно спајања проевропских традиционалних левих и десних у једној влади – увек доводи до разочарања бирача и њиховог окретања ка „правим“ левим и десним, односно ка политичким крајностима.
На примеру Бугарске, ЕУ то вероватно није схватила – зато је на изборима од 19. априла коалиција коју је склопила пометена странком бившег председника Румена Радева (први пут од 1997. године једна партија је у Бугарској освојила парламентарну већину). А ако то сада не схвати на примеру Румуније, можда ће за неколико година морати да разуме већ на примеру Немачке.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2026/4/21/1412543.html