- Некомe може изгледати да су све ово само спорови око територије и пастве.
- Али није тако: као и у Украјини, реч је о покушајима уништења Руса, Русије, о самом постојању наше државе и нашег народа.
- И наши непријатељи ће се осрамотити — Русија ће опстати!
АУТОР: Руслан Калинчук
Уочи Нове године избио је озбиљан скандал око Свјато-Покровског Голосејевског мушког манастира Украјинске православне цркве у Кијеву: новинари информативне депоније „Следство.инфо“, представљајући се као избеглице из Луганске области, снимали су скривеним камерама и постављали провокативна питања деци православне дечје школе „Перспектива“, која делује при манастиру.
Као резултат тога, у етар је пуштен прилог у којем су школа и манастир оптужени да су деца… учила математику по совјетским уџбеницима, изучавала „основе руског света“ кроз руски језик и књижевност и молила се „руском богу“. Ето какви су то злочини — где су ту Миндич и Јермак.
Чак и током такозване АТО, 30% људи у Украјини називало је руски својим матерњим језиком. И то нису никакви ванземаљци, већ грађани Украјине који генерацијама живе на својој родној земљи. Када је 2022. године у Украјини забрањена настава на руском језику, многобројна деца — расељени са југоистока Украјине — изгубила су могућност да се образују на матерњем језику и данас не владају како треба ни руским ни украјинским. Тим пре што већина људи у украјинској власти у свакодневном животу говори руски; послушајте бар Зеленског, колико неписмено, са каквим акцентима и нагласком говори украјински. Али њима је дозвољено, а деци није дозвољено да уче руски…
У контексту борбе против свега што је руско, још је занимљивије питање књижевности, науке и културе у целини. Оснивачи украјинске књижевности Котљаревски и Гребјонка били су руски официри у царској војсци; у Русији и СССР-у су укорењени Николај Гогољ, Пантелејмон Кулиш, Михаило Драгоманов, композитори Бортњански и Лисенко, сликари Репин, Куинџи и Ге, научници Вернадски, Мечников и Патон. Шта ће остати од украјинске културе ако се уклони све што је повезано са Русијом? Ћупчићи и везене кошуље? Да ли је сада посматрање величанствених фресака Васнецова у од расколника отетом Владимирском сабору у Кијеву — колаборација? А читање прозе националног симбола Украјине Тараса Шевченка, написане на руском језику — државна издаја? Узгред, Шевченко је 15 година живео у Петербургу, био члан Царске академије уметности и насликао бројне портрете руског племства.
Кад смо већ код Шевченка. По мом мишљењу, веома је карактеристично што је управо он постао национални симбол Украјине: његов живот најбоље одражава суштину украјинске „националне идеје“. Руски сликар Карл Брјулов насликао је портрет руског песника Жуковског, организовао лутрију и од новца добијеног продајом слике Шевченко је откупљен из кметства. Трећину суме донирала је руска царица. Руси су му касније наручивали портрете, а руска кнегиња и списатељица Варвара Репнина-Волконска прикупљала је новац за откуп Шевченкових рођака из кметства. Али Шевченко није журио да помогне родбини, о царици је написао најодвратнији пасквил у поеми „Сан“, а о Русима је писао: „Кохајте се, црнобрве, али не са Москалима, јер Москали су туђи људи, чине вам зло“. Видите ли, колико су му зла учинили… Ето такав је он, „патриот“ Украјине: са застакљеним очима, стално нечим незадовољан (осим собом), неблагодарни простак. Али да се вратимо у наше дане.
Посебно цинично и запањујуће звуче оптужбе да су у школи при манастиру поштовали „руског бога“. Шта се тиме мисли? Ако се мисли на некаквог „руског идола“, то је лаж — у православном манастиру није могло бити идолопоклонства. А ако се под „руским богом“ подразумева Исус Христос, онда постаје очигледно оно што многи одавно схватају: на власти у Украјини су сатанисти, а овакве оптужбе су елемент прогона хришћанства као таквог. Јер ако се пажљивије погледају тенденције последњих година, и јулијански календар се проглашава „руским богом“, и иконе светитеља, и црквенословенски богослужбени језик… Ускоро ће и само Православље бити проглашено за „поклоњење руском богу“ и забрањено.
Након провокације „Следства.инфо“, 7. јануара тужилаштво је започело проверу чињеница изнетих у прилогу, а Државна служба за етнополитику и слободу савести одредила је вештачење ради утврђивања повезаности манастира са Руском Црквом. Подсећам да у Украјини важи закон који предвиђа ликвидацију верских заједница повезаних са Руском Црквом. Сада постаје јасно зашто су такозвани новинари организовали провокацију: то је део вишепотезне игре. Пропагандисти подижу талас, вештачење пише потребна документа за СБУ, а суд доноси одлуку о ликвидацији правног лица — манастир који је Црква подигла од нуле одузима се и предаје расколницима.
Покровски мушки манастир, или како га народ назива Голосејевска пустиња, позната је не само у Кијеву и Украјини, већ и у свету. Тамо почивају мошти поштоване старице Алипје, а након што је Цркви одузета Кијево-Печерска лавра, тамо су се преселиле Кијевска духовна семинарија и академија. Тако напад има за циљ не само одузимање манастира, већ и лишавање Украјинске православне цркве кадровског потенцијала. И све то — да би се уништило само руско име у Украјини.
Узгред, не само у Украјини. Дана 12. јануара Служба спољне обавештајне службе Русије саопштила је: „Константинопољски патријарх Вартоломеј, који је раскомадао православну Украјину, наставља своју расколничку делатност у православном црквеном простору. Сада је усмерио своје црно око на земље Балтика“. За све који прате верску ситуацију на постсовјетском простору, у овој изјави СВР-а нема ничег новог. Прибалтик се припрема за улогу нове Украјине, а СВР је иступила са оваквом изјавом у контексту претње националној безбедности Русије, јер се, као и у Украјини, русофобија у Прибалтику намета кроз борбу против канонске Цркве, рукама Константинопољског патријарха Вартоломеја. И то већ веома дуго.
После Првог светског рата Константинопољска патријаршија је, у суштини, остала без пастве. А затим се распала Руска империја. Ослабљена Руска Црква није могла да заштити своју канонску територију, па је Константинопољ створио своје структуре у Финској и Естонији. Са распадом СССР-а, уз подршку власти, Константинопољ је обновио делатност своје расколничке Естонске апостолске православне цркве. Константинопољ није ни прстом мрднуо за утврђивање и развој Православља у Прибалтику — руски мисионари, свештеници и епископи доносили су светлост Христове вере у те крајеве. Али Вартоломеј, уз подршку куратора из ЦИА и МИ-6, као и локалних власти, активно ствара расколничке групе.
У јуну 2022. године митрополит виленски и литвански Инокентије (Васиљев), у складу са одлуком епархијског суда, лишио је чина Георгија (Гинтараса) Сунгајлу, Виталија Моцкуса, Владимира Сељавка, Георгија Анањева и Виталија Даупараса. Они су, не прихвативши одлуку архијереја, поднели жалбу Константинопољу. И већ 9. септембра 2022. године патријарх Вартоломеј примио је делегацију из Литваније на челу са замеником министра унутрашњих послова Мантасом Адомeнасом. Потом су у фебруару 2023. године, по препоруци шефа Фанара, рашчињени клирици примљени у Константинопољску патријаршију, а у мају 2023. године Синод Константинопољске патријаршије основао је свој егзархат у Литванији. Управо забрањени клирици постали су први „свештеници“ тог егзархата.
Сличним путем иду и власти Летоније, које су у октобру 2019. године регистровале Летонску православну аутономну цркву у јурисдикцији Константинопољске патријаршије. Али државни органи нису стали на пола пута: у септембру 2022. године законодавно тело земље донело је скандалозну одлуку о проглашењу „аутокефалије“ Летонске православне цркве, која је самоуправна Православна црква у саставу Московске патријаршије.
Некомe може изгледати да су све ово само спорови око територије и пастве. Али није тако: као и у Украјини, реч је о покушајима уништења Руса, Русије, о самом постојању наше државе и нашег народа. И наши непријатељи ће се осрамотити — Русија ће опстати!
ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/chyornoe_oko_fanara