• Наша интелектуална елита и контраелита ушанчене у САНУ и на универзитету закрвљене су више од сто година. Како бива у оваквим сукобима победу ће однети трећи. Антиелита. Родиће је Заједница уз благослов СПЦ 

ПИШЕ: Славољуб Лекић

Наше водеће културне и научне институције све чешће су у средишту распри o крупним питањима од значаја за читаво друштво. Недавно је двоје истакнутих историчара професора БУ (Никола Самарџић и Дубравка Стојановић) својим ставом према НДХ и нацистичком сателиту Анти Павелићу изазвало огорчење дела српске јавности и протестно писмо 26 најугледнијих интелектуалаца у Србији.[1] Глас су дигли и студенти Филозофског факултета БУ.[2] Међутим, поделе се продубљују. Историчар, професор БУ, Милош Ковић поднео је приватну тужбу против Николе Самарџића поводом његових антисрпских иступа.[3] Српска интелектуална елита различито вреднују људе и догађаје из наше даље и ближе прошлости. Разлике су непремостиве јер свако за себе тумачи историјске чињенице, правду, слободу, заједништво, љубав, смисао и др. Свако има другачији одговор на питање: шта је истина? Као да не хају за одговор који је Пилат добио гледајући Истини у очи: „Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз мене.“[4]

Бирократска наука

Криза модерне науке и нестајање средње класе поклопила се с променом светског поретка и пресељавањем истраживачких центара у затворене зоне уских кругова елите. Њен утицај на развој науке у Србији је неизбежан. Накратко ћемо се задржати на методама рада и расподеле које практикују српски истраживачи и професори. Ако су запослени на државним универзитетима и институтима финансирају се из буџета РС. Осим тога приходе стичу и учешћем на различитим истраживачким пројектима, многи на једном а одабрани на више, владиних или невладиних пројеката. Једним из мноштва пројеката бавио се физичар Филип Раке Вукајловић у ауторском издању књиге: „Промиск-19: Тешке паре за лаку науку“ (Београд, 2020). Аутор је на 280 страна детаљно приказао конкурс за научне пројекте младих под називом ПРОМИС спроведен 2019. г од Фонда за науку Републике Србије. Овим пројектима додељено је скоро девет милиона евра (кредит Светске банке).[5] У књизи је анализирана квалификованост већине руководилаца пројеката на основу биографија, библиографија и скренута пажња јавности на њихове невидљиве везе (родбинске, пријатељске, пословне и др.).

Филип Вукајловић на различите начине показује да је постојећи механизам одабира пројеката подастрт законима о науци и истраживању и Фонду за науку. Механизам обезбеђује постизање два циља. Први је да неколико стотина повлашћених истраживача (од петнаестак хиљада у Србији) лако дође до буџетских средстава.[6] Други је да се истраживачи који остану без пројеката међусобно закрве и о свом јаду забаве.[7] Највећи утицај на одлуке о истраживањима у Србији имају виђени професори Хемијског факултета БУ, истраживачи из Института за физику БУ у Земуну и професори Факултета за физичку хемију. Они владају свим аспектима српске науке и образовања већ две деценије.[8]

Аутор кроз читаву студију доказује да конкурс ПРОМИС не помаже младим научницима да реализују своје науче идеје како тврде у Министарству просвете. Полемише са државним секретаром у Министарству просвете РС Владимиром Поповићем и директорком Фонда за науку Милицом Ђурић Јовичић. Указује и на учеснике пројекта који су давно превалили 35. годину. По његовом мишљењу у Србији на овом нивоу привреде нема више од три млада човека (до 35 година) толико вредна да би им требало дати 200.000 евра за спровођење изузетних идеја.[9]

Да би биле јасније размере утрошка средстава за пројекат ПРОМИС, Филип Вукајловић их је ставио у сразмеру са националним производом Немачке и САД и израчунао да би такав пројекат у Немачкој изнео целих 700 милиона евра а у САД 3,6 милијарди. И поставља питање: ко би у ове две велике државе одобрио толика средства за 320 научника и уметника да истражују према својој вољи и жељама?[10] Коликим ли тек средствима располажу Маск, Цукенберг или руски конструктори ракета чији су резултати – сателити, информационе мреже, радари, ракете и друге технолошке иновације?

Осим приказа механизма расподеле средстава Филип Вукајловић наговештава да је следећи циклус истраживања ИДЕЈЕ (управо се завршава конкурс Министарства просвете РС) тежак 24 милиона евра (кредит Светске банке) најава нове научне пљачке.[11] Док се на хоризонту помаља највећа светска економска криза у последњих 100 година за пробране српске научнике спрема се велика гозба.

После читања књиге Филипа Вукајловића свакоме је јасан коруптивни механизам у области науке у Србији и зашто је на универзитету као мало где, спољна принуда замењена унутрашњим убеђењем.[12]

Српски нихилисти

Међутим, познавање коруптивних механизама у свету науке не објашњава узроке сукоба унутар српске елите. Отуда је изузетно важно прозрети њен духовни статус, посебно докучити узроке њеног нихилизма, углавном прикривеног противуречним, наизглед и неразумљивим поступцима. Нихилистичко учење почива на одсуству вере у ма шта; на порицању постојања било ког циља човека, морала или вредности друштвених структура или друштвених норми.[13] Велики пропагатор нихилизма Ниче, уочио је да је песимизам његово припремно стање.[14]

Савремена српска елита формирала се у другој половини ХХ столећа углавном из редова официра, привредника, радничке класе и малобројне интелигенције. Премда успостављена да би управљала, тј. да би се бавила питањем рата и суверенитета узор јој је била америчка средња класа. Југословенском раздобљу српске интелигенције претходило је школовање на европским универзитетима (АУ, Француска, Немачка, Швајцарска, Русија) у XIX и ХХ столећу. Отуда је наша елита лако пристала да Југославију, посебно СФРЈ, уреде и устроје немачки, француски, италијански и други европски национализми. Истакнути Руси, од Гогоља, Данилевског и Достојевског преко Трубецкоја, скорије Зиновјев, Шафаревич и др. објашњавали су и критиковали еврошовинизам. Десило се да је српска интелигенција у једној генерацији писала „Идеје за српску историју“ и заступала Србију пред Међународним судом у Хагу а већ у следећој се гушила у нетрпељивости и србофобији.[15] Прву генерацију су чинили либерали и демократе потекли из југословенског комунизма а другу српски нихилисти стасали након распада СФРЈ, активни и данас.

О скромном билансу и утицају српске научне мисли у последњих 100 година сведоче ретки семинари и универзитетски уџбеници наших научника на иностраним универзитетима. Обимна грађа домаћих аутора о европским мислиоцима и философији те тумачења европских утицаја на српску мисао прошла је незапажено. Али нешто је другачија слика тамо где је дух доминантан, где срце носи а душа узноси: Тесла, Његош, Црњански, Н. Велимировић, Андрић, Лубарда, Милић од Мачве… Нису ли јуначки коњаници Лубардиног „Косовског боја“ или непобедиви „Оклопници цара Лазара“ Светомира Арсића Басаре речитији и упечатљивији од читаве српске хуманистике ХХ столећа а српско богословље запаженије на истоку и на западу од српске философије? Лубарда је користио технику као и славни светски сликари али његова дела су никла из камена Љуботиња и тла благородне Србије. Коме данас није јасно да савремене елите Бугарске, Румуније, Летоније, Пољске или Србије не могу на темељу дела великих Немаца Хегела, Гетеа, Канта или безнадежних либералних савременика да начине свој велики план?

Очеви нихилиста

Како год разматрали узроке нихилизма српских научника не можемо да се не упитамо: ко су родитељи нихилиста? Како је текао њихов развој? Да ли су нихилизам наследили или су га стекли? Одговор би ваљало потражити подсећањем на прве нихилисте и њихове родитеље. Вероватно да нема познатијих нихилиста од два књижевна лика: Петра Верховенског и Јевгенија Базарова. Петар Верховенски досегао је крајње границе анархизма и безнађа сањарећи о времену у ком ће сваки геније бити убијен још у колевци. Отац Петра, Степан Верховенски, пријатан и мирољубив човек припадао је плејади словенских либерала четрдесетих, радио је као професор и бавио се књижевношћу. Достојевског је познати професор Т. Грановски инспирисао да створи лик Степана Верховенског.[16]

Присетимо ли се књижевних ликова из „Швабице“ Лазе Лазаревића (ХIХ столеће) закључујемо да њих на крају ХХ столећа више нема. У Селенићевом роману „Очеви и оци“ Стеван Медаковић (бристолски ђак) уверен да све око себе гледа непристрасним очима у једном моменту отрежњења (између два светска рата) схвата све већу несолидност свог народа, неспособност да управља својом судбином, уочава његову бахатост и источњачку лукавост.[17] Размишљање о књижевном јунаку Стевану наводи на питање: да ли је он разумео европски свет а посебно његов профињени шовинизам уткан у сваку пору живота? Упућен на уски круг интелигенције, без увида у живот енглеског племства и европских краљевских породица, Стеван је могао да скроји слику по умереној либералној мустри и у најбољем случају да се носи с југословенском малограђанштином. Док се Лазаревићев студент у Швабици расправља с Немцем Максом, бристолски дипломац педесет година касније разочарано се препире сам са собом. Макс је и данас живахан и свадљив – тражи од Срба да промене свест. Многи су то већ учинили.

Сваки интелектуалац који се ишколује а потом и сазри не труди се превише тражећи мане свог и других народа. Још мање дангуби поредећи неупоредиво: Светог Саву и Теслу, Мендељејева и Леониду, мајора Тепића и Гауса. Пошто упозна својту он је заволи или од ње оде и поништи сопство. Народу пресуђује само горд човек довољно смео да суди људству што своју цркву носи столећима.

Данас се питамо како се носити са све раширенијим нихилизмом истакнутих породица српске интелектуалне елите? Деценијама посматрамо исти призор. Један из породице (либерал, демократа) ради на ширењу мржње, други (националиста) хвали окужене а трећи (реалиста) уносно послује са завађеним. Примећујемо да крајем ХХ столећа у српској елити нестаје преиспитивање а разочарење које показује Стеван Медаковић прераста у разјареност и нетрпељивост. Где су границе и оквири деловања елите која је непосредно одговорна за предају суверенитета Србије странцима и за организовану трговину радном снагом (модерно робље) с ЕУ?

Можда нешто закључимо брзим погледом на највеће европске дворове. Како они решавају породично разногласје? Како обликују породицу? О томе да под једним кровом не могу бити многе политике одувек се зна. А такође и да се племство поменуте праксе придржава. Абдикација Едварда VIII (1937), удаљавање принца Ендрјуа (2020) и слични догађаји с времена на време подсећају јавност и елиту на породичну дисциплину. Столећима сталеж који Моћ ставља изнад Истине крутом дисциплином одржава Империју силе. И размишљајући о породицама на Острву питамо се зашто су наше другачије? Зашто српска елита не узвраћа лојалност персоналу који чува и одржава њен посед?

Хришћанско наслеђе

Хришћанска мисао олакшава разумевање савремене науке и научника. Шпанац Унамуно говорио је да су Препород и Реформација, а касније и њихова кћи Револуција, донели инквизицију науке и културе, којима је подсмех и изругивање служило као оружје против свих који се не потчињавају њиховом правоверју.[18] Сво троје су заједно, истиче Унамуно, придонели да католичанство изгуби своју суштину, да Европа постане некатоличка, заменом идеала о вечном надземљаском животу идејом напретка, разума, науке. Или још боље Науке с великим словом у улози неуспешног заменика религије. Најновији владајући идеал науке је Култура.[19]

Живот Дон Кихота сведочи борбу између света каквог казује разум науке и оног који прижељкујемо према казивању наше вере.[20] Овај славни витез борио се ради Дулсинеје, славе, живљења, вечног трајања, а не зарад Изолде, која је вечна плот, не зарад Беатриче, која је теологија, не зарад Маргарете, која је народ; нити Јелене, која је култура.[21] И освојио ју је. Напокон, Дон Кихот је ликовао и господарио светом који му се подсмевао.[22]

Христово страдање и Дон Кихотова борба свакога стављају у недоумицу: да ли без апсолутне истине има истине и како је досећи науком уз помоћ научних знања? Да ли постоји други пут осим да знања морају бити дата унапред као резултат вере а не као предмет научне демонстрације?[23] Зашто онда само хришћанска (божанска) објава изазива силно гнушање код рационалисте док друге објаве он не побија.[24] Демократа ће без размишљања да прогласи чудним што неко у 21. столећу уопште може да верује да је краљ Божији миропомазаник који би владао Србијом.[25] Пошто не верује у бесмртност, посебно не у рај или пакао, покушаће да живот заснован на безверју одржи правном принудом и вишестраначјем. Српском либералу, демократи или социјалисти подједнако је страна идеја да је православна монархија владавина успостављена од Бога и усмерена ка другом свету, хришћанској правди и спасењу душа.[26] Ближа му је владавина коју успостављају људи окренути овоземаљској срећи без икаквог вишег циља чак и ако прерасте у анархију.[27] Ваљда зато визија јунака романа Браћа Карамазови, Ивана Карамазова: ако нема бесмртности онда је све дозвољено, делује утемељеније од савремених демократских наратива.

Духовна победа

избављење из такве стварности. Пошто европска наука у коју су многи од нас веровали или још увек верују, нема ни један одговор на крупна питања данашњице домаћим и иностраним либералима и нихилистима не остаје много. После европског експеримента с мигрантима и реорганизације света у предстојећој деценији настаће ново друштво и другачији државни облици. А у њима ће како је већ наговестио Ниче тријумфовати нихилизам – европска истина. Тамо ваља упутити интелектуалну елиту из пројектног игроказа ПРОМИС и ИДЕЈЕ чију биографију пише Филип Вукајловић.

Наша интелектуална елита и контраелита ушанчене у САНУ и на универзитету закрвљене су више од сто година. Изгледа да их чека заслужено: нов живот у историјском изгнанству. Како бива у оваквим сукобима победу ће однети трећи. Антиелита. Родиће је Заједница уз благослов СПЦ. Чим прогледа, антиелита ће проћи каљење у бујици најстрасније постављених питања данашњице и кренути на дуго путовање кроз будућност. Ко то не види?


[1] Видети: Протестно писмо поводом обнове и одбране усташких злочина и идеја. Стање ствари, 20.8.2020. https://stanjestvari.com/2020/08/20/protest-protiv-poricanja-genocida/  и проширени списак потписника од 25.8.2020.

https://stanjestvari.com/2020/08/25/protest-protiv-poricanja/

[2] Видети: Студенти Филозофског факултета: Није филозофски ћутати – није српски увреде и издају трпети. Стање ствари, 31. 7.2020. https://stanjestvari.com/2020/07/31/nije-filozofski-cutati-nije-srpski-uvrede-i-izdaju-trpeti/

[3] Видети: Милош Ковић поднео кривичну пријаву против Николе Самарџића због одобравања геноцида над Србима у НДХ. Стање ствари, 28. 9. 2020. https://stanjestvari.com/2020/09/28/milos-kovic-podneo-krivicnu-prijavu-protiv-nikole-samardzica/

[4] Јеванђеље по Јовану, 14.6.

[5] Вукајловић, Ф. 2020. Промиск-19: Тешке паре за лаку науку. Издање аутора, Београд, стр. 9.

[6] Вукајловић, Ф. 2020. Промиск-19: Тешке паре за лаку науку. Издање аутора, Београд, стр. 21.

[7] Вукајловић, Ф. 2020. Промиск-19: Тешке паре за лаку науку. Издање аутора, Београд, стр. 17.

[8] Вукајловић, Ф. 2020. Промиск-19: Тешке паре за лаку науку. Издање аутора, Београд, стр. 14.

[9] Вукајловић, Ф. 2020. Промиск-19: Тешке паре за лаку науку. Издање аутора, Београд, стр. 19.

[10] Вукајловић, Ф. 2020. Промиск-19: Тешке паре за лаку науку. Издање аутора, Београд, стр. 10.

[11] Вукајловић, Ф. 2020. Промиск-19: Тешке паре за лаку науку. Издање аутора, Београд, стр. 11, 21.

[12] Роуз, С. (отац). 2019. Нихилизам. Аммоните. Књигабајт, Београд, прев. Б. Максимовић, В.Марковић, стр. 45.

[13] Појам нихилизам потиче из латинског језика (nihil – ништа) а среће се у метафизици, епистемологији, етици, политици и теологији. Сковао га је Тургењев у роману «Очеви и деца» (1862) назвавши њиме покрет који се јавио у Русији у другој пововини XIX столећа. Епистемолошки нихилизам најизраженији је у екстремном облику скептицизма; етички нихилизам означава одсуство свих вредносних судова а политички позива на уништавање наслеђеног друштвеног и политиког поретка. Видети одредницу низилизам у: Риз, В. 2004. Речник. Филозофија и религија. Дерета,Београд, прев. Ј. Бабић и сар.

[14] Ниче, Ф. 1991. Воља за моћ. Дерета, Београд, прев. Д. Станојевић, стр. 57.

[15] Видети: Самарџић, Р. 1989. Идеје за српску историју. Београд, Југославија публик. Историчар и академик Радован Самарџић и син му Никола као савременици (оба професори Филозофског факултета БУ) у распону од неколико деценија нашли су се на различитим идеолошким позицијама. Исто важи за Радослава Стојановића професора Правног факултета БУ који је у предметима пред Међународним судом у Хагу заступао Србију и његову кћерку Дубравку.

[16] Тимофеј Николајевич Грановски (1813-1855), историчар, просветитељ, друштвени радник. Учествује у формирању правца  руске мисли коији добија назив западњаштво. Између радикалног и либералног западњаштва заузима средишњу позицију али се на крају се опредељује за либерални правац. Видети одредницу Т. Н. Грановски у: Енциклопедија руске философије. Логос, Укронија, Београд, 2009. Прев. М. Авдаловић и др.

[17] Селенић, С. 1986. Очеви и оци. Просвета, Београд, стр 126.

[18] Унамуно, М. 1990. О трагичном осећају живота. Београд, Алгоритам, превод О. Кошутић, стр. 291.

[19] Унамуно, М. 1990. О трагичном осећају живота. Београд, Алгоритам, превод О. Кошутић, стр. 288.

[20] Унамуно, М. 1990. О трагичном осећају живота. Београд, Алгоритам, превод О. Кошутић, стр.309.

[21] Унамуно, М. 1990. О трагичном осећају живота. Београд, Алгоритам, превод О. Кошутић, стр. 313.

[22] Унамуно, М. 1990. О трагичном осећају живота. Београд, Алгоритам, превод О. Кошутић, стр. 313.

[23] Роуз, С. 2019. Нихилизам. Аммоните. Књигабајт, Београд, прев. Б. Максимовић, В.Марковић, стр. 23.

[24] Роуз, С. 2019. Нихилизам. Аммоните. Књигабајт, Београд, прев. Б. Максимовић, В.Марковић, стр. 29.

[25] Видети изјаву Предрага Марковића, историчара и функционера СПС-а: “Чудно је у 21. веку веровати да је краљ божији миропомазаник који би владао Србијом”. Према његовим речима, није ни реално очекивати да би Србија била као Шведска, ако би постала монархија.. Изјаву видети на сајту СПС-а: https://www.sps.org.rs/2020/06/12/predrag-markovic-bio-je-gost-jutarnjeg-programa-tv-prva-na-temu-da-li-srbija-treba-da-postane-monarhija/

[26] Роуз, С. 2019. Нихилизам. Аммоните. Књигабајт, Београд, прев. Б. Максимовић, В.Марковић, стр. 41.

[27] Роуз, С. 2019. Нихилизам. Аммоните. Књигабајт, Београд, прев. Б. Максимовић, В.Марковић, стр. 41/42.

[28] Роуз, С. 2019. Нихилизам. Аммоните. Књигабајт, Београд, прев. Б. Максимовић, В.Марковић, стр. 121.


ИЗВОР: https://stanjestvari.com/2020/10/10/slavoljub-lekic-istina-i-laki-kes/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.