У „каталогу преступа” нема чега нема
- Број малолетника који врше кривична дела из године у годину, како показује судска пракса, све је већи.
- Правило да долазе из дисфункционалних породица и да не иду у школу у већини случајева више не важи.
- Начин извршења све је насилнији, а у „каталогу” преступа нема чега нема: од убистава, трговине људима, посредовања у вршењу проституције, разбојништава, па до, последњих година све чешће, кривичних дела која се врше путем рачунара.
- Због готово изузетне технолошке писмености све чешће користе сајбер-простор за извршење кривичних дела, а осим новца којег могу да се домогну на овај начин, оно што их „вуче” да их чине јесте изазов да испитају границе својих интелектуалних могућности.
АУТОРИ:
Када врше кривична дела, девојчице су промишљеније, емоционално хладније, некада чак и безобзирније од дечака. Ретко убијају, чешће одговарају због крађе и угрожавања сигурности. За разлику од њих, дечаци су насилнији, суровији и бахатији.
Како се млади увлаче у криминал, због чега прихватају да буду његов део, да ли су родитељи спремни да чују и прихвате чињеницу да им је дете на странпутици, зашто је важно заштитити идентитет малолетника у судском поступку, али и када се он оконча, први пут за неки медиј говори судија Вук Рабреновић, председник Одељења за малолетнике Вишег суда у Београду.
– Правила о томе из какве средине долази малолетник који је учинио кривично дело нема. Нешто чешће се поступци воде према малолетницима који, да тако кажем, немају подршку средине: најпре базичне породице, фамилије, па до друштвене заједнице. Такође, кривична дела врше малолетници из социјално угрожених категорија, али они из породица које су материјално добро ситуиране, чији су родитељи високообразовани и ни на који начин не могу да се повежу са криминалом. Сусретали смо се у раду с малолетницима чији родитељи јуре за каријером и новцем, због чега родитељску дужност не испуњавају на адекватан начин, а због тога бригу о деци преузимају бабе, деде, стричеви. Некада се то покаже као добро, а некада ни та њихова љубав и подршка нису довољне да би се дете усмерило на прави пут. Стереотип да ће се ако се отац бави или се бавио криминалом и дете бавити незаконитим радњама више не стоји. Чак напротив. Отац зна како се улази у тај свет, шта он подразумева, какве су последице, па чини све да дете не крене његовим стопама. Често родитељи који су искусили то буду бољи коректив од било које установе. Веома је битно каквим ће друштвом малолетник бити окружен и да родитељи буду упућени у то – каже у разговору за „Политику” судија Рабреновић.
Малолетници се у криминал, објашњава наш саговорник, „увлаче” на различите начине. Некада они искуснији у том свету мотре са стране, уочавају „потенцијал” и „погодност” тинејџера, полако му прилазе, нуде лаку зараду.
– Врбовање малолетника етаблираним криминалцима може да буде вишеструко исплативо. Најпре, они не раде прљаве послове, него их за њих одрађује неко други. Постоје одрасли који надгледају „посао” са стране и убирају плодове. Ако се и открије кривично дело, због специфичности поступка, малолетници су у привилегованом положају, у смислу да не могу да буду санкционисани на начин као пунолетни учиниоци. Овакви примери су најчешћи када је реч о продаји дроге. Малолетници често нису ни свесни шта се заиста дешава, у шта су увучени. Обично прихватају овакве ствари због лаке зараде, а када малолетник „загризе удицу”, криминалци из њега извлаче максимум – објашњава наш саговорник.
Као што нема правила из које средине долазе малолетни извршиоци кривичних дела, правила нема ни када је у питању њихова врста. Малолетници чине сва кривична дела. Судија Рабреновић, како каже, у шали често коментарише да не чине једино злоупотребу службеног положаја и кривична дела из области привреде. Последњих година, према његовим речима, све је више насиља. Ту су и друга кривична дела попут тешког убиства, покушаја убиства, силовања, посредовања у вршењу проституције…
– Занимљиво је да малолетници све чешће врше дела која се раније нису везивала за њих, а то су она из области високотехнолошког криминала, најчешће преваре путем интернета. Незгодна је ствар што су деца технолошки много писменија од својих родитеља, због чега не могу да их прате и контролишу. Мотив за извршење оваквих кривичних дела је углавном новац, понекада забава, а код високо интелигентних малолетника и изазов. Изазов у смислу да виде докле могу, шта могу, које су им границе – објашњава судија Рабреновић.
На питање да ли међу малолетним извршиоцима кривичног дела има зависника од алкохола и наркотика, наш саговорник потврдно одговара, али наводи да то нису чести случајеви. Нису ретки случајеви, додаје, да малолетник којем је већ изречена нека од кривичних санкција, поново учини неко дело.
– Поступци према малолетницима су, да тако кажем, непрестана борба и никада се не зна какав ће исход бити. Дешава се да се пред судијом нађу малолетни преступници за које би помислили да нема шансе да се извуку, али се они „поправе” и никада више не учине кривично дело. Има и оних других, који изгледају наивно, „бебасто” и за које помислите да им се ситуационо догодило да изврше кривично дело. Међутим, из најразличитијих разлога, исти малолетници почну да врше много тежа кривична дела од иницијалних. Суштински, правила не постоје – каже наш саговорник.
За суд је, каже судија Рабреновић, најважније да малолетни учинилац кривичног дела, али и његови родитељи, буду „отворени” према ономе што се догодило. Уколико пак ни малолетник ни његови родитељи не желе да се суоче са оним што се догодило, теже је наћи одговарајући начин да се утиче на њега и да се ствари поправе. Суд ће током поступка, према речима нашег саговорника, на основу доказа, пре или касније утврдити околности извршења дела, што је услов да би се ишло даље, али примарна ствар је како након овог утврђивања наћи најбољи начин за позитиван утицај на малолетника.
– Суштина је да се осети малолетник, његово окружење, да се утврди шта би било то што би на најбољи начин могло да утиче на њега како се убудуће не би нашао у истој ситуацији. Изузетно је важна и улога органа старатељства који има стручне тимове у којима су педагог, социјални радник, психолог, који су стално „у причи”, не само за малолетнике већ и шире. Они нам дају драгоцене податке. Колико је малолетника који признају шта су урадили и схвате значај тога и родитеља који желе да их „чупају” из таквих ствари? Велики је проценат таквих. Морам да кажем и да је изузетно битно како ће се судија поставити током поступка, како ће прићи малолетнику. Такође, изузетно је битна и улога браниоца. Његова улога у поступку према малолетницима је много захтевнија и слојевитија од оне у поступцима против пунолетних учиниоца. Остваривање најбољег интереса малолетника као примарни интерес може се у одбрани косити са потребом да малолетник формално правно прође што боље. Није све питање струке, већ људскости, система вредности – објашњава председник Одељења за малолетнике београдског Вишег суда.
На питање да ли се током поступка према малолетницима обављају вештачења као у поступцима према пунолетним учиниоцима, наш саговорник потврдно одговара. Наводи да се психолошка и психијатријска вештачења у поступцима према малолетницима налажу много чешће него у онима који се воде против пунолетних учинилаца кривичних дела. Објашњава да је то, практично, неопходно због узраста у којем се малолетник налази. У том смислу, наводи, она могу да буду показатељ за одређене ствари, попут како му прићи, утицати на њега да више не врши кривична дела.
Обавеза је суда да у јавност не излази са подацима о малолетнику, начину извршења дела, казни, судија Рабреновић објашњава заштитом његових интереса.
– Примарни је интерес друштва да се заштити посебно осетљив слој друштва какви су, свакако, малолетници. Каква би то заштита била ако би после објављивања вести сви у његовом школском одељењу или крају у којем живи знали шта је малолетник урадио? Да ли би било могуће социјално уподобљавање? Одмах се „налепи” било позитивна, било негативна етикета коју малолетник носи до краја живота. Зато ћемо најбоље заштитити малолетника, ако ништа у вези са њим не буде пуштено у јавност. И не само да ћемо заштитити њега него је то и најбољи начин борбе против малолетничког криминала, а уједно и онемогућавање да се популаризује таква врста понашања – закључује наш саговорник.
Казнена политика
Малолетницима за учињена кривична дела могу се изрећи васпитне мере упозорења и усмеравања, међу којима су најчешће укор и посебне обавезе, попут упућивања у саветовалиште, да редовно похађају школу, да се оспособљавају за занимања која одговарају њиховим способностима и склоностима… Такође, могу да им буду изречене мере појачаног надзора и заводске мере, а може им се изрећи и казна малолетничког затвора. Млађим малолетницима могу се изрећи само васпитне мере, док старијим малолетницима могу да се изрекну васпитне мере, а изузетно може се изрећи казна малолетничког затвора. Под условима предвиђеним законом малолетницима се могу изрећи мере безбедности. Важно је напоменути да ниједно од дела које неко изврши као малолетник не улази у његову казнену евиденцију када напуни 18 година.
– Казна малолетничког затвора може да се изрекне старијим малолетницима, односно онима који имају 16 или 17 година и то за дела за која је Кривичним закоником запрећена минимална казна од пет година и ако због високог степена кривице, природе, тежине кривичног дела не би било оправдано изрећи васпитну меру. За млађе малолетника може да се изрекне и упућивање у васпитно-поправни дом – каже судија Рабреновић.
Због сумње да је 5. јануара ове године у београдском насељу Борча, након свађе, хицима из бабиног пиштоља у стомак устрелио једва пунолетног младића, београдска полиција је дан касније ухапсила седамнаестогодишњака због убиства у покушају, како је наведено у кривичној пријави.
Према подацима Вишег јавног тужилаштва у Београду, он је једини малолетник против кога је у овој години покренут поступак због покушаја убиства. У истом периоду Одељење за малолетнике Вишег тужилаштва у Београду покренуло је поступке против једног осумњиченог за тешко убиство, против 32 за разбојништво и чак 57 за тешку крађу. Иако се према закону малолетницима притвор одређује само у изузетним случајевима, у прва четири месеца 2026. ова мера је изречена у чак десет случајева.
Наташа Дубак, руководилац Одељења за малолетнике у Вишем јавном тужилаштву у Београду, у разговору за „Политику” каже да правила нема када је реч о узрасту малолетника који врше кривична дела. Чине их они тек кривично одговорни, који су напунили 14 година, али и они на прагу 18. рођендана.
Према подацима одељења којим руководите, која кривична дела најчешће врше малолетници?
Најбројније су крађе и тешке крађе, а по учесталости за њима следи неовлашћено држање опојних дрога. На списку кривичних дела због којих су у Београду покретани поступци налазе се и наношење тешких телесних повреда, насилничко понашање, силовање, насиље у породици и отмица. Подаци Вишег јавног тужилаштва показују и да се број малолетника који одговарају због неовлашћеног држања опојних дрога из године у годину повећава. Забрињавајуће је да се број малолетних учинилаца кривичних дела из године у годину повећава, као и да су они који их чине све бруталнији.
Који су најчешћи разлози који тинејџере наводе да прекораче границе закона?
Разлози су различити – низак степен самоконтроле, бес, припадност насилничким навијачким и вршњачким групама, осећај понижености, увређености, као и неутажива жеља за осветом. Посредници и покушаји мирења често не помажу, а ако извршење кривичног дела из неког разлога не успе, покушаји се понављају и по неколико пута.
Има ли повратника међу малолетним учиниоцима кривичних дела?
Иако то није очекивано с обзиром на старосну доб, велики је број повратника. Највише је оних који чине кривична дела против имовине: тешка крађа, крађа, разбојништво, разбојничка крађа…
Млади су, показују истраживања, све бруталнији у извршењу кривичних дела. Да ли такав степен агресије исказују и када се нађу пред тужиоцем?
Пред тужиоцем су у већини случајева „као бубице”. Коректни су и према судији и према тужиоцу.
Поступак против малолетника се у великој мери разликује од оних који се покрећу против старијих од 18 година. Како они изгледају?
На основу поднете кривичне пријаве, Одељење за малолетнике Вишег јавног тужилаштва у Београду подноси захтев за покретање припремног поступка судији за малолетнике Вишег суда у којем предлаже да предузме одређене доказне радње. То подразумева саслушање малолетника, испитивање сведока, прибављање материјалних доказа и извештаја Градског центра за социјални рад о личним и породичним приликама малолетника. Након спроведеног припремног поступка, суд доставља списе тужилаштву, које доноси одлуку да се поднесе предлог за изрицање кривичне санкције или предлог да се обустави припремни поступак. Коначну одлуку доноси суд.
Које околности тужилаштво узима у обзир када предлаже санкције за малолетнике?
То углавном зависи од личних и породичних прилика малолетног учиниоца и тежине кривичног дела. Тужилаштво најчешће предлаже појачан родитељски надзор, појачан надзор органа старатељства, васпитно-поправни дом, као и посебне обавезе – оспособљавање за занимање које одговара његовим способностима и упућивање на третман у саветовалиште, махом због злоупотребе опојних дрога.
Између екрана и делинквенције
Према званичној статистици, у Србији је број кривичних дела малолетника у паду или стагнацији у последњих 15 година. Међутим, суштински проблем је у промени структуре кривичних дела и у појави нових облика проблема у понашању. У Србији, као и у региону, бележи се пораст насиља код младих, укључујући вршњачко и дигитално насиље. Такође, уочљиво је ширење ризичних понашања на друштвеним мрежама, као што су дигитална зависност, говор мржње, увредљиви коментари, агресивна комуникација, злоупотреба фотографија, перформативни аутодеструктивни изазови итд.
Након епидемије вируса короне у региону се повећавају психички проблеми и код младих, попут анксиозности и депресивности. Друштва региона улазе у фазу у којој се проблеми у понашању све мање могу посматрати само кроз кривична дела, а све више кроз социјално-психолошке и дигиталне оквире.
Наравно, морамо констатовати и да смо у Србији и региону имали и појединачне примере екстремно тешких кривичних дела чији су починиоци млади, односно деца, попут масовног убиства у Основној школи „Владислав Рибникар” у Београду, а потом и у Дубони и Малом Орашју, пре три године. То указује и на специфичне ризике код рањивих особа у времену „глобалне узнемирености”, породичних криза и негативних утицаја дигиталног окружења.
Све земље региона деле слично искуство дуге транзиције, ширења социјалних разлика, слабљења поверења у институције и вредносних криза. Због тога су и обрасци настанка проблема у понашању младих у великој мери слични. Традиционални облици малолетничке делинквенције нису нестали, али се све чешће јављају у другачијим социјалним околностима одрастања, уз присуство породичних дисфункционалности и ефеката живота младих у дигиталном свету.
Истраживања показују да је у Србији посебно изражен изазов сарадње између различитих система који се баве младима у ризику. Рекао бих да је у целом нашем региону снажно изражен „хибридни модел” реаговања на проблеме у понашању који се креће између традиционалних и модерних образаца социјалне контроле. Док млади живе у дигитализованом свету, системи образовања и социјалне подршке остају у институционалним обрасцима 20. века. Између та два света настаје простор у којем ризици постају сложенији и некада касно препознати.
У Србији постоји развијена институционална мрежа подршке за децу, али она у пракси није довољно интегрисана. Систем свакако постоји, али не функционише увек довољно повезано. Пре свега, проблем је недовољна међусекторска веза на релацијама центри за социјални рад – школа – полиција – здравство. У пракси, то доводи до тога да се сложени случајеви препознају касније него што би требало, јер недостаје брза и координисана размена информација између институција. У том смислу, проблем није у одсуству система, већ у његовој фрагментираности. Потребне су боља координација и већа специјализација за сложене случајеве, како се не би стварао „ефекат пребацивања одговорности”. У Србији је присутна преоптерећеност система „администрацијом криза”, а мање је изражен приступ превенције ризика. Због тога савремени одговор на проблеме у понашању све мање треба да буде заснован на „класичном” реактивном приступу, него на раном препознавању ризика и бољој координацији различитих система. Кључно је да социјалне тешкоће деце не постану и безбедносни ризик, како за њих, тако и за друштво.
Постоје модели који показују да бољи резултати настају тамо где институције делују интегрисано. На пример, мултидисциплинарни тимови за рад са младима у ризику, модели ресторативне правде код малолетничког криминалитета, школски системи ране интервенције и развој локалних заједница као примарних тачака превенције.
Србија, са друге стране, има снажне капацитете, посебно у области заштите породице и деце, који се често потцењују. Поред великог броја врсних стручњака из области социјалног рада, дефектологије и психологије, ми имамо развијену мрежу центара за социјални рад, добру експертизу у области породичне заштите и поједине иновативне пројекте у раду са младима у ризику. Посебно бих издвојио програм дневног боравка за децу са проблемима у понашању „Укључи се”, који спроводи Центар за несталу и злостављану децу из Новог Сада који може да буде регионално препознат као један нов модел у приступу и садржају рада.
Намеће се закључак да се регион налази у фази у којој се класични модели контроле проблема у понашању деце више не могу сматрати довољним. Србија има истовремено и институционалне капацитете, али и структурне слабости. Кључни изазов у наредном периоду није само „борба против проблема”, већ изградња интегрисаног система превенције који „разуме” да су савремени проблеми у понашању код младих пре свега социјални, дигитални и културални, а тек потом правни и безбедносни феномени.
Када је реч о организованом криминалу у региону, важно је избећи поједностављене слике. Те мреже функционишу по „логици” интереса и профита, а не по националним или етничким линијама. Малолетници знатно ређе учествују у класичном организованом криминалу него одрасле особе, али видимо и да се неки од њих укључују у његове структуре, као што су дилерске мреже. Такође, уочава се и чињење насиља од стране малолетника као статусног симбола за стицање позиције у криминалној групи. Постоје и екстремни случајеви, где су малолетници за потребе криминалне групе планирали или извршавали убиства.
Но, кључни изазов за друштво је проблем нормализације ризичних понашања младих у дигиталном простору, где границе између игре, потврђивања статуса и кривичних деликата постају нејасне. То се посебно односи на различите форме агресије које се легитимизују кроз дигиталну културу.
*Редовни професор Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију и Факултета политичких наука УБ, на предметима Социјална патологија и Социјална политика Србије
Проблематично понашање деце је невербална порука
Понашање, према дефиницији, представља спољашњу реакцију особе на околину. Као такво, може бити позитивно или негативно усмерено у односу на социјалну средину или саму ту особу. Како у књизи „Деца са проблемима у понашању и сукобу са законом” (издање Центра за несталу и злостављану децу) објашњавају њени аутори проф. др Александар Југовић и др Нада Шарац, проблеми у понашању обухватају различите облике неприлагођености деце на захтеве социјалне средине, што указује да постоје мање или више изражене тешкоће у психосоцијалном развоју и процесу социјализације.
„Када говоримо о деци са проблемима у понашању, углавном се мисли на понашања која излазе из оквира типичних и очекиваних за узраст детета, као и на понашања која отежавају свакодневно функционисање у школи, породици и заједници. Дакле, то су понашања која се понављају током извесног периода и имају реалне последице по само дете или његово окружење”, каже за наш лист проф. др Јована Шкорић, ванредни професор Филозофског факултета (Одсек за социјални рад) Универзитета у Новом Саду.
Према њеним речима, дечји несташлуци јесу део здравог развоја, јер малишани у одређеним развојним фазама истражују, опипавају границе у односу на одрасле, греше и уче из својих грешака.
„Међутим, уколико се нежељено понашање понавља или чак ескалира, упркос реакцијама родитеља и окружења, онда ту више није реч о несташлуцима. Ако уз то дете губи пријатеље, постиже знатно лошије резултате у школи, а конфликти се множе, то су сигнали који захтевају пажњу, али је изузетно важно да децу не етикетирамо олако као проблематичну”, истакла је Шкорићева. А на питање како се приступа детету с проблематичним понашањем, каже да је неопходно разумети шта се таквим понашањем поручује, јер дете често није у стању да извесна осећања искаже речима.
„Проблеме у понашању могу да генеришу рђави породични односи, вршњачко насиље или комбинација неколико фактора. Уколико дете почне да се влада знатно другачије од уобичајеног, потребно је пажљиво приступити откривању узрока, у чему је комуникација од пресудне важности. Приступ мора да буде доследан и предвидив, али топао. Строго кажњавање углавном ће погоршати ситуацију, иако одрасли често верују да је кључ у кажњавању. Дакле, дете би требало да зна да је вољено и кад се не понаша на начин који се од њега очекује”, саветује др Јована Шкорић.
На основу богатог искуства у раду с малолетницима, она наглашава да је за успех у том процесу подршка неопходна и деци и родитељима. Такав шири приступ, који може да обухвати и друге особе које су значајне у животу детета, даје много боље резултате. Наравно, од велике помоћи је и допринос школских психолога и педагога, нарочито ако им се ученици обрате самоиницијативно и с пуним поверењем, а не „по казни” због неког огрешења о школску дисциплину, како се то у пракси много чешће дешава.
„Што се раније реагује, мањи је ризик да проблеми у понашању прерасту у поремећаје у понашању и озбиљне тешкоће у функционисању у периоду адолесценције и одраслом добу”, закључује наша саговорница.
Случајеви из тинејџерске црне хронике
28. април 2025 – Малолетник је у парку у београдском насељу Коњарник, после расправе, ножем насмрт избо Александра С. (34). Због тешког убиства малолетник је правноснажно осуђен на пет година затвора.
30. јул 2025 – Ухапшен је седамнаестогодишњак због сумње да је извршио кривично дело тешко убиство, односно да је испред једног кафића у Новом Пазару ножем избо седамнаестогодишњака из Тутина, који је од задобијених повреда преминуо у Општој болници у Новом Пазару.
14. август 2025 – У парку код „Америчких зграда” у Панчеву, док је у касним вечерњим сатима седео с вршњацима, шеснаестогодишњака је ножем избо две године старији тинејџер. Дечак је хитно хоспитализован и захваљујући изузетним напорима лекара преживео је тешке телесне повреде.
10. октобар 2025 – Полиција је ухапсила малолетника због сумње да је са још четворицом осумњичених учествовао у тучи испред познатог престоничког сплава и осамнаестогодишњаку нанео тешке телесне повреде.
16. октобар 2025 – У Врбасу је ухапшен малолетник због сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога. Претресом просторија које користи осумњичени полиција је пронашла марихуану, вагицу за прецизно мерење и новац, за који се сумња да потиче од продаје наркотика.
6. април 2026 – Малолетник (16) у Обреновцу наочиглед пролазника мачетом је усмртио Мирелу М. (51) и ранио свог деду Милана П. (77). Осумњичени је након извршеног злочина са места догађаја побегао на мотору, али се убрзо вратио, када је и ухапшен. Према незваничним информацијама, малолетник је злочин учинио када је сазнао да је деда своју имовину оставио емотивној партнерки, а не њему.
30. април 2026 – Нишка полиција је по налогу Основног тужилаштва у Пожаревцу ухапсила осамнаестогодишњака због сумње да је са још једним осумњиченим у Нишу ушао у откључан аутомобил марке „фолксваген”, у којем су се налазили кључеви, после чега су возило покренули и одвезли се до Великог Градишта, где их је полицијска патрола пронашла и зауставила.
1. мај 2026 – У Београду је ухапшен шеснаестогодишњак због сумње да је са две одрасле особе планирао убиство једног мушкарца. Претресом станова и других просторија које је малолетник користио пронађена су два пиштоља, од којих је један са оквиром, и 11 метака одговарајућег калибра, док су код К. М. пронађене инструкције за извршење тешког убиства.
ИЗВОР: Политика