ЛИНГВИСТИЧКА ОКУПАЦИЈА: Превласт латинице на улицама руских градова и у медијима

• Али у чему је тајна застрашујућег обиља латинице на улицама наших градова? Прво, то је дозвољено и не сматра се ничим за осуду.
• Друго, то је исплативо, јер злогласно „сервилно клањање Западу” никуда није нестало, пошто је читав огромни петербуршки период руске историје протекао у знаку упорног преузимања напредних принципа и технологија Европе.
• Пре годину и по дана, прошавши Мјасницком, Никољском и Малом Дмитровком, пажљиво сам пребројао и поделио у категорије уличне фирме.
• Огромна већина њих била је исписана латиницом. Како је то могуће?! Престоница Русије визуелно подсећа не на центар руске цивилизације, већ на транзитну зону дубајског аеродрома…
• Језик је мапа стварности. Ако је мапа код нас туђа, онда своју земљу не препознајемо.

АУТОР: Андреј Фефелов

Пре неколико дана прошетао сам трима старим улицама Москве — малим, али блиским центрима доношења одлука. Реч је о Бољшој Дмитровки, Мјасницкој и Никољској. На првој се налазе Савет Федерације и Државна дума, друга излази на главну зграду ФСБ-а и комплекс здања Администрације председника Руске Федерације, а трећа води право ка кулама Кремља. И ево шта сам открио: зидови кућа густо су облепљени натписима, углавном на енглеском језику. Такође су заступљени и језици других земаља непријатељски настројених према Русији, чије оружје у овом тренутку погађа руске градове и јединице.

Много пута сам од државних великодостојника највишег ранга слушао исправне речи о неопходности васпитавања омладине у духу патриотизма. Ево га, то васпитање: свака друга фирма на страном језику, као да то и није родна Москва. Тешко је дисати…

Сећам се светогрдних деведесетих година ХХ века, када је драгоцени симбол руске културе — први споменик Пушкину у Русији, подигнут 1880. године — био окружен огромним рекламним паноима који су подстицали куповину америчких газираних пића и јапанске технике. Ноћу су над Пушкиновим тргом тада треперила колосална светлећа латинична слова.

Времена су се променила, али не много. Пушкина су ослободили, али је зато споменик првом штампару Ивану Фјодорову и даље подругљиво са свих страна окружен натписима на латиници. Као да то и није Фјодоров, него некакав Гутенберг. Призор је заиста злокобан…

Чујем гласове оваквог типа: тобоже, Москва није Русија, већ многољудни Вавилон и остало у том духу. Међутим, невоља је у томе што ни у другим руским центрима ствари не стоје боље! Латинични натписи свуда се указују и у обласним и у окружним центрима.

Године 2023. у Краснодару су покушали да се ослободе превласти туђинштине на улицама. Тим поводом донета је посебна одлука, коју је одобрила Градска дума. Међутим, судећи по стању у граду, нико у пракси не намерава да је спроводи.

Ако погледамо фотографије с почетка ХХ века, видећемо међу градским фирмама, поред условних „Тишкиних и Тишкиних”, много страних презимена и назива страних фирми. Међутим, обратите пажњу: сви су они исписани ћириличним писмом. Велика америчка корпорација која производи кућну технику била је позната у Руској империји под логотипом „Зингеръ”. Одлично памтим из свог совјетског детињства ћириличне логотипе „Кока-Коле” и „Пепси-Коле”. Транслитерисали су на руски, и ништа — нико није умро! Суперсила није дозвољавала страним брендовима да диктирају своје услове. При томе су се у СССР-у у фантастичним тиражима издавали Шекспир, Дикенс и Џек Лондон. У квалитетном руском преводу, разуме се.

Али у чему је тајна застрашујућег обиља латинице на улицама наших градова? Прво, то је дозвољено и не сматра се ничим за осуду. Друго, то је исплативо, јер злогласно „сервилно клањање Западу” никуда није нестало, пошто је читав огромни петербуршки период руске историје протекао у знаку упорног преузимања напредних принципа и технологија Европе. Владајући слој у Петербургу оријентисао се искључиво на све европско и често презирао све „исконско-простачко” руско.

Совјетски пројекат је у много чему био велики, али недовршени покушај да се изгради сопствени, самобитни модел уређења живота. Катастрофа 1991. године претворила је Русију у периферију Запада и земљу-донатора. Исисавало се све: кадрови, сировине, финансије!

Много година било је потребно да се изађе из те колонијалне мочваре. Сада нам више нико са екрана не утувљује да су Европа и САД — диван, слободан, цивилизован свет, а да је Русија — тоталитарно чудовиште које је дужно да плаћа и да се каје. На прагу је страшна ратна 2024. година… Већ одавно је патриотизам проглашен идеологијом земље. При томе, као што видимо, периферно мишљење никуда није нестало. Ми као народ настављамо, по дефиницији Михалкова старијег, „с умиљењем да гледамо у стране налепнице”. Одакле би се иначе појавиле те бескрајне фирме на латиници?

Штавише, на улицама Москве и других градова Русије може се срести пример обрнуте транслитерације, када се, са отужним неукусом, руске речи пишу латиничним словима. Такво лингвосточарство, очигледно, не примећују надзорне инстанце.

Испада да високоумни разговори посланика и дворских политиколога о јединствености руске цивилизације нису о животу, нису о градској средини, већ о нечему овдашњем неприпадајућем и неухватљивом, што подсећа на светлост далеке звезде?

Време је да се ми — власт, народ, цела земља — определимо шта заправо желимо.

Да усађујемо породичне вредности или да на главном телевизијском каналу земље гледамо паклену емисију „Мушко и женско”?

Да идемо посебним путем самобитне руске цивилизације или да се размећемо „модним” колонијалним фирмама на енглеском језику?

Узгред, поводом моде… У руској штампи на све стране сусрећу се оригинални називи западних медија. Лист „Завтра” врши њихову транслитерацију на ћирилицу. Али ми смо овде, вероватно, редак изузетак. Јер чак и владина „Росијска газета” пати од срамне навике да у руски текст убацује стране речи. Зашто се гадно чедо међународних шпекуланата, часопис „Економист”, на званичним сајтовима руских издања назива искључиво „The Economist”? И зашто се онда главни лист нама пријатељске Кине, „Женмин жибао”, не означава овако: 人民日報? Нема ли овде знакова дискриминације по расној основи?

Наравно, сва имена треба да се пишу помоћу руске азбуке. Изузетак могу бити само сложене техничке скраћенице.

Друже, пиши по-руски! Мисли по-руски!

Пре годину и по дана, прошавши Мјасницком, Никољском и Малом Дмитровком, пажљиво сам пребројао и поделио у категорије уличне фирме. Огромна већина њих била је исписана латиницом. Како је то могуће?! Престоница Русије визуелно подсећа не на центар руске цивилизације, већ на транзитну зону дубајског аеродрома…

Као резултат тога, објавио сам у листу „Завтра” чланак „Лингвоокупација”. Чланак је, очигледно, ухватио „дух времена”. Јер је неколико месеци касније Државна дума усвојила посебан Федерални закон који обавезује трговце да приликом израде „фирми или других средстава за постављање информација (натписа, путоказа, информативних табли, информативних знакова, конструкција, објеката, техничких уређаја и других носилаца намењених ширењу информација приликом обављања трговине, услуга у домаћинству и других врста услуживања потрошача)” користе искључиво руски језик.

„Ура! Догодило се! Победа!” — помислио сам.

Међутим, после 1. марта 2026. године, датума ступања овог закона на снагу, на улицама Москве и других градова Русије мало шта се променило. Прошао сам истом маршрутом и видео да је стање исто: први штампар Иван Фјодоров стоји на постаменту и ћутке гледа огромно обиље фирми страних компанија око себе.

Шта се дешава? На први поглед делује као да је на делу гнусна саботажа, да нови Федерални закон дрско игноришу власници престоничких продавница и ресторана. Али не! Просто, поменути закон, како се испоставило, не примењује се на фирмене називе и регистроване жигове.

Жиг, по дефиницији, може да садржи било какве симболе: хијероглифе, криптограме, руне, плешуће човечуљке, знаке зодијака, па и латинична слова такође.

Зато тамо где би требало да се појави фирма „Кафе”, и данас се шепури бренд „Coffeeshop Company”. Тамо где би требало да буде „Фризерски салон”, сија патентирани натпис „Hair Studio”.

Да ли закон важи? Да, важи. Али његово дејство је селективно. Отприлике онако како делује забрана псовки на руским друштвеним мрежама.

У стварности, на неким местима у граду натпис „Exit” замењен је са „Выход”, а табла „Open” са „Открыто”. И то је све!

У оквирима ове лукаве парадигме, главни видео-хостинг Русије је Rutube, главни национални месинџер је Max, а главни домаћи теренац је Lada Niva Travel.

Подсећам да је Лада, по Рибакову, једно од божанстава паганског словенског пантеона, заштитница љубави, лепоте, породичног огњишта и плодности.

Шта се догодило са свима нама, па смо од Ладе и ниве прешли на Lada и Niva?

Свима је јасно да се паралелно са ратом дронова води рат смислова, рат слова, рат наслова. А у то време центар Москве подсећа на duty-free, где се све своје стидљиво скрива, а туђе се гордо истиче.

Може се бесконачно дуго говорити о несубјектности Зеленског, који је само глумац ангажован за време рата од стране глобалистичког Синдиката. Али много је теже образложити сопствени национални идентитет у тренутку када је Lada кренула у Travel.

Не може се истовремено бити страшна империја на бојном пољу и ментална колонија Запада у центру престонице!

„Закон о фирмама”, усвојен прошлог лета, половичан је, потпуно бескористан демарш, који пре не решава задатак који је поставио председник.

Рећи ће ми да је регистровани жиг света крава патентног права, да је Бернска конвенција изнад свега. Али, како се каже, кад би било воље…

Да први штампар не би туговао, требало би обавезати трговце да, не мењајући своје жигове у документима, брошурама и на сајтовима, преведу све уличне фирме на ћирилицу путем елементарне транслитерације, уз очување дизајнерских особености жига. Тако би се ђаволски британски(!) Bentley, угнездио крај споменика Фјодорову на Охотном рјаду, претворио у исто тако непотребан руском свету, али адаптиран „Бентли”. А француска(!) фирма скупих крпица Zilli постала би, на пример, „Зилли”.

У совјетском детињству — мом и вашем — у флашама се није продавала Pepsi, већ „Пепси”.

Језик је мапа стварности. Ако је мапа код нас туђа, онда своју земљу не препознајемо.

Докле више да се бринемо на тему „Шта ће рећи евроцентрична кнегиња Марја Алексејевна”?

Нама не одговара европски камзол. И не само зато што у њега не можемо да станемо због својих размера. Он нам не одговара зато што је тај камзол туђ, није сашивен од нас нити за нас.

Ако наставимо да паушално грдимо и презиремо све руско и да хвалимо све страно, ако дозволимо да Wildberries, Ozon, Beeline, S7 и даље сијају латиницом на два корака од Кремља, онда ће наша самобитност нестати. И тада ни о каквој засебној руској цивилизацији не може бити речи.

Када руске компаније региструју своје брендове на латиници — оне иступају против сопствене земље, против њене културе. То је скривени позив на капитулацију пред Западом, лингвистички колаборационизам.

Пред нама је време нестандардних решења, време оштрих, неочекиваних потеза које непријатељ неће моћи унапред да прорачуна.

Посланици, усвојите нови, нормалан Закон о фирмама. Не бојте се, богиња Лада вас због тога неће казнити!

ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/lingvookkupatciya