КOME СМЕТА ВОЈНА ПАРАДА У БЕОГРАДУ?

Устала је друга Србија и умирити се не може, а предстојећа војна парада под називом Снага јединства нашла се на мети широке медијске кампање која за циљ има њену дискредитацију свим расположивим средствима.

Различити коментари који су дошли из НВО сектора, организација тзв студентског покрета и медија блиских прозападној опозицији тако се брину за стање асфалта, комфор Београђана, ниво буке, цену полетања авиона и бројне друге аспекте како припрема, тако и предстојећег догађаја.

У корену свих ових наратива, међутим, видимо различите облике менталне гимнастике чији су основни циљеви убеђивање шире јавности да мора иступити против одржавања војне параде, и пласирање наратива према ком је овај догађај повезан не са државом, већ са владајућом странком.

Удар на Војску Србије

За главног уредника недељника Време Филипа Шварма, наратив о војној паради као промоцији СНС-а представља само оквир који омогућава напад на компетенцију и лојалност Војске Србије, описујући њене припаднике као ”забушанте који су у армији само због ситних пара”.

Шварм одлази и корак даље — са сетом се присећајући 1992. као ”најбоље године за војску” (по којим стандардима, тешко је рећи), он закључује да у случају сукоба војске са тзв. ”грађанима”, армија не би пружила адекватан отпор, због чега он чак и призива овакав сценарио:

Грађани — Република је у опасности. Морате је одбранити. Више немате што изгубити. [sic]

Тако постаје јасно да највећи део напада на предстојећу војну параду представља припрему симпатизера протестног покрета за могућу реализацију непалског сценарија — што и тзв студентске организације и њихови медијски савезници попут портала N1 отворено заговарају.

У том случају, колапс државних институција био би пропраћен проглашењем вандредног стања и последичним извођењем војске на улице у циљу заштите нарушене државности. ВС већ сада се конципира као непријатељ.

Удар на српско јединство

У другим наративима, попут оног који пласира тзв војни аналитичар Александар Радић на порталу Данас, иста теза о војној паради као дневно-политичкој активности владајуће странке користи се за напад на Дан српског јединства, слободе и националне заставе, а тиме и на само српско јединство и концепт српског света који повезује наш народ преко граница успостављених по распаду бивше Југославије. Радић тако пише:

Американци их [војне параде] организују за 4. јул, свој национални празник, Совјети, а касније и Руси, традиционално 9. маја за дан победе, а Хрвати праве параде поводом Олује. Поставља се питање — шта Србија заправо слави 20. септембра?

Оваква недоумица Александра Радића тешко да представља изненађење — медији који су му дали платформу за јавни наступ заборављају да напомену да се ради о појединцу који је страствено лобирао за чланство Црне Горе у НАТО и који и данас има блиске контакте са официрима хрватске војске.

Стога, разумљив је његов видно антагонистички однос према заједничком празнику Србије и Републике Српске који за примарни циљ има обнову јединства народа са обе стране Дрине која је нарушена како авнојским границама тако и текућом медијском кампањом прозападних медија и протестног покрета који већ месецима иза сваког проблема виде траг ”прекодринаца”.

ИЗВОР: ДФруштвени удар