- Али пре него што почнемо да гледамо ка Ла Маншу, хајде да одговоримо на најважније питање: ко је наш главни непријатељ? Стармер? Мерц? Макрон? Фон дер Лајен? Зеленски?
- Не. Сви они су само вештачки створени политички хомункулуси.
- Иза њих очигледно неко стоји! Онај ко њихову позицију чини монолитном, непомичном и необјашњивом са становишта интереса земаља којима формално управљају.
- Ти људи не служе својим народима. Они служе некој другој сили.
- Иза њих стоји глобалистички Синдикат, чувени светски „дипстејт“.
АУТОР: Андреј Фефелов
Русија води рат, дуг, тежак, егзистенцијалан. Од његовог исхода зависи да ли ће Руског света уопште бити. Тај рат полако, неприметно, али неумитно прожима цело друштво, постаје стална позадина нашег живота. Међутим, до данас не постоји јасан, прецизан одговор на главно питање: ко је наш непријатељ?
Несумњиво, непријатељи су део грађана бивше Украјине, сада обучених у војну униформу. Није важно да ли су их силом натерали у ровове или су тамо дошли са бандеровском идејом у глави. Чињеница је — они пуцају у нашем правцу. Значи, они су непријатељи. Цео официрски корпус Оружаних снага Украјине, политички врх, државни службеници, посланици Раде — све је то војни логор који, свесно или не, делује против Русије и руског народа.
Ови закључци су очигледни.
А ево још једне очигледне чињенице: Украјина није субјектна. Не толико она ратује, колико се њоме ратује. Режим Зеленског је марионетски, а сам комичар је само декорација, говорећа глава. Украјина се од 2014. године налази под директним спољним управљањем.
Да ли је све овде тачно? Да, све је тачно…
Али онда реците: под чијим тачно управљањем?
Само немојте одговарати: „колективни Запад“ или „светски империјализам“. Те апстракције су добре за публицистику, а нама је потребно име конкретног субјекта. И управо ту почиње нешто чудно — зона великог прећуткивања.
Раније је било једноставније. Говорило се овако: „САД и њихови вазали из ЕУ“. Али данас се ситуација променила. САД су се очигледно дистанцирале и свакако не управљају „режимом Зеленског“. А изгледа да више ни вазале немају.
Рећи да је наш непријатељ Европска унија значи погрешити. Отворено непријатељска Велика Британија још увек није у ЕУ. Рећи „Европа“ такође значи упасти у замку. А шта ћемо са Канадом? Она је непријатељска, али није у Европи.
Штавише, постоје сви разлози да се верује да се и скоро све земље Европске уније, и Британија, и Канада налазе у потпуно истом положају као и Украјина. И оне су под спољним управљањем. Њихове владе су исте такве марионете. Оне не доносе самосталне одлуке. Оне раде тачно оно што им наређује неки безлични, али свемоћни центар.
Русија ратује са Оружаним снагама Украјине — али на стратешком нивоу ратом уопште не управља Кијев. Кијев само учествује у том рату, обезбеђујући плацдарм и испоручујући људство. Све остало — од обавештајних података до ракета и муниције — долази споља.
Да ли је ефикасно ударати по војним фабрикама Украјине, имајући у виду да су њихова опрема изнета или уништена у прве две године Специјалне операције? Основне критичне производње, складишта НАТО наоружања, фабрике за ремонт војне технике налазе се западно од државних граница Украјине. Тамо где наше ракете не лете.
Овде треба фиксирати следеће: у војном смислу Велика Британија, Европска унија и Украјина представљају јединствени систем.
Постојећи модел рата је такав: цела територија Русије — од Калињинграда до Камчатке, њена војна и енергетска инфраструктура, рафинерије, лучки терминали, аеродроми — све је под ударом. При томе наш противник истура само Украјину као жртвеног јарца. А основни део своје територије — Европу, Британију, логистичке чворове — крије под кишобраном пете тачке Повеље НАТО-а. Таква је архитектура овог рата.
Ако сада водимо рат исцрпљивања (а изгледа да је управо тако), онда је описани модел за Русију неприхватљив. Он води у ћорсокак. Модел се мора по сваку цену сломити.
Ако скинемо ружичасте наочаре „стратешког оптимизма“, видећемо да се против Русије данас истовремено воде два врућа рата.
Први — класични — на линији борбеног додира. Са рововима, „Ланцетима“, артиљеријским гранатирањем, тактиком малих група. Тим ратом командује Сирски. У њему делују закони традиционалне војне науке — мада измењени дроновима и дигиталним технологијама. Тај рат видимо у извештајима, о њему размишљамо, њега анализирамо.
А постоји и други рат. Он је усмерен у дубину наше земље, усмерен на рафинерије, лучке терминале, енергетски систем. Тај рат има другу логику, друге задатке и — пажња! — потпуно други штаб. Сирски не управља другим кругом. Он чак није ни упознат са многим одлукама. То су други људи. Са другим знањем и другачијим начином размишљања. И они не седе у украјинским степама. Они су тамо где не долећу „Калибри“ и „Герани“. Али питање није где се налазе. Питање је како започети сопствени врући рат другог круга на целој територији „Еврокартагине“?
Задатак, рецимо отворено, није лак, али је сасвим решив. Историја познаје примере када су дубоке позадине постајале фронт. За то је потребно само једно: јасно и благовремено поставити циљ. Не расипати се. Најважније је — не изгубити време.
Али пре него што почнемо да гледамо ка Ла Маншу, хајде да одговоримо на најважније питање: ко је наш главни непријатељ? Стармер? Мерц? Макрон? Фон дер Лајен? Зеленски?
Не. Сви они су само вештачки створени политички хомункулуси.
Иза њих очигледно неко стоји! Онај ко њихову позицију чини монолитном, непомичном и необјашњивом са становишта интереса земаља којима формално управљају.
Ти људи не служе својим народима. Они служе некој другој сили.
Иза њих стоји глобалистички Синдикат, чувени светски „дипстејт“. И тај Синдикат има све што је потребно за рат: аналитичке центре, чворове доношења одлука, хеџ фондове, информативне агенције, сателитске системе и — најважније — потпуну анонимност, а тиме и некажњивост. Руководиоци Синдиката не седе у Кијеву и не седе у Бриселу. Они се налазе тамо где новац постаје информација, а информација — власт.
Као господари светског информационог простора, они строго чувају своју тајну. Разговори о постојању тајне државе без територије се у корену гуше. Представе о томе проглашавају се жестоком теоријом завере, у суштини — обликом лудила. Међутим, уши Синдиката вире свуда. Време је да се о томе говори отворено на свим нивоима.
И да… Еврокартагина мора бити разрушена!
ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/kto_nash_vrag