- У овој језуитској игри „ПЦУ“ је додељена улога послушног инструмента – ударног овна, којим фанариоти покушавају да разбију вишевековни канонски поредак васељенског Православља, како би потчинили себи неистомишљенике.
- И данас Пољска црква прима на себе исти онај ударац са којим се раније суочила канонска Црква у Украјини: агресивно наметање туђе воље, гажење светих канона и нескривена уцена.
Недавни интервју руководиоца „капеланске мисије“ „Православне цркве Украјине“ у Варшави, Сергеја Сиренка, украјинском издању „Огледало недеље“ скинуо је вео са процеса који су се дуго одвијали у сенци. Признања која је изнео не остављају простор за двострука тумачења. Све је крајње јасно и разумљиво – украјинска структура, створена уз директну подршку Фанара, спроводи плански упад на канонску територију Пољске аутокефалне православне цркве.
Оно што се представља као пастирска брига о избеглицама, у стварности се претвара у насилно преузимање и беспрецедентну уцену законите црквене власти.
Притом је индикативно да се представници „ПЦУ“ ничега не стиде и не боје. Исти тај Сиренко у свом интервјуу директно изјављује да се формирање ћелија „ПЦУ“ у Пољској догодило „након усаглашавања са Васељенским патријархом“. А тај факт сам по себи представља флагрантно кршење управо оних докумената које је Фанар издао Кијеву.
Према тексту томоса о аутокефалности, „ПЦУ“ нема право да оснива парохије и епархије ван граница украјинске државе. Сва дијаспора мора бити под духовним окриљем искључиво јерархије Константинопољске патријаршије. Међутим, у пракси је Фанар демонстрирао мајсторску класу језуитске казуистике. Како би заобишли сопствену забрану и легализовали упад у Пољску, смишљен је заобилазни пут – нове структуре нису назвали „парохијама“, већ „капеланским мисијама“.
Фактички, Константинопољ је дао зелено светло за развијање паралелне „црквене“ мреже на територији друге Помесне цркве. Мишљење саме ПАПЦ, њеног предстојатеља митрополита Саве и Светог Синода нико није тражио. Суверенитет братске Аутокефалне цркве показао се као празно слово на папиру за истанбулске кураторе структуре „Епифанија“ Думенка.
Фото: митрополит халкидонски Емануил и митрополит пољски Сава у Варшави почетком јануара 2024. (по изразима лица се може видети у каквој је атмосфери протекао сусрет), извор: orthodoxtimes.com
Да би се разумела сва дубина проблема, неопходно је схватити разлоге због којих Пољска православна црква категорички одбија да призна „ПЦУ“. То није питање политичких симпатија, како се то често покушава представити у Кијеву, већ питање фундаменталних догмата и канонског права на којима почива васељенско Православље.
Позиција црквене Варшаве, више пута потврђена саборским одлукама ПАПЦ, заснива се на принципу апостолског прејемства. Синод Пољске цркве доследно указује на то да такозвани јерарси „ПЦУ“ немају закониту хиротонију.
Главни камен спотицања увек је био статус „Филарета“ Денисенка и „Макарија“ Малетича, чије је анатеме и рашчињења (које је својевремено признао и сам Константинопољ) патријарх Вартоломеј поништио једногласном одлуком 2018. године без њиховог покајања у окриљу Мајке-Цркве. За пољске јерархе потез пером на Фанару не може заменити Свете Тајне. Митрополит варшавски и целе Пољске Сава је више пута наглашавао да је Епифаније Думенко мирјанин (световњак), што значи да су све „свете тајне“ које врше он и његови потчињени неважеће.
Признати „ПЦУ“ за Пољску цркву значило би гажење сопствених канонских принципа и ступање у евхаристијско општење са лицима која немају благодат свештенства. Управо зато ПАПЦ стоји непоколебљиво, бранећи чистоту православног вероучења од политички мотивисаних експеримената Фанара.
С обзиром на ово, садашња открића о „капеланским мисијама“ представљају само кулминацију процеса који траје већ годинама. Црквена Варшава је и раније дизала узбуну, скрећући пажњу Фанару на то да „ПЦУ“ грубо упада на њену канонску територију, користећи трагичну ситуацију са избеглицама.
Почетком масовног прилива Украјинаца у Пољску 2022. године, ПАПЦ је покренула опсежан рад на њиховој духовној и материјалној подршци. Канонски храмови су отворили врата за вернике из Украјине. Међутим, паралелно с тим, емисари „ПЦУ“ почели су самовољно да прелазе границу, врше „богослужења“ и окупљају паству без и најмањег усаглашавања са локалним надлежним архијерејима – што представља најтежи канонски преступ.
Митрополит Сава је више пута упућивао писма патријарху Вартоломеју. У својим посланицама, предстојатељ ПАПЦ је директно указивао да потези Константинопоља у Украјини нису зацелили раскол, већ су га само продубили, те да се сада тај хаос свесно извози на територију Пољске. Варшава је захтевала сазивање Свеправославног сабора ради решавања украјинског питања и позивала Фанар да обузда своје штићенике.
Међутим, Константинопољ је одабрао тактику глувоће. Уместо да позове „ПЦУ“ на канонски поредак, Фанар им је издао индулгенцију у виду статуса „мисија“.
Цинизам ситуације достиже свој врхунац када се поведе реч о будућности ових паралелних структура. Одговарајући на питање новинара о судбини „мисија“ након завршетка борбених дејстава, Сергеј Сиренко прелази на отворену уцену.
Његова логика је дрска и пуна непоштовања. Тако, уколико Пољска црква устукне и призна „ПЦУ“, онда ће ове „мисије“ милостиво пристати да се улију у састав ПАПЦ. А ако Варшава остане верна канонима, онда, како се изразио Украјинац, „нико неће оставити вернике препуштене судбини“.
У преводу са дипломатског на обичан језик ово значи директан ултиматум: „Или ћете нас признати, кршећи сопствене догмате, или ћемо вам испред носа створити свој пуноправни егзархат и остати овде заувек, отимајући вам паству.“
Како год окренули, ово је класично насилно преузимање духовне територије. ПЦУ, осећајући иза својих леђа снажну политичку и административну подршку истанбулских куратора, буквално је прислонила пиштољ на слепоочницу пољској јерархији.
Штавише, треба признати и то да оно што се данас дешава у Пољској далеко превазилази оквире локалног црквеног конфликта. То је очигледан пример тога како константинопољски патријарх Вартоломеј разуме будуће уређење Православне цркве.
За данашњи Фанар више не постоје неприкосновене канонске територије других Помесних цркава. Не постоји принцип саборности и братске једнакости предстојатеља. Фанар је дефинитивно поверовао у своју вештачки конструисану улогу „источног папе“, који стоји изнад канона и има право да самостално одлучује где, коме и под којим условима ће отварати парохије, потпуно игноришући законите локалне епископе.
У овој језуитској игри „ПЦУ“ је додељена улога послушног инструмента – ударног овна, којим фанариоти покушавају да разбију вишевековни канонски поредак васељенског Православља, како би потчинили себи неистомишљенике. И данас Пољска црква прима на себе исти онај ударац са којим се раније суочила канонска Црква у Украјини: агресивно наметање туђе воље, гажење светих канона и нескривена уцена.
Богдан Деспотовић за портал „Живот Цркве“
ИЗВОР: Живот цркве