- Сада се у Европу масовно досељавају људи из Африке, са Блиског истока и из других азијских земаља — услед чега се мења етнокултурно и религијско лице континента.
- И то се дешава у позадини покушаја да се измени сама биолошка природа човека, чега није било ни у епохи системске кризе феудализма XV–XVI века, а још мање у епохи Велике сеобе народа готово хиљаду година раније.
- Зато нам је сада посебно важно да останемо људи, а не да се претворимо у стадо организама над којима ће се спроводити различите манипулације.
АУТОР: Андреј Фурсов
Савремени свет је сувише велики и сложен да би се њиме могло управљати из јединственог центра. Капитализам је нека врста троугла: капитал — држава — наддржавне структуре. Шта се с њим дешава на прелазу XX–XXI века? Капитал се постепено претвара у нешто друго — у информационе платформе, где се више не контролише опредмећени рад, већ информациони токови, понашање човека и друштвене везе. Држава од осамдесетих година прошлог века слаби, а ако је тако, онда заједно с њом и наддржавне структуре губе свој значај. У тој ситуацији најактивнији сегменти капитала, државне бирократије и наддржавних структура почели су веома тесно да сарађују међу собом и створили су одређени кластер. Њега не сасвим тачно називају „дипстејт“ („дубока држава“). Зашто не сасвим тачно? Држава је формализована структура, а овај кластер је неформална, иако стабилна структура. Ти активни сегменти користе државу за своје циљеве: као параван и као средство. То јест, то је нека врста „Туђина“ (ако се сећате истоименог холивудског филма) у љуштури државе. Али пре или касније он ће пробити ту љуштуру и испољити се као стварни облик организације власти у посткапиталистичком друштву, који ће постати негација и државе, и наддржавних структура, и многих других облика управљања друштвом. То јест, ми данас видимо рађање принципијелно новог посткапиталистичког, постдржавног облика, при чему су катализатор процеса његовог формирања пре свега специјалне службе, које убрзано стичу аутономију неопходну за стварање таквог система власти.
Узгред, у том погледу се на изласку из епохе модерне делимично понавља ситуација с њеног уласка у њу. Још у XVI веку била је означена одређена особеност енглеског система управљања. За разлику од Француске, немачких земаља, Шпаније и Португалије, у Енглеској је држава била функционални изданак тадашњих специјалних служби — тако се историјски сложило. И у том систему, који се током XVI–XVII столећа развијао у Енглеској (после уједињења са Шкотском 1707. године земља је почела да се назива Велика Британија), дакле, у тој енглеској, британској тријади „круна — Сити — специјалне службе“ сама држава у ужем смислу те речи била је млађи партнер такве дубинске власти, која је увек била наднационална. И мислим да постоји одређена закономерност у томе што се епоха модерне и капитализма, која је, заправо, почела у Енглеској, завршава процесима и појавама које су такође тамо рођене — дубинском влашћу. Савремени свет — то су различити кластери елите, то је дубинска власт, то је понешто што је остало од наднационалних структура, то је у целини један такав мозаик. Он је веома сложен, јер стари свет умире или је чак готово умро, а нови се тек рађа, и ти елементи старог и новог ступају у веома запетљане односе — односе и борбе и симбиозе. Зато савремени истраживач светских процеса, с једне стране, има где да се размахне, јер је панорама просто задивљујућа, а с друге стране, традиционалне методе и приступи анализи светске власти не функционишу, јер су некадашњи објекти нестали, и потребно је стварати нове дисциплине које ће проучавати раније непостојеће интеракције.
У најопштијем смислу посткапиталистички свет ће се разликовати од капиталистичког по томе што ће објекат присвајања постати принципијелно другачији. Наиме, у сваком друштвеном систему постоји објекат присвајања. У робовласничком систему то је тело роба, у феудалном — земља, а у капитализму — опредмећени рад. Али и робовласништво, и феудализам, и капитализам имају нешто заједничко: главни објекат присвајања остаје материјалан. Нематеријални фактори су друштвено понашање, човекове потребе и информациони токови. Господари посткапиталистичког друштва биће они који контролишу те нематеријалне факторе.
БУДУЋНОСТ НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ
Што се тиче националних држава, оне настају заједно са капитализмом и у условима посткапитализма, природно, морају некако да се модификују. Питање је у ком правцу ће се мењати. У глобалном свету националној држави је веома тешко да постоји. Она мора да прихвати неке нове облике. И ту ће веома много зависити од тога какву ће позицију заузети владајући слој, елита, колико ће себе поистовећивати са становништвом државе. Јер са становишта ултраглобалиста никакви национални интереси једноставно не постоје. Ево, атлантистичке елите Западне Европе — људи се чуде како могу тако да се понашају на штету својих националних држава? Па Европска унија није национална држава. Она је наследник Трећег рајха, и национални државни интереси тамо никога уопште не занимају!
Што се тиче ране фазе сваког новог друштва, новог система, она се од претходне разликује по две ствари. Прво, то је, по правилу, знатно оштрија друштвена контрола, а друго, то је снижавање стандарда потрошње за основну масу становништва. Управо се то посматрало у раној фази капитализма, јер је степен суровости врхова према нижим слојевима у XVI–XVIII веку био знатно већи него у феудализму, а ниво потрошње из средине XVI века већина становништва успела је да достигне тек крајем XIX — почетком XX столећа. То јест, настанак било ког новог друштвеног система представља веома озбиљно искушење. И ту много зависи од тога колико ће људи моћи да се одупру формирању тог новог људождера, колико ће му зуба ишчупати у процесу настанка тог новог друштва. Посебно у том погледу могу да се одупиру велике државе са великим територијама, значајним демографским потенцијалом и снажним историјским традицијама. Јер једно је када транснационална корпорација дође, условно речено, у Костарику, Шри Ланку или неку афричку земљу, а друго је када се та транснационална корпорација и ултраглобалисти суоче са Кином, Русијом или чак Ираном. Иран уопште није суперсила нивоа Кине или Русије, али је чак и он показао да може да се одупре, и то веома успешно, суштински довевши Сједињене Државе у ћорсокак.
Прекрајање света почело је рушењем Совјетског Савеза и агресијом Запада против Југославије. Затим су уследили Ирак и Авганистан, али то је била нека врста споредне пуцњаве. Стварна борба за макрозоналност почела је, чини ми се, са сиријским конфликтом, затим се наставила ковид-кампањом, потом конфликтом у Источној Европи, а сада и Ираном. Процес ломљења старог света усмеравају они који желе да постану господари новог света. Каква је, на пример, логика у деловању самих Сједињених Држава? Оне уклањају објективне савезнике Русије и Кине. То су Венецуела и Иран, али су се управо на Ирану спотакле, и мислим да је сасвим могуће да ће иранска авантура постати последња таква глобална операција САД, после које ће се оне концентрисати на сопствену хемисферу, јер је једно присвојити Венецуелу или покушати присвојити, рецимо, Кубу, а друго је сукобити се с Ираном: то је, прво, далеко од Америке, а друго, иза њега стоје Русија и Кина.
Што се тиче нових макрозона будућег света, ту се у најбољем положају налазе Сједињене Државе, јер им је Латинска Америка надомак, и оне тамо контролишу многе процесе. Без сумње, своја макрозона већ се назире и код Народне Републике Кине. Али веома озбиљне проблеме у погледу макрозона имају и Велика Британија и Европска унија. Управо зато они сада тако хистеришу, звецкају оружјем и покушавају да обнове свој потенцијал уз помоћ војно-индустријског комплекса и војних дејстава. То јест, ако су САД и Кина већ овако или онако обезбедиле себи макрозоне, мада Американци покушавају да учине све како би што више ослабили кинеску сферу утицаја, у остатку света се поводом тога воде све интензивнији конфликти. Понављам да су, пошто су позиције Западне Европе и Велике Британије овде веома слабе, њима потребни или рат или веома оштро конфликтна ситуација. Велика Британија је уопште у катастрофалном стању економије и њој је потребно да се одржи на површини по сваку цену. Позиције „уједињене Европе“ и Велике Британије не поклапају се у свему, али се против Русије поклапају у потпуности, и о томе не треба имати никакве илузије. Али ту постоји још једна заинтересована страна. Исте те Сједињене Америчке Државе заинтересоване су за максимално заоштравање односа између Европе и Русије, како би као резултат међусобног конфликта обе стране биле узајамно ослабљене — све до тога да Европа у потпуности постане привезак САД, а Русија не буде у стању да Кини пружи суштинску помоћ у супротстављању Америци. Зато мислим да ће Американци сада чинити све да провоцирају конфликт између Европе и Русије; при томе они покушавају да се представе као миротворци, као „добар полицајац“, али је у стварности њихов интерес у одржавању и распиривању тог супротстављања.
УЧИНИТИ ДА ДА ЕВРОПИ БУДЕ ЛОШЕ
Део руске макрозоне може постати Источна Европа. Објективно, то и јесте садржај Специјалне војне операције усмерене на демилитаризацију и денацификацију Украјине. Ако Источна Европа уђе у нашу макрозону, онда су ствари за Европу веома лоше. Северна Африка не може постати део европске макрозоне, јер су тамо већ присутни и Американци и Кинези. Логично је претпоставити да је са нестанком Совјетског Савеза нестао и главни балансер послератног биполарног света. При томе је ослабила и хегемонија самих САД: оне више не могу да контролишу све процесе савременог света, зато се конфликти дешавају све чешће, а ситуација се и споља и суштински претвара у све већи хаос. Хаос је увек фаза прелаза из једног система у други, али је питање какав ће се поредак родити из тог хаоса, ко ће и у којој мери тај поредак контролисати. По мом мишљењу, садашњи хаос има два извора.
Први се састоји у томе што се, заиста, капиталистички свет ломи и одлази у прошлост, а господари тог света желе да сачувају своје позиције и у новом, посткапиталистичком свету. Али, судећи по свему, посткапиталистички свет не подразумева толики број елита, толики број владајућих група, колико је произвео свет позног капитализма. Зато се у свету западних елита води борба и око тога ко ће кога истиснути. Рецимо, у другој половини XX века постојала је америчко-западноевропска елита. И јасно је да, пошто се данас Западна Европа потискује из језгра некадашњег капиталистичког система на периферију посткапиталистичког система, мора да се промени и статус њених елита. То јест, борба се води за то ко ће кога одсећи од будућности, а велике рибе прождиру мале.
Други извор — сложенији је. Погледајмо основне новине наше цивилизације последњих деценија: персонални рачунар, мобилни телефон и интернет. Њихове техничке и технолошке основе потичу још из 30–40-их година XX века. Сада се доказаном може сматрати чињеница да су 1960–1970-их година и западни врх и совјетска номенклатура потпуно свесно успорили и научно-технички и индустријско-економски прогрес, јер би његов даљи неконтролисани наставак довео до појаве таквих друштвених група — такозваних технократа — које би могле да изазову и совјетске партијске бирократе унутар СССР-а и капиталистичке елите на Западу. Није случајно што је крајем 1960-их година створен Римски клуб (који су основали западноевропски, амерички и совјетски интелектуалци), који је одмах поставио себи задатак — нулти економски раст. Тај процес се тако и одвијао: смањивали су се темпови производње, падала је продуктивност рада. Али обратите пажњу на то да су све технолошке новине које смо поменули — компјутер, мобилни телефон и интернет — усмерене на јачање и пооштравање механизама друштвене контроле над човеком.
Али историја показује да нови друштвени системи не настају тако што, ето, дођу „нови људи“ и све промене. Маркс и Енгелс су се 1848. године згражавали над тим што је буржоазија у Европи — посебно у Француској и Средњој Европи — пошла на компромис са земљопоседничком аристократијом. Али ствар је у томе што, по свему судећи, тако увек и бива: неизбежно долази до одређених компромиса. И ако се присетимо да су од феудализма ка капитализму постојала три различита типа прелаза, три модела: енглески, француски и немачки — онда се може претпоставити да ће од капитализма ка посткапитализму типова прелаза бити не мање, а можда чак и више него од феудализма ка капитализму, и да ће они међусобно ступати у прилично озбиљне конкурентске односе. Али ми се сада, понављам, налазимо у оној фази када је претходни светски поредак готово потпуно разрушен, а нови се тек обликује, при чему се старо и ново преплићу у готово невероватним, понекад чак и крајње наказним спојевима, и са становишта истраживача то је потресно занимљив тренутак. Овде је веома важно развити принципијелно нове дисциплине које анализирају нови свет, јер традиционалне социологија, политикологија и економска наука одражавају реалности прошлог света, који је готово умро.
Садашња криза капитализма има системски карактер и у том погледу је пре свега упоредива са системском кризом феудализма у XV–XVI веку, као и са епохом слома Римског царства. Ова последња варијанта поређења интересантна је и због присуства етничког прелаза. Оно што видимо у савременој Европи подсећа на епоху Велике сеобе народа. Али ако су тада на место центара античке цивилизације дошла бела варварска племена, сада су промене много радикалније и темељније. Сада се у Европу масовно досељавају људи из Африке, са Блиског истока и из других азијских земаља — услед чега се мења етнокултурно и религијско лице континента. И то се дешава у позадини покушаја да се измени сама биолошка природа човека, чега није било ни у епохи системске кризе феудализма XV–XVI века, а још мање у епохи Велике сеобе народа готово хиљаду година раније. Зато нам је сада посебно важно да останемо људи, а не да се претворимо у стадо организама над којима ће се спроводити различите манипулације.
Из наступа у емисији „У теми“ (телеканал „Москва 24“)
ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/o_novom_rabstve