- Методе борбе против следбеника Баала нису нам сугерисали Римљани, који су разрушили Картагину, али су се и сами заразили из њених задимљених рушевина смрадним култом невино проливене крви.
- Не, у периоду тријумфа безакоња, када се безумље царице-безбожнице Језавеље не обуздава убеђивањем или конкуренцијом идеја, питања се решавају методама пророка Илије, који је без много церемоније побио жреце и следбенике крвожедног идола.
- Картагина мора бити разрушена, али много вреднијом од рушења бесомучне тврђаве овде се чини унутрашња постојаност, која не дозвољава победнику над Картагином да сам постане Картагина.
АУТОР: Иља Титов
Џо Бајден је био јединствена фигура — он је тек други председник католик у читавих четврт миленијума историје САД и први председник католик који је доживео крај свог мандата. Међутим, како састав његове администрације, тако и њено понашање, одавали су у њој за Америку времена „краја историје” стандардну скупину неспособних евангелистичких догматичара, тих следбеника „јудаизма за гоје”, пуних како безрезервне оданости Израелу, тако и слепе вере у сопствену надмоћ над свима, осим над Јеврејима. Утолико је парадоксалније деловало то што је администрација председника протестанта који је сменио Бајдена била далеко католичкија — од потпредседника до државног секретара, од саветника за националну безбедност, сада смењеног, до директорке националне обавештајне службе, која свима прича о свом кришнаизму, али је рођена у католичкој породици. Као сенка Свете столице над кадровском политиком Беле куће у периоду другог Трамповог мандата надвијао се Роберт О’Брајен, који је током прве каденце управо био саветник за националну безбедност: управо се његовим саветима приписује превласт верске мањине у овој америчкој администрацији.
Година 2025, када је папа постао Американац, деловала је као залог не само тријумфа католицизма у САД, које су му историјски биле непријатељски настројене, већ и његовог претварања у још једно оруђе „меке моћи”, које омогућава да се гаснући ауторитет последње суперсиле преноси са проповедаоница саборних храмова и црквених припрата. Али све су променили 2026. година и авантура у Ирану: католицизам се окренуо од Трампа, а његова администрација, испуњена католицима, делом је занемела, а делом почела да проповеда евангелистичке догме, покушавајући да оправда вођење америчког рата у име интереса Израела. Прво, папа Лав XIV је од почетка одбио да подржи читаву ту сионистичку збрку, коју су пропагандисти на унутрашњем тржишту продавали публици готово као „нови крсташки поход”. Због крсташких похода без папске санкције Григорије IX, који је, узгред, опремао и походе на Русију, изопштавао је из цркве генијалног и чудноватог цара Фридриха II; снага Лава била је довољна само за то да укори разузданог министра рата Хегсета, који је иранску кампању прогласио „Исусовим делом”: изопштити из Католичке цркве тог евангелисту алкохоличара у сваком случају не би било могуће.
Даље — још више: уобичајени и прилично незанимљиви позиви на мир овог чикашког понтифика наишли су на оштар отпор господара Беле куће. Упркос превласти католика у сопственом окружењу, Трамп је, чинило се, пронашао себи противника. Као одговор на бројне нападе и прилично стандардно кукурикање председника, Лав је Доналду подсетио не само на хаос који се ствара у Ирану, већ и на низ других питања болних за католике унутар САД: самовољу миграционе полиције, која највише брине досељенике из католичких земаља Латинске Америке, раст цена, који погађа најсиромашније, и сувише активно пријатељство са сионистима, са њиховим месијанским лудилом у главама, као и са компјутерашима-мрачним окултистима, од којих многи припадају сталежу „других синова” ИТ индустрије, на чијим је плећима Доналд други пут ујахао у Белу кућу.
Додатна дрва на ломачу, коју би папа, да је Ватикан јак као у стара времена, распалио под америчким председником, додао је сукоб између курије и блиског Трамповог савезника Питера Тила. Тил, руководилац војног ИИ стартапа „Палантир”, стари пријатељ Илона Маска и блиски сарадник Алекса Карпа, који је близак Клинтоновима и који је недавно изнео свој манифест нове „епохе одвраћања — не нуклеарног, већ заснованог на ИИ”, занимљив је не само због лудачког погледа, отворене хомосексуалности и изгледа наркомана који чврсто седи на лековима против сиде. Питер, који је одрастао у евангелистичкој породици, али исповеда постмодернистичку теологију католика Ренеа Жирара, себе назива просто „хришћанином”, на основу чега редовно износи прогнозе скорог доласка Антихриста. Непријатељство Ватикана према овом лику изазвано је не само претензијама тог голубана из Сакрамента на преношење божанских откровења, већ и тиме што људи таквог реда, који улажу трилионе у развој технологија које потискују и варе људски ум, очигледно под есхатолошким терминима немају у виду исто што и традиционални хришћани.
И ето, у позадини све те размене жаока између Американца под Микеланђеловим фрескама и Американца за столом „Резолут”, не само да утихњују гласови католичких лобиста у окружењу овог другог, не само да замиру одушевљења публициста који се радују, између осталог и у нашим крајевима, доласку хришћанског владара у Белу кућу, већ се поставља и питање ко су уопште ти митски јудеохришћани, који су, узевши власт под заставом тог узајамно искључујућег термина, почели да стварају хаос на забаву црнила својих сионистичких душа.
Поред сталног позивања на термин „крсташки походи”, Бела кућа често игра и на други историјски бренд, и није толико важно што ти псеудоисторијски мемови имају отприлике исто толико везе са стварном историјом колико филмови „Марвела” са документаристиком. Реч је о пи-ар трику из времена последњег Доналдовог избора: 2024. године део његове предизборне кампање био је сувише очигледно разрађен мем о Римском царству, узгред, империје у значењу које нам је познато, формално говорећи, тамо до 284. године у правом смислу није ни било. Амерички мушкарци су као случајно признавали да мисле о тој државној творевини; свуда су се појављивали исечци из филмова и игара, пунећи гледаоца естетиком пинија, легија и мермерних стубова, појављивали су се некакви историчари који су врло пригодно причали о томе да је „император” диктатор у добром смислу, спасилац отаџбине, којем је народ у мрачном часу доделио ванредна овлашћења, а све је то глачано колективном и веома извештаченом хистеријом дворских публициста вашингтонске аристократије, који су викали да је нови Цезар, то јест управо тај диктатор-император, Трамп. Упечатљиве фотографије са места неуспелог покушаја политичког убиства, громки говори у стилу „Држава — то сам ја”, позирање на позадини мермерних стубова Вашингтона, пинија флоридских имања и легија маринаца — и у очима бирача се сложила слика спасиоца нације који је дошао у страшном часу, новог Цинцинната, другог Сципиона, који је преживео цезаровску брутификацију.
С временом се, међутим, пажљиво нанета шминка спрала, и кроз остатке желатинозног вољног носа који су се сливали, испод пластичних листова ловоровог венца који су отпадали, иза поцепаног црвеног војсковођиног плашта, провирила је суштина нечега апсолутно супротног оном Риму чији смо наследници ми, и оном Риму којем се толико диве глупи амерички зумери. Није тајна да су у римском принципату епохе раног опадања, а та је махина умирала веома дуго, у круговима елита били распрострањени култови, затворени и оштро туђи обичном човеку: ритуали, обреди и системи стратификације, тајно убризгани у римске вене од стране непријатеља прадедова и прабака оних који данас исповедају те култове, према општем становишту међу тадашњим публицистима и историчарима попут Диона Касија, сведоче о заражавању аскетског и вечно гладног Рима раскошном ситошћу источних поредака, који су продрли у Вечни град после интеграције поражене Картагине. Империјама је својствено да упијају и варе поражене културе, да их укључују у јединствени хор, да их унификују и при томе чувају њихову самобитност. Али Рим у том тренутку још није имао посла са културом сличне паразитске снаге, и под тим притиском традиционални поредак се сломио, чија је последица било устоличење Пунца Септимија Севера на заласку II века, када је још била жива успомена на благотворне Антонине; он је, поред свега осталог, у царству утврдио источни поредак обожавања императора као бога, а такође је расчистио пут својој деци Каракали и Гети, заједно са пранећаком Хелиогабалом. Чињеница да се њихова имена користе као карактеристика распуштености и верског мрачњаштва јасно описује њихове нарави. Пунски утицај у Старом Риму, пунски само по називу, али који потиче далеко не из Картагине, већ ју је само користио као међустаницу на путу из далеких ливада Месопотамије и древне Сирије, надживео је сам Вечни град и, наситивши се његове крви пијавицама поменутих култиста, као жилав паразит укоренио се у сплетовима судова глобалног света тих година, припио се за срца тог џина, прорастао у Александрији, Венецији, Холандији, лондонском Ситију и Њујорку. Тако се и догодило да је после више од годину дана другог председниковања „другог Сципиона” постало очигледно да то није реинкарнација Римског царства, већ недотучена Картагина.
Духовити клише, настао у руској интернет-публицистици, означава спону САД и Израела против Ирана као „Епштајнову коалицију”. Упркос потпуној примерености тог означавања у контексту иранског рата, свођење расположења америчких јудеохришћанских, а таквом идеолошком химером они оперишу без трунке ироније, елита само на Епштајна — јесте упадање у замку коју су те елите поставиле. Наглашавана од стране велике штампе изузетност једног конкретног педофила-инвеститора са острва Литл Сент Џејмс, окретање око њега одређеног круга познаника, поменутих у електронским писмима и виђених на фотографијама — све то наговештава да је једино Џефри био такав лош-неваљао, па и његови пријатељи, које, разуме се, нико неће послати у затвор, такође нису баш честити момци. Огромне количине, највероватније лажних и провокативних, спорних, вирусних и мемских материјала о Епштајновом случају пуштене у јавни простор, служе управо томе: да истакну аномалност, нелепост и безумље целе те компаније. Истовремено, метод управљања отвореном политиком помоћу скривене политике, координисане преко мрежа лажи, стар колико и сама Картагина и њени претходници, подразумева да је шармантни јеврејски старчић са Америчких Девичанских Острва био само један од многих. Координатори удружења елита, који су се на Блиском истоку и у феничанским колонијама називали „суфетима”, често су поседовали и верску власт, што наговештава да је Џефри Епштајн био жрец. Као што и приличи елитама које су саме себе прогласиле изузетним, религија коју исповедају на горњим спратовима социјалне пирамиде овог болесног друштва нимало не личи ни на ону евангелистичку жваку којом пастори мегацркава и идеолози јудеохришћанства хране плебс, ни на савремене америчке итерације католицизма, грана јудаизма и ислама.
О томе која је тачно то религија, испричаће нам најразличитије ствари. Прво, о томе сведоче бројни религијски публицисти из токова јудаизма који су стекли популарност крајем прошлог века: међу људима попут Ричарда Рубинштајна уобичајено је мишљење да је, пошто је Бог Израилев тако изневерио јеврејски народ током Холокауста, вера у њега мртва, а значи да предмет обожавања треба тражити негде другде — то оштро противречи ортодоксним тумачењима, која су европске прогоне Јевреја описивала као Божју казну за грехе Просветитељства и атеизма. Друго, конкретни примери у виду скулптуре бронзаног бика поред светог раскршћа главне и бивше обилазне саобраћајнице у најјеврејскијем граду света, или огромног броја као случајно убачених знакова, речи и спољних атрибута старозаветног сатанизма од стране звезда филма, спорта и шоу-бизниса, или свеамеричке мреже државно субвенционисаних абортаријума „Пленд перентхуд”, чија канцеларија са одсеченим врхом и закошеним угловима подсећа на зикурат, или, најзад, олтара некакве наказе пронађеног у флоридској кући нама познатог жреца Џефрија — узгред, много пре лавине контролисаних цурења — заједно са статуом неразумљивог идола из зграде која се налазила на озлоглашеном острву, коју су, ради избегавања непотребне пажње радозналих туриста, обложили сивом шперплочом, али је уопште нису срушили. Једном речју, уважени људи из виших слојева друштва, натопљени горућом увређеношћу на истинитог Бога, ударили су у обожавање демона над којима је било уобичајено подсмевати се још у Старом завету. Картагински тофети са жртвеницима упрљаним дечјом крвљу дуго су сматрани од стране просвећених историчара Новог века грубим измишљотинама римске пропаганде, али су тек недавна археолошка открића доказала да се све оно о чему су нам тако дуго причали антички историчари показало као истина: ти зликовци су заиста приносили сопствену децу на жртву својим идолима Танит и Баал-Амону током ритуала под називом „молх”. Карактеристично је да су та открића одмах изазвала талас публикација о томе да су, ако су деца и приношена на жртву, то чинили само понекад, да су Пунце просто погрешно разумели, да је све то крвава клевета римских окупатора. Како се ту не сетити наглог померања фокуса у причи око Епштајна: још док је, претпоставља се, данас покојни инвеститор-мрачни окултиста био жив, истрага око њега је снагама штампе претворена у заплет о готово добровољном укључивању у готово слободну проституцију готово пунолетних девојака — иако су наговештаји људских жртвоприношења и ритуалних убистава деце од стране Џефријевих гостију постојали већ тада, а неке од тих „принудних сарадница” су пре нестанка са радара наглас говориле о ономе што су теоретичари завере смели да помену тек прошле године. Другим речима, картагинска елита, која је управо пред нашим очима започела рат почет сасвим свесним и сасвим ритуалним убиством мноштва деце, јесте „Епштајнова коалиција” у истој мери у којој је „коалиција Ларија Елисона”; потрага за фактором који заиста уједињује те људе доводи нас до именовања те силе као „Баалове коалиције”.
Злобни демон, кога ти људи поштују као бога, захтева жртве. Блискоисточни менталитет уопште је изграђен на трговини: чак и старозаветни односи са Господом неизоставно укључују велике послове, трампу, обавезно поштовање услова и уговоре са клаузулама и пеналима — зато је толико револуционарна постала идеја новозаветне љубави, коју су пронели Грци, Римљани и дијаспорални Јевреји, безусловне, несебичне и туђе свој тој књиговодственој логици. Али у похлепној и хировитој земљи „колевке цивилизација” људима од памтивека, хиљадама година, није било могуће преживети другачије, и, развијајући се, ти људи су својим божићима давали сопствене црте, у име чије наклоности нису само приносили жртве, већ су прибегавали и различитим смицалицама. Познате су методе договора картагинских лукаваца са локалним ђаволима: обећавши да ће на жртву принети сина, могли су да купе роба, усвоје га, а затим ритуално закољу, искрено сматрајући да су свој део погодбе испунили. Код савремених Картагињана с тим је све нешто сложеније. Да, много пута смо слушали о загонетним и сумњивим случајевима погибије деце утицајних личности — тако су, рецимо, ћерка и жена Џоа Бајдена, поменутог на самом почетку приче, према популарном тумачењу постале сакралне жртве које су му исте године прокрчиле пут у Сенат, а син, који је умро од изненада дијагностикованог рака мозга, отворио је, ако је веровати истом тумачењу, потпредседнику пут ка унапређењу неколико година касније. Такође се у фокусу опште пажње налазе звезде филма и телевизије које од своје деце праве трансродне особе у име каријерних успеха. Али уништавање сопствене деце је радикална мера на коју се не одлучују сви. Ритуалне мотиве убиства деце у Сједињеним Државама често је уобичајено или прећуткивати, или сводити на шизофрену теорију завере и исмевати, али масовни карактер тенденције у оквиру које парови хомосексуалаца усвајају дете, а затим, пошто га загонетно „изгубе”, подносе захтев за следеће, наговештава огромне размере примене те шеме за систематски нестанак деце.
Са злочинима против деце уопште се добија крајње суморна слика: подаци лекара говоре да пуноправну сексуалну привлачност према деци осећа, према најширој процени, мање од четврт процента људи, при чему та цифра не укључује ефебофилију и лобисти педофилије је пажљиво потискују на маргине резултата претраге, али се ти малобројни болесни људи, који би у свим нормалним околностима добили помоћ у ослобађању од своје болести, користе као „корисни идиоти” за огромну индустрију дечје порнографије, отмице деце и њиховог укључивања у мреже ужасне експлоатације. Важна нијанса те суморне слике састоји се у томе што на највећим друштвеним мрежама постоје целе заједнице таквих људи, које тамо постоје отворено и осећају се сасвим комотно. Прилично велике мреже које размењују линкове, позивнице за затворене сајтове и изграђују поуздане друштвене везе, па чак и сопствени сленг који прикрива њихову делатност, постоје на „Твитеру” — сада познатом као „Икс” — „Инстаграму”* па чак и „Тиктоку”; ово последње је посебно иронично у светлу тога што је прошле године, после куповине друштвене мреже од стране јеврејског милијардера и Трамповог пријатеља Ларија Елисона, сав „антисемитски садржај”, укључујући прилично безазлене шале и случајне историјске чињенице попут препричавања приче о америчком броду „Либерти”, који је Израел напао 1967. године, очишћен са „Тиктока” буквално преко ноћи. Дакле, господари медијских платформи могу да очисте своје просторе од далеко мање бројних и далеко штетнијих корисника — просто не желе. Разлог за то најразумније је тражити управо у томе што те мреже не само што стварањем потражње за специфичним садржајем доприносе расту броја отмица и нестанака деце, већ често и директно укључују будуће жртве, којих на друштвеним мрежама има у изобиљу, без икакве контроле контаката са непознатима, упркос редовним извештајима руководстава друштвених мрежа о коначном решавању тог проблема. На тај начин, мреже интернет-педофила, серије масовних нестанака деце, које следе после сваке велике природне катастрофе, почев од урагана „Катрина” 2005. године па све до прошлогодишњих пожара у Калифорнији, и шеме фиктивног геј усвајања, у светлу свих недавних гласних и давнашњих тихих откровења о укусима западне врхушке, служе као крвава прихрана незаситог демона, идола нових Картагињана.
Логика картагинске експанзије није продиктирана империјалном тежњом ка унификацији нити римским методама уређивања огромних простора хаоса. Не, Картагина — као и њен отац Тир, деда Вавилон и прадеда Ур — навикла је да делује кроз контролу над кључним тачкама, постављање својих људи на чело туђих земаља, стварање дијаспора, упоришта, караван-сараја и поморских база. Чак је и највећа победа Пунаца у ратовима са Римом, која је младу републику довела на ивицу нестанка, извојевана од стране великог пунског заповедника који није дошао из саме Картагине, већ из њене колоније у Гадиру.
Горе поменути Алекс Карп, пријатељ Клинтонових и партнер Трамповог пријатеља, истакао је у свом манифесту „Палантира” да друштво може опростити пад културе, цивилизације и елите само за економски раст и безбедност. То како „Палантир” и десетине других ИИ гиганата цртају Америци економски раст, пребацујући једни другима трилионе државних субвенција, видели смо целе прошле године. Што се тиче безбедности, немилосрдна логика картагинске експанзије припрема Америци перспективу да налети на римски гладијус, који ће из нужности преживљавања подићи јучерашњи сељак.
Методе борбе против култиста Баала нису нам сугерисали Римљани, који су разрушили Картагину, али су се и сами заразили из њених задимљених рушевина смрадним култом невино проливене крви. Не, у периоду тријумфа безакоња, када се безумље царице-безбожнице Језавеље не обуздава убеђивањем или конкуренцијом идеја, питања се решавају методама пророка Илије, који је без много церемоније побио жреце и следбенике крвожедног идола. Картагина мора бити разрушена, али много вреднијом од рушења бесомучне тврђаве овде се чини унутрашња постојаност, која не дозвољава победнику над Картагином да сам постане Картагина.
*друштвена мрежа компаније Мета, која је призната као екстремистичка и забрањена у РФ.
ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/tcivilizatciya_vaala